Teodor Gavras
Teodor Gavras | |
|---|---|
 Kovanice Trapizunda iz vremena Teodora Gavrasa | |
| Datum rođenja | 11. vek |
| Datum smrti | 2. oktobar 1099 |
| Deca | Konstantin Gavras, Grigorije Gavra |
Teodor Gabras (grč. Θεοδωρος Γαβρας) je bio vizantijski guverner Ponta koji je učestvovao u manjoj neuspešnoj pobuni protiv cara Aleksija I Komnena oko 1091. godine. Teodor Gabras je oko 1091. godine[1].
Mladost[uredi | uredi izvor]
Teodor je prvobitno poticao iz teme Haldije i proveo je veći deo svoje mladosti proveo je služeći u vizantijskoj vojsci. Snažan i energičan čovek, stekao je značajnu slavu kao darovit vojnik, hrabar i lukav, sa izuzetnim uspehom. Već 1067. godine, kada je naručio jevanđelje sačuvano u Sankt Peterburgu, uzdigao se u redove patrikija. Kruna njegove slave bilo je oslobađanje Trapezunda od Turaka Seldžuka tokom 1080-ih, kojim je, nakon toga, neko vreme vladao kao da je to bio njegov lični feud.
Do kasnih 1080-ih, Teodor je ponovo boravio u Konstantinopolju, gde ga je Aleksije I držao na oku. Da bi izbegao bilo kakva nepotrebna iskušenja, formalno je imenovao Teodora upraviteljem Trapezunda. Ostavivši najstarijeg sina Grigorija na dvoru kod sevastokratora Isaka Komnena, za čiju ćerku je Grigorije bio veren, vratio se u Trapezund.
Ubrzo mu je umrla prva žena, pa se Teodor oženio, po svoj prilici 1091. godine, „najplemenitijom“ damom iz „Alanije“, i prvom rođakom žene Isaka Komnena. Prema rečima profesora Kirila Tumanova, dama je bila gruzijska Bagratidska princeza Marijam, ćerka gruzijskog kralja Bagrata IV i sestra vizantijske princeze Marije[2]. Kada se to saznalo, veridba između Grigorija i Komninove ćerke je raskinuta, jer su se sada smatrali bliskim rođacima i njihov brak je bio zabranjen građanskim i crkvenim zakonom. Aleksije je, međutim, bio zabrinut zbog Teodorove reakcije, pa je zadržao Grigorija na dvoru kao taoca kako bi osigurao Teodorovo dobro ponašanje.
Pobuna protiv cara Aleksija[uredi | uredi izvor]
Do 1091. Teodor se vratio u prestonicu i zahtevao je povratak svog sina. Aleksije je to odbio, tvrdeći da razmišlja da oženi mladića jednom od svojih ćerki. Ne verujući caru, Teodor je skovao zaveru da u tajnosti spase svog sina i odvede ga na sigurno u Trapezund. Prvo je pristao da preda sina; zatim je uoči odlaska večerao sa sevastokratorom, sa kojim je sada bio u srodstvu preko drugog braka. Molio je da mu se dopusti još dvadeset četiri sata sa sinom, na šta je Isak pristao. Sledećeg dana je pitao da li Grigorije može da ga prati na prvoj etapi njegovog putovanja do Sostenijuma, gde je nameravao da postavi svoj logor. Njegovi čuvari su se složili, ali kada je Teodor tada predložio da Grigorije nastavi da ga prati, prvo su rekli ne pre nego što je Teodor uspeo da ih ubedi. Stigli su do luke Far kada se Teodor tajno ukrcao na trgovački brod zajedno sa Grigorijem i pobegao na Euksin.
Ovaj čin pobune podstakao je Aleksija na akciju, i on je poslao eskadrilu brodova da sustigne Teodora sa naređenjem da vrati Grigorija u prestonicu bez obzira na sve. Prestigli su brod u blizini grada Egina i upozorili Teodora da će, ako odbije da preda sina, biti uhapšen kao buntovnik. Teodor, koji je još uvek bio udaljen od svog sedišta moći, odustao je i dozvolio Aleksijevim izaslanicima da povedu Grigorija sa sobom, dok je on nastavio da se vraća u Trapezund. Grigorije je tada napravio još jednu zaveru za bekstvo, ali je i ona otkrivena i on je zbog svojih nevolja zatvoren u Filipopolju.
Karijera posle 1091[uredi | uredi izvor]
Čovek Teodorovog vojnog talenta bio je previše dobar da bi ga protraćio, i do 1097. ponovo je bio na liniji fronta, ovog puta u borbi protiv Turaka kao deo prvobitnog saveza sa krstašima. Dok su Franci bili angažovani na opsadi Antiohije, Teodor je marširao sa Aleksijem i pomagao mu da povrati gradove u zapadnoj Maloj Aziji. Bio je istaknut u zauzimanju Paiperta, koji je kasnije opsednut od strane Turaka koji su se nadali da će ga povratiti. Okrenuvši se, Teodor je razmišljao o noćnom napadu na neprijatelja, ali se predomislio. Godine 1099. tokom pohoda na oblast Erzeruma, uhvaćen je od strane Danishmenda i ubijen[3].
Njegov mlađi sin Konstantin Gabras ga je nasledio kao Duks Haldijski. Praznik Svetog Teodora Gavrasa je 2.(15.) oktobar.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Bryer, Anthony (1980). The Empire of Trebizond and the Pontos. London: Variorum Reprints. ISBN 0-86078-062-7. OCLC 298105222.
- ^ Byzantine women : varieties of experience 800-1200. Lynda Garland. Aldershot [England]: Ashgate. 2006. ISBN 0-7546-5737-X. OCLC 69241486.
- ^ Treadgold, Warren (1997). A history of the Byzantine state and society. Stanford, Calif.: Stanford University Press. ISBN 0-8047-2421-0. OCLC 37154904.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
