Upravni ugovori

Upravni ugovori su posebna vrsta ugovora koje država sklapa sa drugim subjektima radi ostvarivanja određenog cilja od šireg društvenog interesa. Upravni ugovori su užeg značenja od ugovora uprave pošto imaju specifične karakteristike. To su dvostrani pravni akti u kojima je jedan subjekt uvek javni subjekt a njihov cilj je uperen prema opštem interesu. Naravno, osnovna dužnost saugovarača je ispunjenje obaveza iz klauzula s tim da saugovarači mogu imati i različita prava i mogućnosti obeštećenja, zbog, na primer, nezakonitog rada uprave ili jednostranih izmena ugovora.

Osnove

Upravni ugovori su na području javnog prava ono što su klasični ugovori na području privatnog prava. Oni su pravi smisao i oblik koji danas imaju dobili u okviru francuskog upravnog prava u administrativno – sudskoj praksi Državnog saveta. Tu dolazi do izražaja njihova osnovna karakteristika a to je da iako su slični običnim (klasičnim) ugovorima, oni se zaključuju sa ciljem funkcionisanja javnih službi. Time se i ostvaruje osnovna funkcija uprave, a to je da uređuje rad službi od javnog interesa. Nemačko i englesko pravo imaju donekle drugačija shvatanja od upravnih ugovora od francuskog prava, ali što je i za nas bitnije, i od našeg prava. Ipak, zajedničko za sva ova shvatanja, jeste to da se radi o takvoj vrsti ugovora koji se sklapaju između javne uprave i pojedinca radi valjanog funkcionisanja javne službe. Dve su osnovne verzije ovih ugovora, i to oni o snabdevanju i oni o javnim nabavkama. Državna uprava ne može nikoga da primora da zaključi upravni ugovor i stranke su, pre zaključivanja ugovora potpuno ravnopravne. Međutim, kada ugovor bude zaključen, situacija se menja i uočava se njegov javnopravni karakter (obavljanje javne službe). Ovi ugovori se mogu jednostrano raskinuti, što sužava domašaj principa slobode ugovaranja

Upravni ugovori u Srbiji

Srpski zakon o javnim službama (1991) ne spominje upravne ugovore ali to ne znači da kod nas oni ne postoje već se latentno nalaze u formulacijama ovog ali i drugih zakona. Tako naš Zakon o javnim službama kaže: „Kad Republika, autonomna pokrajina, grad ili opština poveravaju vršenje delatnosti drugim pravnim i fizičkim licima, njihova međusobna prava i obaveze uređuju se UGOVOROM“. Iako se to izričito ne spominje možemo da zaključimo da se ovde radi o upravnim ugovorima. Zakon o javnim službama nije jedini koji reguliše ovu oblast te tako Zakon o koncesijama republike Srbije uređuje i zaključenje ugovora između Vlade Srbije i koncesionara gde Vlada to radi u ime i za račun Republike. Ovaj zakon rešava i nadležnost sudova u slučaju spora povodom ovog ugovora i to je vrlo bitno pitanje jer kod nas ne postoji Vrhovni upravni sud.