Шуша

Координате: 39° 45′ 30″ СГШ; 46° 44′ 54″ ИГД / 39.758263° СГШ; 46.748433° ИГД / 39.758263; 46.748433
С Википедије, слободне енциклопедије


Шуша (азер. Şuşa) или Шуши (јерм. Շուշի) је град у Азербејџану.[1] Смештен на надморској висини од 1400 - 1800 метара у планинама Карабах, Шуша је у совјетско доба био планинско рекреационо одмаралиште.

2015. године у граду је живело 4064 становника.

Шуша/Шуши
Şuşa / Շուշի
Катедрала Казанчечоц • Џамија • Тврђава Шуши • Национална галерија • Историјски музеј • Централни парк • Панорама града • Кућа Натаван
Катедрала Казанчечоц • Џамија • Тврђава Шуши • Национална галерија • Историјски музеј • Централни парк • Панорама града • Кућа Натаван

Историја[уреди | уреди извор]

Насеље се први пут помиње као Шуша у средњем веку, а јерменско јеванђеље из 15. века, које се налази у јереванском Матенадарану (архивски број 8211), представља најранији познати артефакт из града. Јеванђеље је у Шуши створио калиграф Тер-Мануел 1428. године.[2] [3] [4] [5] [6] [7]

Шуши је током средњег века и током 18. века служио као град и древна тврђава у јерменској кнежевини Варанда и традиционално је припадао кнежевској династији Мелик-Шахназариан.[8] [9] [10] [11] Град и тврђава су одиграли кључну улогу у кампањи јерменског заповедника Авана Јузбашија против отоманских снага 1720-их и 1730-их, током турских инвазија на Јужни Кавказ.[12]

Данашњи град је основао 1752. године Панах Али-кан, по њему назван Панахабад, и био је престоница Карабашког каната под персијским сизеренством до 1822. године када је канат укинут.[13] [14] [15] У то време град је растао упркос сукобима са Каџарима који су га опседали 1756. и 1795. године.

Град је постао један од културних центара Закавказја након руског освајања регије Кавказа у првој половини 19. века.[16]

Након уступања подручја Русији 1822. године, постаје административна престоница прво провинције Карабах (1822–1840), а затим округа Шуша (1840–1923). У 19. веку Шуша је био један од великих градова Кавказа, већи и просперитетнији од Бакуа и Јеревана.[17] Стојећи усред мреже караванских путева, имао је десет каравансараја.[17] Био је познат по трговини свилом, теписима јарких боја, поплочаним путевима, великим каменим кућама и фино узгојеним коњима.[17]

Током модерне историје град је углавном неговао мешовито јерменско-азербејџанско становништво. Након масакра у Шуши почињеног од стране азербејџанских снага 1920. године, јерменска половина становништва града је убијена или протерана и град се свео на место са доминантним азербејџанским становништвом. Након заузимања Шуше од стране јерменских снага 1992. године у рату за Нагорно-Карабах, становништво града се поново драматично смањило и постало готово искључиво јерменско. Новембра 2020. године, током сукоба у Нагорно-Карабаху, војска Азербејџана је повратила контролу над овим градом, а јерменско становништво је избегло.

Култура[уреди | уреди извор]

Због историјских специфичности Шуши садржи и јерменске и азербејџанске културне споменике, док околне територије укључују и многа древна јерменска села.[18]

Шуша је један од јерменских верских [19] и културних центара.[20] Источнојерменска верзија четири Јеванђеља завршена је 1830. године у Шуши, а затим је први пут објављена у Москви.[21] Овде се налазе Саборни храм Светог Христа Спаситеља (Казанчечоц), Црква Светог Јована Крститеља (Канач Жам) и многе друге цркве и манастири.

Град је такође био један од водећих центара азербејџанске културе.[22] Временом је постао дом многих Азербејџанских интелектуалаца, песника, писаца и посебно музичара.[23] [24] У Шуши се налази једна од водећих школа мугама, традиционалног азербејџанског жанра вокалних и инструменталних уметности, по чему је Шуши посебно познат.[25]

Шуша је такође познат и по простиркама силех, подним облогама са Јужног Кавказа. Сличан источноанадолски тип обично показује другачији опсег боја.

Становништво[уреди | уреди извор]

Етнички састав
Година Јермени Азери Остали укупно
1851.[26]
15.194
1886.[26]
15.188
56,7%
11.595
43,3%
23
0,1%
26.806
1897.[27]
14.420
55,7%
10.778
41,6%
683
2,6%
25.881
1916.[28]
23.396
53,3%
19.121
43,6%
1.352
3,1%
43.869
Март 1920: Масакр и протеривање јерменског становништва које је починио Азербејџан
1926.[29]
93
1,8%
4.900
96,4%
111
2,2%
5.104
1939.[30]
1.476
27,2%
3.701
68,2%
247
4,5%
5.424
1959.[31]
1.428
23,3%
4.453
72,8%
236
3,9%
6.117
1970.[32]
1.540
17,7%
6.974
80,2%
179
2,1%
8.693
1979.[33]
1.409
13,1%
9.216
85,5%
159
1,5%
10.784
Септембар 1988: Сукоб у Нагорно-Карабаху и протеривање јерменског становништва[34]
1989.[35]
98%[35]
15.039
Мај 1992: Јерменско освајање и протеривање азербејџанског становништва
2005.[36]
3.105
100%
3.105
2009.[37]
3.900
100%
3.900
2015.[38]
4.446
100%
4.446

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Nagorno-Karabakh: Azerbaijan 'takes key town' in Armenia conflict
  2. ^ Boris Baratov. A Journey to Karabakh. Moscow, 1998, pp. 32–33
  3. ^ Hravard Hakobian. Miniatures of Artsakh and Utik 13th–14th centuries. p. 25, Yerevan, 1989
  4. ^ Епископ Макар Бархутарянц, История Албании, том 1, Вагаршапат, 1902, с. 384 (на арм. яз); Bishop Makar Barkhudariants. History of Aghvank. Volume 1, Vagharshapat, 1902, p. 384
  5. ^ Ulubabyan B. A. (1972), The Principality of Lower Khachen from the 14th to the 15th centuries. Архивирано 2013-11-04 на сајту Wayback Machine, Historico-philological journal of Academy of Sciences of ArmSSR № 11. pp. 95–108, p. 105. (in Armenian)
  6. ^ Khachikyan L. S., (1955), Memorial records in Armenian manuscripts of 15 c., Part I (1401–1450) Архивирано 2014-12-13 на сајту Wayback Machine, Publish. of Academy of Sciences of ArmSSR, p. 384. (in Armenian)
  7. ^ Bishop Makar Barkhudariants. Artsakh. Baku, Aror publishing house, 1895, Chapter - City of Shushi (Շուշի քաղաք)
  8. ^ Bournoutian, George A. Armenians and Russia, 1626–1796: A Documentary Record. Costa Mesa, CA: Mazda Publishers, 2001, page 133, Kekhva Chelebi's Report to the Collegium of [Russian] Foreign Affairs (17 December 1725)
  9. ^ Цагарели А. А. Грамота и гругие исторические документы XVIII столетия, относяшиеся к Грузии, Том 1. СПб 1891, ц. 434–435. This book is available online from Google Books.
  10. ^ Армяно-русские отношения в XVIII веке. Т. IV. С. 212, as cited in О. Р. Айрапетов, Мирослав Йованович, М. А. Колеров, Брюс Меннинг, Пол Чейсти. Русский Сборник Исследования По Истории России. p. 13. Citation: «Совет мелика Адама, мелика Овсепа и мелика Есаи был един, но среди них раскольничал мелик Шахназар, который был мужем хитрым, маловерным и негодным к добрым делам, коварным и предающим братьев. В Карабах приходит некое племя Джваншир, словно бездомные скитальцы на земле, чинящее разбой и кочующее в шатрах, главарю которых имя было Панах-хан. Коварный во злых делах мелик Шахназар призвал его себе в помощь, по собственной воле подчинился ему и передал свою крепость». „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2012-11-19. Приступљено 2013-11-20. 
  11. ^ Կռունկ Հայոց աշխարհին. 1863. № 8, էջ 622 (Krunk Hayots Ashkharhi. 1863. № 8. С. 622), as cited in О. Р. Айрапетов, Мирослав Йованович, М. А. Колеров, Брюс Меннинг, Пол Чейсти. Русский Сборник Исследования По Истории России. p. 14. Citation: «Шахназар, мелик Варанды, страшась союза между Меликом Чараберда Адамом и Меликом Гюлистана Овсепом, сам подружился с Панах-ханом, отдал ему свое поселение Шушинскую крепость, а также свою дочь в жены». „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2012-11-19. Приступљено 2013-11-20. 
  12. ^ Bournoutian, George A. Armenians and Russia, 1626-1796: A Documentary Record. Costa Mesa, CA: Mazda Publishers, 2001, Armenian Military Activities in Karabakh and Ghapan, pages 402-413
  13. ^ The Encyclopaedia of Islam, Volume 4, Parts 69–78, Brill, 1954, p. 573.
  14. ^ Brockhaus and Efron Encyclopedic Dictionary (1890—1907). Shusha. St Petersburg. Архивирано из оригинала на датум 2013-05-16. Приступљено 2013-11-05. 
  15. ^ Great Soviet Encyclopedia (1969—1978). Shusha. Moscow. Архивирано из оригинала на датум 2013-11-04. Приступљено 2013-11-05. 
  16. ^ Timothy C. Dowling Russia at War: From the Mongol Conquest to Afghanistan, Chechnya, and Beyond Архивирано 2015-06-26 на сајту Wayback Machine pp 728 ABC-CLIO, 2 dec. 2014 ISBN 1598849484
  17. ^ а б в Waal, Thomas de (2013). Black Garden: Armenia and Azerbaijan Through Peace and War, 10th Year Anniversary Edition, Revised and Updated Архивирано 2015-11-23 на сајту Wayback Machine NYU Press. ISBN 978-0814760321 p 201
  18. ^ Crossroads and Conflict: Security and Foreign Policy in the Caucasus and Central Asia, by Gary K. Bertsch - 2000 - 316 pages, p. 297
  19. ^ A Typographical Gazetteer, by Henry Cotton - 2008 - p. 206
  20. ^ Looking toward Ararat: Armenia in Modern History, by Ronald Grigor Suny - 1993 - 289 pages, p. 195
  21. ^ An Introduction to the Critical Study and Knowledge, by Thomas Hartwell Horne, 1841, J. Whetham & Son, v.2, p. 51
  22. ^ Mattew O'Brien. Uzeir Hajibeyov and His Role in the Development of Musical Life in Azerbaijan. – Routledge, 2004. – С. 211. – ISBN 0-415-30219-6, 9780415302197
  23. ^ "Azerbaijan" (2007) In Encyclopædia Britannica. Retrieved February 3, 2007, from Encyclopædia Britannica Online: http://www.britannica.com/eb/article-44296 Архивирано 2006-06-14 на сајту Wayback Machine
  24. ^ Suny, Ronald (1996). Armenia, Azerbaijan, and Georgia. DIANE Publishing. стр. 108. ISBN 0788128132. 
  25. ^ Encyclopædia Britannica, "Azerbaijan": Cultural life, Online Academic Edition, 2007.
  26. ^ а б (језик: руски) НАСЕЛЕНИЕ НАГОРНОГО КАРАБАХА, 16. rujna 2011.
  27. ^ (језик: руски) г. Шуша, Первая всеобщая перепись населения Российской Империи 1897 г. Демоскоп Weekly, 4. lipnja 2011.
  28. ^ Kavkazski kalendar (Kavkazskij kalendar), 1917., str. 190. (језик: руски)
  29. ^ NASELENIE NAGORNOGO KARABAHA, arhivirano 16. rujna 2011. (језик: руски)
  30. ^ (језик: руски) ШУШИНСКИЙ РАЙОН (1939 г.), 28. ožujka 2012.
  31. ^ (језик: руски) ШУШИНСКИЙ РАЙОН (1959 г.), 28. ožujka 2012.
  32. ^ (језик: руски) ШУШИНСКИЙ РАЙОН (1970 г.), 28. ožujka 2012.
  33. ^ (језик: руски) ШУШИНСКИЙ РАЙОН (1979 г.), 28. ožujka 2012.
  34. ^ de Waal, Thomas (2013). Black Garden: Armenia and Azerbaijan Through Peace and War. NYU Press. ISBN 9780814785782. 
  35. ^ а б (језик: руски) Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность городского населения союзных республик, их территориальных единиц, городских поселений и городских районов по полу, 18. siječnja 2012.
  36. ^ De facto i de Jure populacija sadministrativnom teritorijalnom raspodjelom i spolom, popis u GK, Nacionalna statistička služba republike Artsakh, 2005. Шаблон:Eng oznaka
  37. ^ „Statistical yearbook of NKR 2003–2009” (PDF). stat-nkr.am. Nacionalna statistička služba republike Artsakh. стр. 37. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2011-08-27. Приступљено 2011-09-16. 
  38. ^ „Շուշին փորձում է կրկին կրթական կենտրոն դառնալ” (на језику: јерменски). Hetq Online. 2. lipnja 2015. Архивирано из оригинала на датум 15. kolovoza 2015. Приступљено 12. srpnja 2019.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date=, |date=, |archive-date= (помоћ)