Pređi na sadržaj

Carstvo Gana

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Wagadou
Carstvo Gana

Carstvo Gana u trenutku svog najvećeg obima
Geografija
Prestonica Kumbi Saleh
Oblik države monarhija
Istorija
Postojanje  
 — Osnivanje oko 350.
 — Ukidanje oko 1235.
Događaji  
 — stvaranje države oko 350.
 — Carstvo Mali osvojilo teritoriju Gane oko 1235. 
Zemlje prethodnice i naslednice
Gane
Prethodnice: Naslednice:
Soninke Carstvo Mali

Carstvo Gana ili Carstvo Vagadu bila je država koja je postojala na području današnje jugoistočne Mauritanije i zapadnog Malija od oko 350. do oko 1235. godine nove ere.[1]

O njenom nastanku nema pouzdanih izvora, iako postoje brojne legende i mitovi, obično vezani uz porodicu proroka Muhameda. Prvi istoričar koji pominje njeno postojanje je persijski pisac el Horezmi iz 9. veka,[2] a nešto detaljniji opis je dao arapski istoričar El Bakri u 11. veku. Prema njemu je Gana bila moćna, bogata i razvijena država, čije se stanovništvo zahvaljujući transsaharskoj trgovini postepeno preobraćalo na islam. Tačan datum nestanka države takođe nije poznat, ali je njeno područje oko 1400. kontrolisalo Carstvo Mali. Po njemu je ime dobila savremena država Gana, iako se carstvo nije nalazilo na njenoj današnjoj teritoriji.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Poreklo

[uredi | uredi izvor]

Teoretisanjem o poreklu Gane dominirali su sporovi između etnoistorijskih izveštaja i arheoloških tumačenja. Najranije rasprave o njenom poreklu nalaze se u sudanskim hronikama Mahmuda Katija i Abd al-Rahmana as-Sadija. Prema Katinom Tarih al-Fetašu u delu koje je autor verovatno sastavio oko 1580. godine, ali pozivajući se na autoritet glavnog sudije Mesine, Ide al-Masinija koji je živeo nešto ranije, dvadeset kraljeva je vladalo Ganom pre dolaska proroka Muhameda, i carstvo se produžilo tokom jednog veka nakon proroka.[3] Govoreći o poreklu vladara, Tarih al-Fetaš daje tri različita mišljenja: da su oni bili Soninke, Vangara (koji su Soninke grupa) ili Sanhadža Berberi.

Al-Kati je dao prednost jednom drugom tumačenju s obzirom na činjenicu da su ih njihove genealogije povezivale sa ovom grupom, dodajući da „ono što je sigurno je da oni nisu bili Soninke” (min al-Zavadi)[4] Moguće je da je povezivao Ganu sa Sanhadžom. Ranije verzije, poput na primer onih pisca iz 11. veka al-Idrisija i pisca iz 13. veka ibn Saida, primetile su da su vladari Gane tih dana vodili svoje poreklo od klana proroka Muhamed preko njegovog zaštitnika Abi Taliba, ili preko njegovog zeta Alije.[5] On kaže da je bilo 22 kralja vladala pre Hidžre i 22 posle.[6]

Iako ova rana gledišta dovode do mnogih egzotičnih tumačenja stranog porekla Vagada, naučnici uglavnom zanemaruju ova gledišta. Levcion i Spolding, na primer, tvrde da al-Idrisijevo svedočenje treba posmatrati veoma kritički zbog očigledno velikih pogrešnih procena u geografiji i istorijskoj hronologiji, dok oni sami povezuju Ganu sa lokalnim Soninkama.[7] Pored toga, arheolog i istoričar Rejmond Mauni tvrdi da se Al-Katijev i al-Sadijev pogled na strano poreklo ne može smatrati pouzdanim. On tvrdi da su tumačenja bila zasnovana na kasnijem prisustvu (nakon propasti Gane) nomadskih uljeza iz Libije, na pretpostavci da su oni bili istorijska vladajuća kasta, i da pisci nisu na odgovarajući način uzeli u obzir savremene izveštaje kao što su Jakubi (872), al-Masudi (oko 944. godine), Ibn Havkal (977) i al-Biruni (oko 1036. godine), kao i al-Bakri, od kojih svi opisuju stanovništvo i vladare Gane kao „crnce”.[8]

Trgovački putevi Zapadne Sahare tokom 1000–1500. Zlatna polja su označena svetlosmeđim osenčenjem: Bambuk, Bure, Lobi i Akan.

Usmena predanja

[uredi | uredi izvor]

U kasnom 19. veku, dok su francuske snage držale pod okupacijom region u kome je ležala drevna Gana, kolonijalni zvaničnici su počeli da prikupljaju tradicionalne izveštaje, uključujući neke rukopise napisane na arapskom nešto ranije u veku. Nekoliko takvih tradicija je zabeleženo i objavljeno. Iako postoje razne varijante, ove tradicije se pozivaju na drevnu državu koju su poznavali o Vagadu, ili „mesto Vagoa“ što je termin aktuelan u 19. veku za lokalno plemstvo. Tradicije su opisale kraljevstvo koje je osnovao čovek po imenu Dinga, koji je došao „sa istoka“ (npr. Asuan, Egipat[9]), nakon čega je on migrirao na razne lokacije u zapadnom Sudanu, na svakom mestu ostavljajući decu sa različitim ženama. Da bi postigao vlast na svojoj konačnoj lokaciji, morao je da ubije goblina, a zatim da se udaju njegove ćerke, koje su postale preci klanova koji su dominirali u regionu u vreme zapisivanja religije. Nakon Dingine smrti, njegova dva sina Kajn i Dijabe su se borila za kraljevstvo, pri čemu je Dijabe odneo pobedu i osnovao kraljevstvo.[10]

Vladari Avkara

[uredi | uredi izvor]
  • Kralj Kaja Maja : oko 350.
  • 21 kralj, nepoznata imena oko 350- 622
  • 21 kralj, nepoznata imena 622- 790
  • Krlaj Reidža Akba : 1400-1415

Soninke vladari; „Gane“ iz dinastije Cise

[uredi | uredi izvor]
  • Majan Djabe Cise: oko 790
  • Basi: 1040- 1062

Vladari za vreme okupacije Kaniaga

[uredi | uredi izvor]
  • Sumaba Cise kao vazal Soumaoroa: 1203-1235

Gane tributarne države Vagadu

[uredi | uredi izvor]
  • Sumaba Cise kao saveznik Sundžata Kejte: 1235-1240

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Burr, J. Millard and Robert O. Collins, Darfur: The Long Road to Disaster, Markus Wiener Publishers: Princeton. 2006. ISBN 1-55876-405-4. str. 6–7.
  2. ^ al-Kuwarizmi in Levtzion and Hopkins, Corpus, p. 7.
  3. ^ Houdas & Delafosse 1913, str. 76.
  4. ^ Houdas & Delafosse 1913, str. 78, translation from Levtzion 1973, str. 19
  5. ^ al-Idrisi in Levtzion and Hopkins, Corpus, p. 109, and ibn Sa'id, p. 186.
  6. ^ Hunwick 2003, str. 13 and note 5.
  7. ^ Levtzion & Spaulding 2003, str. 27.
  8. ^ Mauny 1954, str. 204.
  9. ^ Alexander, Leslie M.; Rucker, Walter C. Jr. (9. 2. 2010). Encyclopedia of African American History [3 volumes]. ABC-CLIO. ISBN 9781851097746. Pristupljeno 13. 9. 2018 — preko Google Books. 
  10. ^ Levtzion 1973, str. 16–17.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Berthier, Sophie (1997), Recherches archéologiques sur la capitale de l'empire de Ghana: Etude d'un secteur, d'habitat à Koumbi Saleh, Mauritanie: Campagnes II-III-IV-V (1975–1976)-(1980–1981), British Archaeological Reports 680, Cambridge Monographs in African Archaeology 41, Oxford: Archaeopress, ISBN 978-0-86054-868-3 .
  • Delafosse, Maurice (1912), Haut-Sénégal-Niger: Le Pays, les Peuples, les Langues; l'Histoire; les Civilizations. 3 Vols (na jeziku: francuski), Paris: Émile Larose . Gallica: Volume 1, Le Pays, les Peuples, les Langues; Volume 2, L'Histoire; Volume 3, Les Civilisations.
  • Ehret, Christopher (2016), The Civilizations of Africa: A History to 1800, Charlottesville: University of Virginia Press 
  • Houdas, Octave; Delafosse, Maurice, ur. (1913), Tarikh el-fettach par Mahmoūd Kāti et l'un de ses petit fils (2 Vols.), Paris: Ernest Leroux . Volume 1 is the Arabic text, Volume 2 is a translation into French. Reprinted by Maisonneuve in 1964 and 1981. The French text is also available from Aluka but requires a subscription.
  • Hunwick, John O. (2003), Timbuktu and the Songhay Empire: Al-Sadi's Tarikh al-Sudan down to 1613 and other contemporary documents, Leiden: Brill, ISBN 978-90-04-12560-5 . Reprint of the 1999 edition with corrections.
  • Insoll, Timothy (2003), Archaeology of Islam in Sub-saharan Africa, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-65702-0 .
  • Lange, Dierk (1996), „The Almoravid expansion and the downfall of Ghana”, Der Islam, 73 (2): 313—51, S2CID 162370098, doi:10.1515/islm.1996.73.2.313 . Reprinted in Lange 2004, pp. 455–493.
  • Lange, Dierk (2004), Ancient Kingdoms of West Africa, Dettelbach, Germany: J. H. Röll, ISBN 978-3-89754-115-3 .
  • Levtzion, Nehemia (1973), Ancient Ghana and Mali, London: Methuen, ISBN 978-0-8419-0431-6 . Reprinted with additions 1980.
  • Levtzion, Nehemia; Hopkins, John F. P. eds. and trans. (2000), Corpus of Early Arabic Sources for West Africa, New York, NY: Marcus Weiner, ISBN 978-1-55876-241-1 . First published in 1981 by Cambridge University Press, ISBN 0-521-22422-5.
  • Levtzion, Nehemia; Spaulding, Jay (2003), Medieval West Africa: Views from Arab Scholars and Merchants, Princeton NJ: Markus Wiener, ISBN 978-1-55876-305-0 . Excerpts from Levtzion & Hopkins 1981. Includes an extended introduction.
  • Masonen, Pekka; Fisher, Humphrey J. (1996), „Not quite Venus from the waves: The Almoravid conquest of Ghana in the modern historiography of Western Africa” (PDF), History in Africa, 23: 197—232, JSTOR 3171941, S2CID 162477947, doi:10.2307/3171941, Arhivirano iz originala (PDF) 07. 09. 2011. g., Pristupljeno 14. 01. 2023 .
  • Mauny, Raymond A. (1954), „The question of Ghana”, Journal of the International African Institute, 24 (3): 200—213, JSTOR 1156424, S2CID 143619637, doi:10.2307/1156424 .
  • Mauny, Raymond (1961), Tableau géographique de l'ouest africain au moyen age, d'après les sources écrites, la tradition et l'archéologie, Dakar: Institut français d'Afrique Noire .
  • Munson, Patrick J. (1980), „Archaeology and the prehistoric origins of the Ghana Empire”, The Journal of African History, 21 (4): 457—466, JSTOR 182004, S2CID 161981607, doi:10.1017/s0021853700018685 .
  • Thomassey, Paul; Mauny, Raymond (1951), „Campagne de fouilles à Koumbi Saleh”, Bulletin de I'lnstitut Français de I'Afrique Noire (B) (na jeziku: francuski), 13: 438—462, Arhivirano iz originala 2011-07-26. g. . Includes a plan of the site.
  • Conrad, David C.; Fisher, Humphrey J. (1982), „The conquest that never was: Ghana and the Almoravids, 1076. I. The external Arabic sources”, History in Africa, 9: 21—59, JSTOR 3171598, S2CID 163009319, doi:10.2307/3171598 .
  • Conrad, David C.; Fisher, Humphrey J. (1983), „The conquest that never was: Ghana and the Almoravids, 1076. II. The local oral sources”, History in Africa, 10: 53—78, JSTOR 3171690, S2CID 162867483, doi:10.2307/3171690 .
  • Cornevin, Robert (1965), „Ghana”, Encyclopaedia of Islam Volume 2 (2nd izd.), Leiden: Brill, str. 1001—2, ISBN 978-90-04-07026-4 .
  • Cuoq, Joseph M., translator and editor (1975), Recueil des sources arabes concernant l'Afrique occidentale du VIIIe au XVIe siècle (Bilād al-Sūdān) (na jeziku: francuski), Paris: Éditions du Centre National de la Recherche Scientifique . Reprinted in 1985 with corrections and additional texts, ISBN 2-222-01718-1. Similar to Levtzion and Hopkins, 1981 & 2000.
  • Masonen, Pekka (2000), The Negroland revisited: Discovery and invention of the Sudanese middle ages, Helsinki: Finnish Academy of Science and Letters, str. 519—23, ISBN 978-951-41-0886-0 .
  • Mauny, Raymond (1971), „The Western Sudan”, Ur.: Shinnie, P.L., The African Iron age, Oxford: Oxford University Press, str. 66—87, ISBN 978-0-19-813158-8 .
  • Monteil, Charles (1954), „La légende du Ouagadou et l’origine des Soninke”, Mélanges Ethnologiques, Dakar: Mémoire de l'Institute Français d'Afrique Noire 23, str. 359—408 
  • J. Spencer Trimingham, History of Islam in West Africa. Oxford University Press, 1962.
  • Nehemia Levtzion and Randall L. Pouwels (eds). The History of Islam in Africa. Ohio University Press, 2000.
  • David Robinson. Muslim Societies in African History. Cambridge University Press, 2004.
  • Bruce S. Hall, A History of Race in Muslim West Africa, 1600-1960. Cambridge University Press. 2011. ISBN 9781107002876..
  • Paul Schrijver (2006), Bibliography on Islam in contemporary Sub-Saharan Africa, Research Report, Leiden: African Studies Centre, ISBN 9789054480679  Šablon:Free access. Updated online version
  • Chopra, R.M., "SUFISM" (Origin,Growth,Eclipse,Resurgence), 2016, Anuradha Prakashan, New Delhi. ISBN 978-93-85083-52-5.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Carstvo Gana na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Царство_Гана&oldid=27959469”