Četvrti rusko-persijski rat

četvrti Rusko-Persijski rat
	; Bitka pod Jelisavetopoljem, litografija G. Begrova po originalu V. Maškova
Vreme	16. jul 1826. - 10. februar 1828.
Mesto	Zakavkazje, Persija-severozapadni Iran
Uzrok	Hapšenje ruskog ambasadora, kulminacija napadom rusa na Mirak.
Ishod	Ruska pobeda, Turkmejčaski mirovni ugovor (2. februara 1828)
Teritorijalne; promene	Prisajedinjenje rusiji Jerevanskog i Nihačijevskog kaganata, potvrđivanje ruskih prava na teritorije stečene Gulistanskim mirom
Sukobljene strane
Ruska Imperija	Kadžarska dinastija Persijsko carstvo
Komandanti i vođe
Aleksej Jermolov,; Valerijan Madatov,; Ivan Paskijevič,	Feteh Ali Šah ,; Abas Mirza
Jačina
Ruska Imperija; 8,000 ljudi,	Persijsko carstvo; 35,000 ljudi
Žrtve i gubici
; nepoznato	; nepoznato

Rusko-persijski rat 1826—1828. godine bio je poslednji veliki vojni sukob, između Ruskog i Persijskog carstva. Posle Gulistanskog mira , kojim je završen prethodni Rusko-persijski rat 1813. mir na Kavkazu održao se samo trinaest godina. Međutim, Feteh ali Šah, u stalnoj zavisnosti od strane podrške oslonio se na savete britanskih agenata, koji su vršili pritiske na njega i nagovarali ga da povrati ranije izgubljenu teritoriju od Rusije, obećavajući mu pritom svoju punu podršku u predstojećoj vojnoj akciji. Njihov plan odlučno je započeo u proleće 1826, kada je ratoborna struja Abas Mirze uspela nadvladati ostale političke struje u Teheranu, nakon čega je ruski ambasador u Teheranu Aleksandar Sergejevič Menjšikov stavljen u kućni pritvor.

Pohod 1826.[uredi | uredi izvor]

U maju 1826. ruska vojska zauzela je mesto Mirak, suprotno volji cara Nikolaja I. Kao odgovor persijska vlada poslala je Muhamed Mirzu Sadika u Sankt Peterburg da pokuša da razgovorima reši sporno pitanje. Međutim, general gubernator Aleksej Jermolov uspeo je da uhapsi Sadika u Tbilisiju.

Nakon toga 28. jula 1826. jaka persijska vojska od 35.000-50.000 ljudi pod vodstvoma Abasa Mirze prešla je granicu i izvršila je invaziju na Tališki kaganat i Karbanaški kaganat koji su se do tada nalazili pod Rusima. Kanovi u tim oblastima brzo su promenili strane i predali su Persijancima svoje prestonice: Lekoran, Kubu i Baku. General Ivan Paskevič, Jermolovljev potčinjeni, kasnije je i sam priznao da je postupak jednog njegovog komandnog oficira možda započeo ovaj neizbežni rat.

Aleksej Jermolov, ruski general gubernator, zano je da nema dovoljno sredstava za pokretanje kontra napada, i odbio je da uvede ruske trupe u bitku, tj neravnopravnu borbu, naredivši da se ceo grad Gendže sa inače najviše stanovnika na celom južnom kavkazu isprazni, a ljudi evakuišu. U gradu Šuša na jugozapadu Azerbejdžana, mali ruski garnizon opkoljen sda svih strana uspeo je da se u borbi održi sve do 5. septembra, kada im je general Madatov stigao konačno sa svojim pojačanjem u pomoć.

Madatov je potukao do nogu, i proterao persijance sve do obala reke Šamkir i uspeo povratiti grad Ganju 5. septembra. Čuvši novopristigle vesti, Abas Mirza je podigao svoju opsadu sa grad Šuše i krenuo sa vojskom pravo ka Ganji. Novo rusko pojačanje pod Ivanom Paskevičem (inače zamenikom Jermolova), uspelo je da stigne tačno na vreme da pridruži svoje snage, snagama Mandatova, i obrazuje jak puk od oko 8.000 ljudi pod Pjaskijevičevom vrhovnom komandom. U blizini Ganje njihove trupe napale su Persijance, i naterale persijance da se povuku preko reke Araks nazad u Persiju. Napad ka centralnoj persiji je nekako zaustavljen uz velike persijske gubitke, a sukobi su nastavljeni još godinu i po dana potom.

Pohod 1827.[uredi | uredi izvor]

Na samom početku zime, jak mraz i surova zima prekinuli su neprijateljstva sve do maja 1827, kada je Pjaskijevič napredujući pravo ka Jerevanu, na svom putu zauzeo Ečmijadžin, Nahičevan i Abasabad. Od tada glavno ratno žarište, biva prebačeno u Istočnu Jermeniju, čija je prestonica Jerevan, biva zauzeta u silovitom jurišu 1. oktobra, nakon šestodnevne opsade snaga generala Pjaskijeviča. Četrnaest dana kasnije, general Ericov ušao je u Tabriz, primoravši tom priliko Šaha da moli za mir. U to vreme izbijanje novog Rusko-turskog rata, odvojilo je persijsu od vođenja i mirovnih pregovora, koje je između ostalog sprovodio Aleksandar Gribojedov. U januaru 1828. ruske snage probile su se i stigle čak do obala jezera Urmija, zbog čega je šaha uhvatila neopisiva panika, zarbinutog od sad i za sudbinu same Persije. Na njegovo lično insistiranje, Abas Mirza je vrlo brzo po hitnom postupku potpisao Turkmejčaski mirovni ugovor (2. februara 1828. godine) kojim je rat okončan.

Posledice[uredi | uredi izvor]

Prema uslovima mirovnog ugovora, Jerevanski klaganat i Nahičevanski kaganat pripali su Rusiji. Šah je bio obavezan da plati Rusiji ratnu odštetu, u visini od 20.000.000 rubalja u srebru i tonama zlata carske riznice, morao je dozvoliti slobodno preseljavanje tj. kretanje svojih jermenskih podanika, na novoosvojenu rusku teritoriju bez ikakvih prepreka. Možda je još važnije bilo to što je, šah pristao, da Rusija jedina dobije isključivo pravo držanja mornarice u Kaspijskom moru, kao i to da ruski trgovci mogu trgovati bilo gde, gde oni žele u Persijskom carstvu bez ikakvih problema. Uz ovo šah se obavezao da amnestira svo stanovništvo, dotada iranskog Azerbejdžana koje je pomagalo Rusima u ratu. Ukratko rečeno, ovim mirovnim ugovorom konačno i trajno je uzdrman do tada dominantni britanski položaj u Persiji, što je označilo novu fazu u Velikoj igri između carstava. Čime je dugoročno bilo obezbeđeno pripadanje celog Kavkaza Ruskom carstvu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

N. Dubrovin. Istoriя voйnы i vladыčestva russkih na Kavkaze, volumes 4-6. SPb 1886-88.
Gen. V.A. Potto (2006). Kavkazskaя voйna... volumes 1-5. SPb 1885–86, reprinted in. ISBN 978-5-9524-2107-3.