Tacuhiko Šibusava
Tacuhiko Šibusava | |
|---|---|
| Datum rođenja | 8. maj 1928. |
| Mesto rođenja | Tokijo, Japan |
| Datum smrti | 5. avgust 1987. (59 god.) |
| Mesto smrti | Kamakura, Kanagava, Japan |
| Zanimanje | Pisac, prevodilac francuske književnosti |
Tacuhiko Šibusava (澁澤 龍彦, Tatsuhiko Shibusawa, 8. maj 1928 – 5. avgust 1987) je bio pseudonim Šibusava Tacua, romanopisca, umetničkog kritičara i prevodioca francuske književnosti koji je bio aktivan tokom perioda Šuva u Japanu. Šibusava je napisao mnoge kratke priče i romane zasnovane na francuskoj književnosti i japanskim klasicima. Njegovi eseji o crnoj magiji, demonologiji i erotizmu takođe su popularni u Japanu.[1][2]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Šibusava je rođen u četvrti Takanava u Tokiju. Otac mu je bio bankar, a majka, ćerka industrijalca i političara. Bio je u dalekom srodstvu sa industrijalcem Šibusavom Eičijem (Shibusawa Eiichi). Takođe je bio u srodstvu sa kompozitorom Hisatadom Otakom (Hisatada Otaka) i kritičarem Keijirom Okavaom (Keijiro Okawa). Dok je pohađao srednju školu tokom Drugog svetskog rata, imao je ambiciju da bude inženjer vazduhoplovstva. Međutim, mogućnosti za karijeru u toj oblasti nestale su porazom Japana u ratu, a Šibusava je dobio izrazito loše ocene iz nemačkog jezika, koji je u to vreme bio u širokoj upotrebi u inženjerstvu. Umesto toga, skrenuo je pažnju na proučavanje francuskog jezika.
Godine 1950, nakon što je dve godine radio kao urednik u časopisu Modern Nihon pod vođstvom Junosukea Jošijukija (Junnosuke Yoshiyuki), (jedan od autora koje je uređivao bio je Hisao Juran (Hisao Juran)), Šibusava je upisao školu francuske književnosti na Univerzitetu u Tokiju, gde je sa entuzijazmom prihvatio pokret nadrealizma, koji je započeo u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Posebno ga je privukao Andre Breton (André Breton), što ga je navelo da upozna dela Markiza de Sada (Marquis de Sade).
Iako je Šibusava diplomirao na master kursu na Univerzitetu u Tokiju, morao je da odustane od planova da postane profesor zbog tuberkuloze, i umesto toga je započeo karijeru kao pisac. Preselio se iz Tokija u odmaralište Kamakura, prefektura Kanagava, 1946. godine, zbog njegove reputacije da ima zdravu klimu za plućne bolesti, i nastavio da živi tamo do svoje smrti.[3]
Nakon objavljivanja svoje prve knjige, prevoda Le Grand Ecart (Le Grand Ecart, 跨ひらき) Jean Cocteaua (Jean Cocteau) 1954. godine, Šibusava je počeo da upoznaje francusku književnost japanskim čitaocima kroz svoje prevode. Smrću svog oca suočio se sa finansijskim poteškoćama i dobio honorarni posao u izdavačkoj kući Ivanami Šoten (Iwanami Shoten), gde je upoznao svoju buduću suprugu Sumiko Jagavu (Sumiko Yagawa), koja je takođe bila prevodilac i pisac. Tokom ovog perioda, on je takođe nakratko koketirao sa politikom, podržavajući Komunističku partiju Japana na izborima za gradonačelnika Miure, Kanagava, pridružujući se političkim skupovima i distribucijom letaka sa satirom na protivničkog kandidata.[4][5][6]
Književno stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]
Šibusava je 1959. objavio 悪徳の栄え (Akutoku no Sakae), prevod de Sadove Juliette. Delo je odmah postalo kontroverzno, a 1960. godine, on i Kjoji Išii (石井 恭二), izdavač, bili su krivično gonjeni zbog javne opscenosti. Tokom suđenja, koje se u Japanu zove Sade Trial (サト裁判, Sado Saiban, Kenzaburo Oe (Kenzaburō Ōe), Shusaku Endo (Shūsaku Endō), Shohei Ooka (Shōhei Ōoka) i mnogi drugi autori su svedočili u korist odbrane. Međutim, 1969. godine, u važnoj odluci, japanski Vrhovni sud je presudio da su Šibusava i Išii krivi. Kažnjen je sa 70.000 jena (nešto manje od 200 američkih dolara u to vreme); trivijalnost sume ga je veoma razbesnela, s obzirom na devet godina koliko mu je suđenje oduzelo život.
Šibusava, iako obeshrabren, nije se odvratio, i nastavio je da piše dela o erotici i da prevodi dela De Sada, kao i drugih francuskih autora; takođe je proizvodio eseje i likovnu kritiku i postao specijalista za proučavanje srednjovekovne demonologije.
U septembru 1970. Šibusava je napravio svoje prvo prekomorsko putovanje, odmor u Evropi. Na aerodrom Haneda ga je ispratio njegov bliski prijatelj Jukio Mišima (Yukio Mishima). Gospođa de Sad od Mišime (1965) je u potpunosti zasnovana na Šibusavinom Životu markiza de Sadea (サト侯爵の生涯, Sado Kōshaku no Shōgai, 1964); ali s druge strane, danas je poznato da je sam Šibusava plagirao svoje delo uglavnom iz Vie du Markuis de Sade (Vie du Marquis de Sade) Gilberta Lelia (1961). U Hramu zore (1969), Mišima je stvorio lik Jasuši Imaniši (Yasushi Imanishi) na osnovu Šibusavine ličnosti. Kada je Mišima umro, Šibusava je napisao čitulju.[7]
Mišima ga je, u kasnim dvadesetim, upoznao sa Tacumija Hidžikatu(Tatsumi Hijikata), osnivača Butoha. Često je posećivao Hidžikatine scenske nastupe[8] i kada je Hidžikata iznenada umro 1986. godine, služio je kao predsednik komisije za sahranu. Šibusava je jednom prilikom intervjuisao Hidžikatu.[9]
Godine 1981. objavio je fantastični roman pod nazivom Karakusa Monogatari ( Karakusa Monogatari, „Karakusa priča“). Ostali fantastični romani uključuju Utsuro-bune (Utsuro-bune, うつろ舟, "Šuplji brod") i Takaoka Shinno Kokai-ki (Takaoka Shinnō Kōkai-ki, "Putovanja princa Takaoke").[10]
Šibusava je preminuo od rupture karotidne aneurizme dok je bio hospitalizovan zbog raka larinksa 1987. Njegov grob je u hramu Jochi-ji (Jochi-ji) u Kamakuri.[11][12][13]
Glavni radovi[uredi | uredi izvor]
- Bokumetsu no Fu (火狐の富, "Pesma o iskorenjivanju", Bokumetsu no Fu)
- Epikurosu no Abarabon (エヒクロスの肋骨, "Epikurovo rebro", Epikurosu no Abarabone)
- Inuokami Toshi (犬狼都市, "Cinopolis", Inuōkami Toshi)
- Karakusa Monogatari (唐草物語, „Arabeske priče“, Karakusa Monogatari)
- Takaoka Shino Kokai-ki (高丘親王航海記, „Putovanja princa Takaoke“, Takaoka Shinnō Kōkai-ki)[14]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Buruma, Ian. The Missionary and the Libertine: Love and War in East and West. Vintage Press (2001). ISBN 0-375-70537-6.
- Iwaya, Kunio. Shibusawa Tatsuhiko ko. Kawade Shobo Shinsha; Shohan edition (1990). ISBN 4-309-00605-1. (Japanese)
- Rimer, J. Thomas. The Columbia Anthology of Modern Japanese Literature: From 1945 to the Present. Columbia University Press (2007) ISBN 0231138040
- Sas, Miryam. Fault Lines: Cultural Memory and Japanese Surrealism. Stanford University Press (2001). ISBN 0-8047-3649-9
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „澁澤 龍彦｜著者”. 河出書房新社 (na jeziku: japanski). Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ „澁澤龍彦の本おすすめランキング一覧｜作品別の感想・レビュー”. 読書メーター (na jeziku: japanski). Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ „Tatsuhiko Shibusawa “The Domain of Draconia” （Setagaya Literary Museum）”. Tokyo Art Beat (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ „Tatsuhiko Shibusawa”. www.goodreads.com. Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ „About: Tatsuhiko Shibusawa”. dbpedia.org. Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ „澁澤 龍彦の著作一覧 | 書評家 | ALL REVIEWS”. allreviews.jp. Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ „澁澤龍彦全集【全22巻・別巻2】｜シリーズ｜河出書房新社”. www.kawade.co.jp. Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ Tatsuhiko, Shibusawa (2019), A Certain Kind of Energy: Dancing modern anxiety, Routledge, ISBN 978-1-315-53613-2, doi:10.4324/9781315536132-9/certain-kind-energy-shibusawa-tatsuhiko-robert-ono, Pristupljeno 2023-12-18
- ^ Hijikata, Tatsumi; Shibusawa, Tatsuhiko; Kurihara, Nanako (2000). „Hijikata Tatsumi: Plucking off the Darkness of the Flesh”. TDR: The Drama Review. 44 (1): 49—55. ISSN 1531-4715.
- ^ „Tatsuhiko Shibusawa (1928-1987)”. web.archive.org. 2008-05-30. Arhivirano iz originala 30. 05. 2008. g. Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ ThriftBooks. „Tatsuhiko Shibusawa Books | List of books by author Tatsuhiko Shibusawa”. ThriftBooks (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ „Books by Tatsuhiko Shibusawa (Author of Le Voyage sur les mers du prince Takaoka)”. www.goodreads.com. Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ „澁澤龍彦おすすめ作品一覧 - 電子書籍ストア ブックライブ”. 澁澤龍彦おすすめ作品一覧 - 電子書籍ストア ブックライブ (na jeziku: japanski). Pristupljeno 2023-12-19.
- ^ „特集：澁澤龍彦 | nostos books ノストスブックス”. nostos.jp (na jeziku: japanski). Pristupljeno 2023-12-19.