Helen B. Tauseg

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Helen B. Tauseg
Lični podaci
Datum rođenja(1898-05-24)24. maj 1898.
Mesto rođenjaKembridž, Masačusets, SAD
Datum smrti20. maj 1986.(1986-05-20) (87 god.)
Mesto smrtiKenit Skver, Pensilvanija, SAD
ObrazovanjeUniverzitet Džon Hopkins
Naučni rad
Poljepedijatrija, kardiologija
Poznat poBlalock-Taussig operation, Taussig's syndrome, Taussig-Bing syndrome, Taussig-Snellen-Albers syndrome

Helen B. Tauseg (Helen B. Taussig, Kembridž, Masačusets, 24. maj 1898 – Kenet Skver, Pensilvanija 20. maj 1986) bila je američki dečji kardiolog. Poznata kao osnivač dečije kardiologije, zaslužna je za klasifikaciju i opis mnogih srčanih malformacije i primenu metoda dijagnostikovanja probleme sa srcem dodirom, a ne zvukom. Ostaće zapamćena po svom inovativnom radu na sindromu "plave bebe", u okviru koga je 1944. godine zajedno sa hirurgom Alfredom Blalokom razvila operaciju za korekciju urođene srčane mane koja uzrokuje ovaj sindrom.[1] Od tada, njihova operacija je produžila hiljade života i smatra se ključnim korakom u razvoju hirurgije na otvorenom srcu odraslih u narednoj deceniji.Ostaće zapamćena i po tome što je pomogla da se spreči kriza urođenih defekta talidomidom u Sjedinjenim Američkim Državama, svedočeći u Upravi za hranu i lekove o užasnim posledicama koje je lek izazvao u Evropi.[2]

Život i karijera[uredi | uredi izvor]

Rođena je kao najmlađe od četvoro dece od oca Frenka V. Tausega, priznatog ekonomiste koji je predavao na Harvardu i bio savetnik Vudroa Vilsona, i majke Edit, rođena Guild, jedne od prvih studenata na Radklif koledžu. Majka je umrla kada je imala samo 11 godina, a njen deda, lekar koji je imao veliko interesovanje za biologiju i zoologiju, možda je uticao na njenu odluku da postane lekar.

Bila je slabašno dete koje je često bolovalo od tuberkuloze i zbog bolesti povremeno otsustvovala sa nastave u školi, pa joj ocene u školi nikada nisu bile dobre.

Helen se dugo borila i sa disleksijom od koje je patila, i koju je na kraju prevazišla i postala dobar učenik i završila ženski koledž povezan sa Harvardom, 1917. godine. Uprkos tome što je patila od disleksije—smetnje u čitanju— briljirala je u visokom obrazovanju. Diplomirala je na Kembridž školi za devojke 1917. godine i postala teniserka šampionka tokom dve godine studija u Redklifu. Diplomirala je na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju 1921. godine, a nakon studija na Medicinskom fakultetu Harvard i Univerzitetu u Bostonu prešla je na Medicinski fakultet Univerziteta Džon Hopkins kako bi nastavila svoja istraživanja u oblasti bolesti srca 1923. godine. Na njemu je stekla zvanje doktora 1927. godine.

Od 1927. godine radila je kao saradnik na kardiologiji u bolnici Džons Hopkins, nakon čega je usledio dvogodišnji staž na pedijatriji. Godine 1930. postavljena je za šefa Klinike za dečije srce u pedijatrijskoj jedinici bolnice Džons Hopkins, u domu Harijet Lejn, gde je radila do penzionisanja 1963. godine.

Do trenutka kada je Helena diplomirala na Hopkinsu, izgubila je sluh i oslanjala se na čitanje sa usana i slušna pomagala do kraja svoje karijere. Neke od njenih inovacija u pedijatrijskoj kardiologiji pripisane su njenoj sposobnosti da razlikuje ritmove normalnog i oštećenog srca dodirom, a ne zvukom.

Za redovnog profesora pedijatrije na Univerzitetu Džon Hopkins imenovana je 1959. godine, kao jedna od prvih žena u istoriji škole koja je imala to akademsko zvanje. Godine 1965. postala je i prva žena predsednica Američkog udruženja za srce.

U zasluženu penziju otišla je 1963. godine.

Krajem 1970-ih Helena se preselila u Pensilvaniju. Poginula je u saobraćajnoj nesreći na trgu Kenet 21. maja 1986. godine, tri dana pre svog 88. rođendana.

Delo[uredi | uredi izvor]

Iako je bila suočena sa gubitkom sluha odlučna da se bavi lekarskom praksom, i u okviru nje izabrala pedijatrijsku kardiologiju kao subspecijalnost, nakon što je naučila da čita sa usana i da „prstima sluša” srca svojih pacijenata. Ova fino izgrađena osetljivost, u kombinaciji sa njenom dobro razvijenom moći zapažanja, dovela je Helenu do jednog od najvažnijih otkrića u nezi srca dece u dvadesetom veku - i do početka primene operacije na otvorenom srcu.

Doprinos u lečenju sindroma plave bebe

Helen je proučava "plave bebe", odojčad čija je boja pri rođenju ukazivala na neadekvatno oksigenaciju njihove krvi.

Kada se u okviru dečije kardiologije zainteresovala za reumatsku groznicu i urođene srčane mane Helen je počela da proučava "plave bebe", odojčad čija je boja pri rođenju ukazivala na neadekvatno oksigenaciju njihove krvi. Sa uvođenjem naprednijih rendgenskih aparata (fluoroskopa) počela je da primećuje neke zanimljive šare na snimcima plavih beba. Jednog dana je primetila nešto što niko ranije nije shvatio. Kako je moguće, pitala se Helen, da su neke plave bebe živele duže od drugih? Dok su neke plave bebe umrle nakon samo nekoliko dana, druge su živele mesecima, pa čak i godinama.[3]

Helen Tauseg je znala da su sve bebe rođene sa srcima koja su se malo razlikovala od srca odraslih. Najvažnija razlika je bio veoma poseban krvni sud nazvan duktus arteriozus, za koji je znala da se normalno zatvara sam po rođenju. Takođe je znala da se vreme zatvaranja duktusa razlikovalo među ljudima. Koristeći svoj stetoskop, mogla je da otkrije kada dečje srce pravi promenu ka tome da postane slično odraslom.[1]

Njene studije su je ubrzo dovele do toga da shvati da većina beba sa cijanotičnim srcem ima uvećanu desnu komoru i da je potpuna cirkulacija krvi u plućima sprečena. Ona je povezala cijanotične bolesti srca i smrti sa anoksemijom i prvoa je prepoznala da su pacijenti sa otvorenim duktusom i cijanotičnim srčanim oboljenjem prošli mnogo bolje od onih bez, i da je zatvaranje duktusa u takvim okolnostima praćeno pogoršanjem stanja. Ona je zaključila da ako bi se duktus arteriosus mogao držati otvorenim ili ako bi se mogao konstruisati veštački put, kod plavih beba bi stizale krv u pluća i bile bi mnogo bolje.

Kada je Alfred Blelok došao u bolnicu Džona Hopkinsa 1941. godine, Tauseg mu je sugerisala da bi formiranje otvorenog duktusa mogla da pruži rešenje za anoksiju dece sa Falotovom tetralogijom ili sindromom „plave bebe“, sindromom izazvanim urođenim srčanim defektom koji lišava krv potrebnom količinom kiseonika. Sa Blelokovim briljantnim tehničarem, Vivijen Tomas, razvili su ideju za operaciju kojom je trebalo pomoć deci sa cijanotičnom urođenom srčanom manom,

Posle mnogo rada na laboratorijskim životinjama, Blejlok-Tausegova procedura je uspešno obavljena na veoma bolesnom pacijentu sa visokim rizikom 1944. godine. Iako je slabašno dete umrlo mesecima kasnije u drugoj operaciji, dete je preživelo dovoljno dugo da pokaže preživljavanje hirurške procedure koja bi spasila živote desetina hiljada dece.

Uspeh operacije doneo je Heleni priznanje kao osnivaču pedijatrijske kardiologije, bolnici Džons Hopkinsu brojne na lečenje, a mnogim lekarima želju da nauče tehnike ove rocedure.

Doprinos u sprečavanje katastrofe talidomidom u SAD

Uprkos velikom broju dece čiji su životi spašeni u Blejlok-Tauseg operaciji, njen najvažniji doprinos društvu dogodio se 1960-ih godina. Kasnih 1960-ih i ranih 1960-ih, talidomid, lek za smirenje, proizveo je veliki broj deformisanih novorođenčadi u Evropi. U januaru 1962. jedan jedan od njenih učenika skrenuo joj je pažnju na ove urođene malformacije, poznate kao fokomelija, koje se javljaju u Nemačkoj i Engleskoj i koje su verovatno uzrokovane talidomidom. U februaru 1962. godine otišala je u Evropu da proveri izveštaje o talidomidu. Na kraju svoje turneje po Evropi, uverila se da pilula za spavanje izaziva urođene mane i da je potrebno upozoriti više instanci.[4] Vratila se u Sjedinjene Američke Države i u aprilu 1962 obratila se Američkom koledžu lekara sa podacima o talidomidu i Upravi za hranu i lekove i prijavila svoje nalaze. Vlada SAD kao i lekari širom Amerike ozbiljno su shvatili njene preporuke, i ubrzo je upotreba tableta za spavanje od strane trudnica prekinuta.[3]

Zahvaljujući ovim Heleninim otkrićima u martu 1963. godine u SAD je stupio na snagu zakon koji je zahtevao pažljivije testiranje lekova, posebno kod trudnica.

Doprinos izučavanju srčanih mana

Helenin poslednji naučni rad bilo je istraživanje urođenih srčanih malformacije kod ptica, sa hipotezom da su srčane mane u velikoj meri posledica evolucionih uzroka, a manje zbog izloženosti okolini. Njen rad „Evoluciono poreklo srčanih malformacija“, nakon njene iznenadne smrti u saobraćajnoj nesreći završilo je nekoliko bivših saradnika i objavljeno je posthumno.[5]

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Helena je nosilac brojnih priznanje i počasti za svoj doprinos kardiologiji, od kojih su najznačajnije:[2]

  • Francuska Legija časti,
  • Italijanska nagrada Feltrineli,
  • Peruanska Predsednička medalja časti
  • Medalja slobode Sjedinjenih Američkih Država, koju joj je dodelio predsednik Lindon B. Džonson.
  • Nagrada Elizabet Blekvel 1970.

U znak priznanja „Dečiji pedijatrijski kardiološki centar Helen B. Tausig” u bolnici Džons Hopkins u znak sećanja na ženu koja je rešila misteriju plavih beba, ponosno nosi njeno ime.[2]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • H. B. Taussig:Congenital malformations of the heart. 2 volumes. New York, Commonwealth Fund, 1947. Revised edition, 1960-1961.
  • R. W. Baer, H. B. Taussig, E. H. Oppenheimer: Congenital aneurysmal dilatation of the aorta associated with arachnodactyly. Bulletin of the Johns Hopkins Hospital, Baltimore, 1943, 72: 309-331.
  • H. B. Taussig: Pediatric Profile. Edwards A. Park, 1878-1969. The Journal of Pediatrics, St. Louis, 1979, 77 (October): 722-731.
  • A. McGehee Harvey: The First Full-time Academic Department of Pediatrics: The Story of the Harriet Lane Home. Johns Hopkins Medical Journal, 1975, 137 (July): 27-47.
  • W. P. Harvey: Dr. Helen B. Taussig, the Tetralogy of Fallot, and the Growth of Pediatric Cardiac Services in the United States. Johns Hopkins Medical Journal, 1977, 140 (April): 147-150.
  • M. A. Engle: Helen Brooke Taussig. Johns Hopkins Medical Journal, 1977, 140 (April): 137-141.
  • M. A. Engle: Dr. Helen B. Taussig, the Tetralogy of Fallot, and the Growth of Pediatric Cardiac Services in the United States. Johns Hopkins Medical Journal, 1977, 140 (April): 147-150.
  • W. P. Harvey: A conversation with Helen Taussig. Medical Times, New York, 1978, 106 (November): 28-44.
  • M. A. Engle: Biographies of Great American Pediatricians: Helen Brooke Taussig: The Mother of Pediatric Cardiology. Pediatric Annals, New York, 1982, 11 (July): 629-631.
  • Joyce Baldwin: To Heal the Heart of a Child: Helen Taussig, M. D. New York: Walker and Company, 1992.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Karl TR, Sano S, Pornviliwan S, Mee RB. „Tetralogy of Fallot: favorable outcome of nonneonatal transatrial, transpulmonary repair.”. Ann Thorac Surg 1992. 54 (5): 903—7. .
  2. ^ a b v „Dr. Helen Taussig”. cfmedicine.nlm.nih.gov. Pristupljeno 9. 3. 2023. 
  3. ^ a b „Helen Taussig: founder and mother of pediatric cardiology - Hektoen International”. hekint.org. Pristupljeno 2023-03-09. 
  4. ^ Wanzer SH, Adelstein SJ, Cranford RE, Federman DD, Hook ED, Moertel CG, Safar P, Stone A, Taussig HB, van Eys J. The physician’s responsibility toward hopelessly ill patients. N Engl J Med. 1984; 310:955-959.
  5. ^ Taussig HB. Evolutionary origin of cardiac malformations. J Am Coll Cardiol. 1988; 12:1079-1086.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хелен_Б._Таусег&oldid=26166657”