Fiziološka zona atmosfere

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Fiziološka zona atmosfere ili zona potpune kompenzacije označava funkcionalni limit ili granicu zemljine atmosfere od koje zavisi održanje života na površini zemlje.[1]

Organizam čoveka i njegov fiziološki mehanizam disanja je kroz evoluciju, prilagođen da bude uspešan do oko 5.000 m (zona fiziološke efikasnosti), a fiziološki bezbedan do 3.000 metera (fiziološka zona atmosfere) iznad nivoa mora. Izvan ovih zona, kompenzacioni mehanizmi organizma se neuspešno suprotstavljaju stresogenim uticajima visine, pre svega uticaju pada parcijalnog pritiska kiseonika u udahnutom vazduhu, što dovodi do pojave hipoksije, koja može završiti i smrtnim ishodom.

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Ključna uloga atmosfere u održavanju života na Zemlji je obezbeđenje kiseonika za disanje. U gornjim slojevima atmosfere iznad 100 km ili Karmanove linije, on je otkriven samo u obliku atomskog kiseonika nastalog u procesu fotodisocijacije biatomskog kiseonika (O2) pod uticajem vrlo kratkog ultravioletnog zračenja.

Parcijalni pritisak kiseonika (a time i njegova količina u udahnutom vazduhu) rapidno opada sa visinom, a to sniženje odgovara opadanju celokupnog barometarskog pritiska u atmosferi, što neminovno utiče na fiziološke procese disanja živih bića, i u skaldu je sa porastom nadmorske visine.[2]

Fiziološka zona atmosfere proteže se od nivoa mora do 3.000 m visine. To je zona do koje se čovekovo telo dobro prilagođava visini. Nivo kiseonika u ovoj zoni je dovoljan da zadrži normalnu, zdravu osobu u fiziološkom stanju i ne dovede do pojave hipoksije, bez pomoći posebne zaštitne (visinske) opreme.[3]

Međutim iako hipoksija, (hipobarična hipoksija), kao stanje smanjene količine kiseonika u ćelijama i tkivima, ima za posledicu poremećaj u funkcionisanju organa, sistema i ćelija, u organizmu čoveka nakon uspona približno iznad 1.500 m nadmorske visine, do posledica u organizmu čoveka ne dolazi do 3.000 m nadmorske visine, jer hipoksija aktivira čitav niz integrisanih fizioloških promena nakon uspona. Ove promene funkcija organizma imaju za cilj da povećaju snabdevanje tkiva i ćelija kiseonikom i najizraženije su u onim delovima tela koji su direktno povezani sa isporukom kiseonika (a to su kardiovaskularni i respiratorni sistem), ali ove promene se verovatno javljaju i u svim drugim sistemima organizma.[4][5]

Učinak hipoksije na različitim nadmorskim visinama uslovljen je manjim zasićenjam hemoglobina kiseonikom zbog sniženog parcijalnog pritiska kiseonika u udahnutom atmosferskom vazduhu

Prosečni atmosferski pristisak izmeren na nivou mora iznosi oko 1 bar = 1 atm = 101.3 kRa. Sa povećanjem visine barometarski pritisak opada eksponencijalno, slično gustini vazduha, uz neznatna odstupanja u padu pritiska sa visinom što je prouzrokovano temperaturom atmosfere.[3]

Promene u atmosferskom pritisku sa brzim usponima u ovoj zoni mogu jedino da izazovu osećaj pritiska ili pucketanja u uvu i/ili sinusim zarobljenim gasom, koji se sa porastom visine širi u u ovim šupljinama. Međutim, ove promene su relativno slabe u poređenju sa barotraumatskim oštećenjima telesnih šupljina i drugih organa ispunjenih vazduhom, koja mogu nastati na većim nadmorskim visinama.

Takođe treba imati u vidu da iako se radi o fiziološkoj zoni atmosfere koja je relativno bezbedna za normalan proces disanja, na visini iznad 1.500 m, određena nepovoljna psihofiziološka stanja u organizmu čoveka mogu ugroziti fiziološke procese i ubrzati razvoj hipoksije. U ta stanja spadaju:

  • alkoholisanost, zloupotreba lekova i droge,
  • stres,
  • mamurluk,
  • premorenost, zamor,
  • gojaznost,
  • akutne ili hronične bolesti,
  • nezadovoljavajuća fizička kondicija[3]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Dehart, R. L.; J. R. Davis . Fundamentals Of Aerospace Medicine: Translating Research Into Clinical Applications, 3rd Rev Ed. United States: Lippincott Williams And Wilkins. 2002. ISBN 978-0-7817-2898-0. str. 720.
  2. ^ Andrew A. Pilmanis, and William J. Sears, Physiological hazards of flight at high altitude, The Lancet, Volume 362, Supplement 1, December 2003, Pages s16-s17, doi:10.1016/S0140-6736(03)15059-3 Cited in Tubious, Nov. 2007.
  3. ^ a b v Arthur C. Guyton, Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1990.
  4. ^ „DRAFT 5a; An Altitude Tutorial”. Arhivirano iz originala na datum 3. 1. 2012. Pristupljeno 28. 1. 2010.  (jezik: engleski)
  5. ^ Hypoxie, Pristupljeno 28. 1. 2010.(jezik: beloruski)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).