Hemoencefalografija
Hemoencefalografija (HEG) je neurofidbek tehnika u oblasti neuroterapije, kao specifičnog oblika biofidbeka, zasnovanog na ideji da ljudska bića mogu svesno da menjaju svoju moždanu funkciju kroz treninge u kojima pokušavaju da promene signal koji generiše njihov mozak i koji se meri putem neurološkog mehanizma povratne sprege. Po završetku biofidbek procesa, učesnici povećavaju cerebralni protok krvi do određenog regiona mozga, što rezultuje povećanom moždanom aktivnosti i boljim učinkom na zadacima koji uključuju određeni region mozga.[1]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Prvi pravi slučaj neurofidbeka desio se 1963. godine, kada je profesor sa Univerziteta u Čikagu Joseph Kamiya obučio volontera da prepozna i promeni aktivnost alfa moždanih talasa.
Pet godina kasnije, Barry Sterman je sproveo revolucionarnu studiju na mačkama po nalogu NASA-e koja je dokazala da su mačke obučene da svesno menjaju svoj senzomotorni ritam otporne na doze hidrazina koje obično izazivaju napade. Ovo otkriće je primenjeno na ljude 1971. godine kada je Barry Sterman trenirala epileptičarku da kontroliše svoje napade kombinacijom senzomotornog ritma i EEG neuroterapije do te mere da je dobila vozačku dozvolu nakon samo tri meseca lečenja.
Otprilike u isto vreme Hershel Toomim je osnovao Toomim Biofeedback Laboratories and Biocomp Research Institute na osnovu uređaja poznatog kao Alpha Pacer koji je merio moždane talase. Posle decenija rada sa raznim mehanizmima biofidbeka, Hershel Toomim je slučajno naleteo na svesnu kontrolu cerebralnog krvotoka 1994. godine i razvio uređaj specifičan za ovu meru koji je nazvao hemencefalografski sistem za blisku infracrvenu spektrofotometriju, i tako skovao termin hemoencefalografija, 1997. godine.[2]
Kliničar korisnik BIH-a, Džefri Karmen, prilagodio je sistem Hershel-a Toomim-a za terapiju migrene 2002. integrišući periferni i termički biofidbek dizajn. Od tada, obe tehnike se primenjuju kod brojnih poremećaja funkcije frontalnog i prefrontalnog režnja.[2]
Opšte informacije[uredi | uredi izvor]
Oba pristupa hemoencefalografiji, bliska infracrvena i pasivna infracrvena, su indirektne mere neuronske aktivnosti zasnovane na neurovaskularnoj sprezi. Neurovaskularna sprega je mehanizam kojim se cerebralni protok krvi usklađuje sa metaboličkom aktivnošću. Kada se deo korteksa koristi u specifičnom kognitivnom zadatku, neuronska aktivnost u tom regionu se povećava, što posledično povećava lokalni metabolizam. Da bi se održao korak sa zahtevima za ishranu i uklanjanje otpada zbog veće stope metabolizma, cerebralni protok krvi u kortikalni deo koji se koristi mora da se poveća proporcionalno. Uporedo sa povećanjem protoka, molekuli hemoglobina u krvi, koji su odgovorni za transport i prenos kiseonika do tkiva u celom telu, moraju da povećaju količinu kiseonika koju isporučuju u aktivirani deo korteksa, što dovodi do većeg lokalnog nivo oksigenacije krvi. Ovo se takođe naziva hemodinamski odgovor.
Bliska infracrvena HEG (BIH)[uredi | uredi izvor]
Hershel Toomim, prvi je razvio blisku infracrvenu hemoencefalografiju da meri na lokalnom nivou promene u oksigenacije krvi. Slično funkcionalnoj magnetnoj rezonanciji, koja koristi promene u magnetnim svojstvima krvi koje su rezultat oksigenacije da bi se formirala slika moždane aktivnosti, bliska infracrvena bliska infracrvena hemoencefalografija koristi promene u translucenciji krvi koje su rezultat oksigenacije da generiše signal kojim se može svesno manipulisati u neurofeedbek sesijama. Na najosnovnijem nivou, bliska infracrvena hemoencefalografija sija naizmenično crvenom (660 nm) i bliskom infracrvenom (850 nm) svetlošću na određeno područje mozga, obično kroz čelo. Dok je lobanja u velikoj meri prozirna za ove talasne dužine svetlosti, krv nije. Crveno svetlo se koristi kao sonda, dok infracrveno svetlo daje relativno stabilnu osnovu za poređenje. Fotoelektrične ćelije u aparatu za spektrofotometar koji se nosi na čelu mere količinu svake talasne dužine svetlosti koju reflektuje cerebralni protok krvi u aktiviranom kortikalnom tkivu i šalju podatke kompjuteru, koji zatim izračunava odnos crvene i infracrvene svetlosti i prevodi ih u vizuelni signal koji odgovara nivou oksigenacije na grafičkom interfejsu koji pacijent može da vidi. Ključni nutrijent koji prati NIR je kiseonik. U bliskoj infracrvenoj hemoencefalografiji kako se povećava odnos oksigenisanog hemoglobina (HbO2) i deoksigenisanog hemoglobina (Hb), krv postaje sve manje providna i rasipa više crvene svetlosti, umesto da je apsorbuje. Nasuprot tome, količina infracrvene svetlosti koju rasejava krv je u velikoj meri nepropustljiva za promene u nivou oksigenacije hemoglobina.[3]
Pasivna infracrvena hemoencefalografija (pIC HEG)[uredi | uredi izvor]
Pasivna infracrvena hemoencefalografija razvijena je od strane Džefrija Karmena, privatnog psihologa iz Njujorka, kao spoj klasičnih principa hemoencefalografije koje koristi tehnike poznate kao termoskopija. pIC HEG koristi senzor sličan bliskom infracrvenom HEG senzoru da detektuje svetlost iz uskog opsega infracrvenog spektra koji odgovara količini toplote koju generiše aktivni region mozga, kao i lokalnom nivou oksigenacije krvi. Toplota koju detektuje PIR je proporcionalna količini šećera koji se sagoreva da bi se održala povećana metabolička brzina neophodna za podsticanje povišene neuronske aktivnosti. pIC HEG ima lošiju rezoluciju od bliske infracrvene HEG i zato se ovaj tretman obično fokusira na globalnije povećanje cerebralnog krvotoka.[4]
Prema studiji Carmen-a Jeffrey-a preko 90% subjekata koji su završili najmanje šest sesija pIC HEG-a prijavili su značajna poboljšanja aktivnosti migrene, što upućuje na to da ova metoda ima snažan uticaj na migrenske glavobolje, čak i za ljude koji nisu imali pozitivan odgovor na lekove. Autori studije smatrajz da je odgovor na glavobolju do kraja šest sesija pIC HEG-a dobar prediktor verovatnoće poboljšanja.[4]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Tinius, T. (2004). New Developments in Blood Flow Hemoencephalography. Hawthorne Press.
- ^ a b Toomim, Marjorie K.; Toomim, Hershel (1979), GSR Biofeedback in Psychotherapy: Some Clinical Observations, Springer US, str. 513—521, ISBN 978-1-4613-2900-8, Pristupljeno 2024-05-27
- ^ Collura, Thomas F. (2009-09-23). „Conclusion: QEEG-guided Neurofeedback in Context and in Practice”. Applied Psychophysiology and Biofeedback. 35 (1): 37—38. ISSN 1090-0586. doi:10.1007/s10484-009-9108-z.
- ^ a b Carmen, Jeffrey A. (2005-01-24). „Passive Infrared Hemoencephalography: Four Years and 100 Migraines”. Journal of Neurotherapy. 8 (3): 23—51. ISSN 1087-4208. doi:10.1300/j184v08n03_03.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
