Уклета кућа на брду

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukleta kuća na brdu
Srpsko izdanje knjige
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Haunting of Hill House
AutorŠirli Džekson
ZemljaSAD
Jezikengleski
Žanr / vrsta delagotički
psihološki horor
Izdavanje
Datum1959.
Broj stranica246

Ukleta kuća na brdu (engl. The Haunting of Hill House) je gotički horor roman američke spisateljice Širli Džekson. Bio je finalista za Nacionalnu književnu nagradu i adaptiran je u vidu predstave i dva igrana filma, a poslužio je i kao osnova za seriju Prokletstvo kuće Hil.

Knjiga je posvećena Leonardu Braunu, Džeksoninom profesoru engleskog na Univerzitetu Sirakuza.[1]

Radnja[uredi | uredi izvor]

Priča prati četvoro glavnih likova: dr Džona Montagjua, istraživača natprirodnog; Elenor Vans, stidljivu mladu ženu koja ne uživa o brizi svoje zahtevne majke sa invaliditetom; Teodoru, boemsku umetnicu; i Luka Sandersona, mladog naslednika Kuće na brdu, koji je domaćin ostalima.

Montagju se nada da će pronaći naučne dokaze o postojanju natprirodnog. Iznajmljuje Kuću na brdu preko leta i u goste poziva nekoliko ljudi koje je izabrao zbog njihovih ranijih iskustava sa paranormalnim događajima. Od njih samo Elenor i Teodora prihvataju. Elenor putuje do kuće, gde će ona i Teodora živeti u izolaciji sa Montagjuom i Lukom.

Kuća na brdu ima dva kućepazitelja, gospodina i gospođu Dadli, koji odbijaju da ostanu u blizini kuće tokom noći. Četvoro posetioca preko noći počinju da sklapaju prijateljstva dok Montagju objašnjava istoriju građevine, koja obuhvata samoubistvo i druge nasilne smrti.

Svo četvoro gostiju počinju da doživljavaju čudne događaje dok su u kući, uključujući buku iz nepoznatog izvora i duhove koji noću lutaju hodnicima, čudne zapise na zidovima i druge neobjašnjive događaje. Elenor ima tendenciju da doživljava fenomene na koje drugi nisu svesni. U isto vreme, Elenor možda gubi dodir sa stvarnošću, a narativ implicira da je bar nešto od onoga čemu Elenor svedoči možda proizvod njene mašte. Još jedna implicirana mogućnost je da Elenor poseduje podsvesnu telekinetičku sposobnost koja je sama po sebi uzrok mnogih poremećaja koje doživljavaju ona i drugi članovi istraživačkog tima (što bi moglo ukazivati da uopšte nema duhova u kući). Ova mogućnost je posebno sugerisana referencama u ranom delu romana na Elenorina sećanja iz detinjstva o pojavama entiteta nalik poltergajstu, koja su, čini se, uglavnom uključivala nju.

Kasnije u romanu, ohola gospođa Montagju i njen saputnik Artur Parker, direktor škole, dolaze da provedu vikend u Kući na brdu i da pomognu u istrazi. I oni su zainteresovani za natprirodno, ali više se fokusiraju na seanse i poruke od duhova. Za razliku od ostalo četvoro, oni ne doživljavaju ništa natprirodno, iako se čini da neke od navodnih poruka od duhova gospođe Montagju pokušavaju da komuniciraju sa Elenor.

Većina natprirodnih pojava koje se dešavaju opisane su samo nejasno, ili su delimično skrivene od samih likova. Elenor i Teodora su u spavaćoj sobi sa nevidljivom silom koja pokušava da otvori vrata, a Elenor veruje da ruka koju je držala u mraku nije bila Teodorina. U jednoj epizodi, dok Teodora i Elenor šetaju ispred Kuće na brdu noću, vide sablasni porodični piknik koji se čini da se održava danju. Teodora vrišti u strahu da Elenor pobegne, upozoravajući je da se ne osvrće, iako knjiga nikada ne objašnjava šta je Teodora videla, ali Teodora nejasno priča, smeje se i plače od straha.

Do ovog trenutka u knjizi, čini se da ostali likovi veruju da je Elenor uzrok poremećaja. U strahu za njenu bezbednost, Montagju i Luk izjavljuju da ona mora da ode. Elenor, međutim, kuću smatra svojim domom i opire se. Montagju i Luk je prisiljavaju da uđe u automobil; oprašta se od njih i odlazi, ali pre nego što je napustila imanje, ona zabija automobil u veliki hrast i gine.

Razvoj[uredi | uredi izvor]

Autorka je odlučila da napiše „priču o duhovima” nakon što je pročitala o grupi „istraživača psihičkog” iz devetnaestog veka koji su proučavali jednu kuću i prijavili svoje navodno naučne nalaze Društvu za istraživanja psihičkog. Ono što je Džeksonova otkrila u njihovim „suvim izveštajima nije bila priča o ukletoj kući, već priča nekoliko ozbiljnih, verujem obmanutih, svakako odlučnih ljudi, sa svojim različitim motivacijama i poreklom”. Uzbuđena perspektivom da stvori sopstvenu ukletu kuću i likove koji će je istražiti, krenula je u istraživanje.[2] Kasnije je tvrdila da je u jednom časopisu pronašla sliku kuće u Kaliforniji za koju je verovala da je izgledala prikladno ukleto. Zamolila je svoju majku, koja je živela u Kaliforniji, da joj pomogne u pronalaženju informacija o ovoj kući. Prema Džeksonovim rečima, njena majka je identifikovala arhitektu kao autorkinog pra-pradedu, koji je dizajnirao neke od najstarijih zgrada u San Francisku. Džeksonova je takođe čitala tomove tradicionalnih priča o duhovima dok se spremala da napiše sopstvenu: „Niko ne može da se udubi u roman o ukletoj kući, a da ne udari direktno u temu stvarnosti; ili moram da verujem u duhove, što i činim ili ću morati da napišem sasvim drugu vrstu romana.”
− Pola Guran[3]

Tokom procesa pisanja, Džeksonova je skicirala tlocrte donjeg i gornjeg sprata Kuće na brdu i izgled eksterijera.[4]

Prijem i nasleđe[uredi | uredi izvor]

U recenziji novina The New York Times 1959. godine, Edmund Fuler je napisao: „Sa svojom 'taštinom' Kuće na brdu, bio to dobar izraz ili ne, Širli Džekson ponovo dokazuje da je ona najbolji majstor koji trenutno posluje u žanru kriptičnih, ukleta priča.”[5]

Stiven King, u svojoj knjizi Mrtvački ples (1981), publicističkom pregledu horor žanra, navodi Ukletu kuću na brdu kao jedan od najboljih horor romana druge polovine 20. veka i daje podužu recenziju.[6] U svojoj recenziji za Magazin fantazije i naučne fantastike, Dejmon Najt je odabrao ovaj roman kao jednu od 10 najboljih žanrovskih knjiga iz 1959. godine, proglasivši ga „kao klasu za sebe”.[7]

Ponovo ocenjujući knjigu za The Guardian 2010. godine, Sofi Mising je napisala: „Džeksonova tretira svoj materijal – koji bi se u manje veštim rukama mogao svesti na petparački roman – sa velikom veštinom i suptilnošću. […] Užas koji je svojstven romanu ne leži u Kući na brdu (premda monstruoznoj) ili događajima koji se dešavaju u njoj, već u neistraženim dubinama umova njegovih likova – i njegovih čitalaca. To je možda razlog zašto ovo ostaje definitivna priča o ukletoj kući”.[8]

Godine 2018, The New York Times je anketirao 13 pisaca da odaberu najstrašniju knjigu beletristike koju su ikada pročitali, a Karmen Marija Mačado i Nil Gejman su izabrali Ukletu kuću na brdu.[9]

Karmen Marija Mačado pisala je za časopis The Atlantic o svom iskustvu kada je otkrila Ukletu kuću na brdu.[10] Dok je radila na svojoj pripoveci „Stanar” rečeno joj je da je njena priča podsetila čitaoce na Širli Džekson. Pošto je malo čitala Džeksonina dela, Karmen je odlučio da pročita Ukletu kuću na brdu: „Kada sam se vratila kući u Filadelfiju, uzela sam primerak. I jednostavno sam ga progutala. Pročitala sam ga u jednom dahu. Počela sam da čitam jedne noći, a nastavila sam čak i kada je moja devojka (sada supruga) otišla u krevet. Samo sam nastavila da čitam. Knjiga me je uplašila. Iako su događaji koji deluju kao natprirodna aktivnost retki, te scene su tako jezivo napisane — kao da Džeksonova opisuje fenomen koji je ranije videla i zaista razumela. Posebna vrsta nadrealnosti u knjizi mi je delovala kao ono iskustvo vraćanja kući sa zabave u pomalo pijanom stanju, kada se svet nekako čini oštrijim, jasnijim i čudnijim.”[10]

Sara Senturi, koja je pisala za Syfy, istakla je kvir teme u knjizi, posebno navodeći primer Teodore kao kvir lika koji se protivi tropu „sahrani svoje gejeve”: „Teo se ističe po tome što je nesavršena, pogrešiva kvir žena stalno podvrgnuti situacijama opasnim po život, a ipak se udaljava od njih, evoluirajući, a ne nestajući.”[11]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hall, Joan Wylie (1993). Shirley Jackson: A Study of the Short Fiction. Twayne Publishers. str. 188. ISBN 9780805708530. 
  2. ^ Eggener, Keith (29. 10. 2013). „When Buildings Kill”. Places Journal (2013). doi:10.22269/131029 Slobodan pristup. Pristupljeno 16. 10. 2018. 
  3. ^ Guran, Paula (jul 1999). „Shirley Jackson and The Haunting of Hill House”. DarkEcho Horror. Arhivirano iz originala 14. 3. 2018. g. 
  4. ^ Susan Scarf Merrell (10. 8. 2010). „Shirley Jackson Doesn't Have a House”. writershouses.com. Arhivirano iz originala 17. 10. 2018. g. Pristupljeno 16. 10. 2018. 
  5. ^ Fuller, Edmund (1959-10-18). „Terror Lived There, Too; The Haunting of Hill House By Shirley Jackson. 246 pp. New York: The Viking Press. $3.95.”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2019-08-15. 
  6. ^ King, Stephen (1981). Danse Macabre. New York: Gallery Books. str. 310. ISBN 978-1-4391-7116-5. 
  7. ^ "Books", The Magazine of Fantasy & Science Fiction, April 1960, pp. 98
  8. ^ Missing, Sophie (7. 2. 2010). „The Haunting of Hill House by Shirley Jackson”. The Guardian. London. Pristupljeno 19. 12. 2016. 
  9. ^ „The Book That Terrified Neil Gaiman. And Carmen Maria Machado. And Dan Simmons.”. The New York Times. 16. 7. 2018. Pristupljeno 30. 8. 2018. 
  10. ^ a b Fassler, Joe (2017-10-12). „How Surrealism Enriches Storytelling About Women”. The Atlantic (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-08-15. 
  11. ^ „The lasting importance of Haunting of Hill House's Theodora”. SYFY Official Site (na jeziku: engleski). 2019-01-27. Pristupljeno 2022-03-07. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Уклета_кућа_на_брду&oldid=27360460”