Šaron Zukin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Šaron Zukin
Mesto rođenjaFiladelfija

Šaron Zukin je profesor sociologije iz oblasti savremenog urbanog života. Predaje na Bruklin Koledžu i na Školi Postdiplomskih Studija pri Gradskom Univerzitetu u Njujorku. Član je Istraživačkog Centra pri Univerzitetu, kao i predsedavajuća odeljenja za Potrošnju i Potrošače Američke Sociološke Asocijacije. Bila je gostujući proferor na Univerzitetu u Amsterdamu 2010-2011.

Obrazovanje i privatni život[uredi | uredi izvor]

Stekla je diplomu osnovnih studija na Barnard Koledžu, i zvanje doktora nauka iz oblasti političkih nauka na prestižnom Kolumbija univerzitetu u Njujorku.[1] Odrasla je u Filadelfiji, dok trenutno živi na Menhetnu sa suprugom.[2]

Karijera i misao[uredi | uredi izvor]

Rana karijera[uredi | uredi izvor]

Akademsko obrazovanje Šaron Zukin bilo je usmereno na političku sociologiju. Nije imala nikakvo obrazovanje iz sociologije urbanog života pre nego što je dobila poziciju predavača na osnovnim studijama na Bruklin Koledžu. U intervjuu izjavila je kako se prvo upustila u detaljno istraživanje oblasti, ne bi li se pripremila za predavanja, da bi kasnije postala zainteresovana za terensko istrživanje, pošto je pročitala članak o zanatlijama koje je stanodavac isterivao iz njihovog radnog prostora - tavana.[3] Osim ovoga, među stvari koje su uticale na njenu ranu karijeru bio je esej Valtera Bendžamina iz 1931. godine, Pariz, prestonica devetnaestog veka, kao i knjiga antropološkinje Sindi Minc iz 1961, Slatko i moć: Mesto šećera u savremenoj istoriji.[4]

Teorijska i politička orijentacija[uredi | uredi izvor]

Interesovanja i analitički okviri Šeron Zukin svrstavaju je u široku kategoriju neo- Marksista. Počela je da predaje urbanu sociologiju u trenucima kada se javljao pokret nove urbane sociologije, delimično kao odgovor na serije nemira u gradovima (od kojih su se mnogi odnosili na odgovore Afro-amerikanaca na brutalnost policije i slične manifestacije sistemskog rasizma) koji su se tokom kasnih 60ih događali u gradovima SAD. Veoma rašireni gradski nemiri u SAD i Evropi primorale su zabrinute vlade i finansijere projekata da ulažu novac u istraživanje urbanog života.[5] Sociolog Manuel Kasteljes i geograf Dejvid Harbi su bili teoretičari koji su uticali na razvoj nove urbane sociologije. Zukin je, tokom 80ih godina tvrdila da su urbani sociolozi podložni uticajima vlade, poredeći to sa uticajem krupnog kapitala na sociologe industrije.[6] Kao suprotnost tada preovladavajućoj Čikaškoj školi, rad Šeron Zukin i drugih pristalica pokreta nove sociologije bio je multidisciplinaran, sa posebnim osvtom na to kako je urbani prostor nameran produkt koji odgovara potrebama kapitala.[7]

Doprinosi[uredi | uredi izvor]

Rad i publikacije Šeron Zukin fokusiraju se na gradovima i tome kako se oni menjaju i zašto, konzumerističkoj kulturi i tržištu nekretnina, prevashodno u Njujorku. Njene knjige prate kako su se gradovi menjali u dezindustrijalizaciji, gentrifikaciji i imigracijama. Piše i o usponu simboličke ekonomije, koja je bazirana na kulturalnoj proizvodnji i potrošnji.

Tavanski život (Loft Living)[uredi | uredi izvor]

Njena prva knjiga iz oblasti urbane sociologije, Tavanski život (1982, 1989), smatra se revolucionarnim delom.[8]

Autentičnost[uredi | uredi izvor]

U svojoj najskorijoj knjizi, Goli grad(2010), Zukin razvija koncept autentičnosti, ideja koja potiče iz ideje o ličnoj autentičnosti (podrazumevajući da je biće bliže prirodi) nađenoj u delima Šekspira i u Romantičarskoj filozofiji Žan Žaka Rusoa. U skorije vreme, objašnjava svoju težnju ka autentičnosti kao reakciju na modernu homogenizaciju i standardizaciju gradova u periodu između 1950 i 1960.[9] Dok Zukin razume potrebu za autentičnost i priznaje svoje oponašanje iste, problem predstavlja da je autentičnost kvalitet koji se pridodaje više stvarima nego ljudima. Ovo vodi ka tome da da postatentičnost postaje iskorištena kao odskočna daska kulturološke moći da grupa oduzme segment prostora od drugih bez direktnog suočavanja, uz pomoć države i ubeđivanja od strane medija i konzumerske kulture."[10] To je zbog ovog procesa urbane gentrifikacije, ona objašnjava, da je New York izgubio svoju dušu početkom 21. veka.[11] Rešenje koje ona predstavlja jeste da se redefiniše autentičnost i poveže se sa idejom "nastanka", a zatim se iskoristi da podrži "pravo da se naseli prostor, ne samo konzumira u vidu iskustva."[12]

Kritika i veličanje Džejn Džekobs[uredi | uredi izvor]

Džejn Džekobs, 2004.

Zukin je takođe bila autor mnogih artikala u novinama I časopisima, i redovan je govornik u javnim i akademskim svečanostima. Veličanje i kritika Jane Jacobs.

Dok se Zukin gleda kao njen kritičar, u isto vreme je i podržalac. Ona govori o njoj kao "ikoničnom urbanom piscu, na osnovu kojeg se svi ostali urbani pisci treba da mere."[13] Taođe ju je veličala kao " Osoba koja, uprkos svim okolnostima dvadesetok veka, je istakla sav nered, draž, ali i čvrsto prijateljstvo gradskog života.[13] ”[14] Zukin je kategoriše, kao Herbert Gans, "socijalno svesnom intelektualkom koja brani prava siromašnih da ne budu van svojih zasluženih mesta." Ali Zukin se razlikuje po tome koga shvata kao glavnog protivnika kada je u pitanju stvaranje živahnih, adekvatnih gradova.Džejkobs u njenoj knjizi ističe planere i njihovu profesiju za uništavanje zdravog, funkcionalnog komšiluka, programom forsirane urbanizacije. Ona ih smatra uveliko beskorisnim jer " Oni su nemoćna grupa u poređenju sa kompanijama koje stvaraju banke, industrijske centre i uništavaju srce gradova." Ali "zbog određenih razloga" Zukin govori, " ona bira da ne kritikuje interese kapitalističkih proizvođača, koji profitiraju na osnovu segregacija teritorija po socijalnim osnovama". Kao razlog neprotivljenja protiv finansijera i industrijskih proizvođača, Zukin špekuliše da činjenica što je Džejkobs bila finanfisrana od strane Fondacije Rokfeler, morala je igrati važnu ulogu. Ona je 1958 dobila donaciju od fondacije da razvije svoje ideje o gradovima, i fondacija je ta dela izdala kao delo Žibot i Smrt (1961). Zukin takođe usmerava da povezanost Cejkobs i Time Inc. koja je izdala Arhitektonski forum, gde Džejkobs imala radničko mesto.

Zukin odskače od Džejkobs po pitanju uloge državne vlasti i njihovih pogleda na istu. Dok su Džejkobsina viđenja države društvena, jer se oslanja više na društvo nego na države pri rešavanju socijalnih problema. Zukin, sa druge strane, čvrsto veruje da je vlada potrebna da podrži i štiti celokupne mere, govoreći " Ja ne mogu dovoljno da istaknem koliko su zakoni potrebni, zonalni, kontrole izdaje, komercijalne kontrole izdaje.." Zukin kritikuje Džejkobs za ne korišćenje njenog životnog pisanog rada i aktivizma da zatraži " naprednije zonalne zakone kako bi se ohrabrila produkcija mešanja kuđa, fabrika, prodavnica i škola."

Kritika teorije "Kreativnih klasa"[uredi | uredi izvor]

Ričard Florida

Zukin se ne slaže sa kontroverznom, premda uticajnom teorijom Ričarda Floride, o ulozi "Kreativne klase" u ekonomskom pomaku postindustrijskih gradova. Dok je on preradio svoje ideje, Florida je tvrdio da gradovi koji žele da uspeju moraju se povinovati socijalnim ukusima umetnika i drugim urbanim profesionalcima, koji rade kreativan posao, i da će na taj način svi građani uživati prednosti.[15][16]Zukin je ovu ideju nazvala "Luckastom", kontrirajući " Grad može opstati ako je u osnovi raznolikost u klasama, statusima građana, i da je potrebno da lokalna vlast omogući podjednak život svima u gradu."[17]

Izabrane nagrade[uredi | uredi izvor]

Jane Jacobs nagrada urbane komunikacija za "Goli Grad"(2012)

C. Wright Mills nagrada od "Udruženja za izučavanje socijalnih problema" (1991)

Robert and Helen Lynd Nagrada za karijerni uspeh u urbanoj sociologiji od strane Saveza sociologa Amerike (2007)

Odabrana dela[uredi | uredi izvor]

  • Van Marksa i Tita (Cambridge University Press, 1975)
  • Loft Living: Culture and Capital in Urban Change (Johns Hopkins University Press, 1982, rev. ed. Rutgers University Press, 1989)
  • Poljane moći:Od Detroita do Dizni Sveta (University of California Press, 1991)
  • Kulture gradova (Blackwell, 1995)
  • Momenat kupovine : Kako je kupovina promenila američku kulturu (Routledge, 2004)
  • Goli grad: Život i smrt autentičnih urbanih mesta (Oxford University Press, 2010)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Sharon Zukin, Marquis Who's Who.
  2. ^ Brooklyn College faculty page - Sharon Zukin.
  3. ^ Why did you become an urban sociologist? Interview with Sharon Zukin. February 1, 2012. Norton Sociology (YouTube channel).
  4. ^ Nicki LIsa Cole. Sociologist Sharon Zukin discusses her love/hate relationship with consumer culture Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. oktobar 2014). January 6, 2014. 21st Century Nomad.
  5. ^ Zukin, "A Decade of the New Urban Sociology." Theory and Society. Vol. 9, No. 4 (July 1980). 577.
  6. ^ Zukin, A Decade of the New Urban Sociology. 575.
  7. ^ Zukin. A Decade of the New Urban Sociology. 589.
  8. ^ Lees, Slater & Wyly 2013, str. 118–119
  9. ^ Zukin 2010, str. 4, 21
  10. ^ Zukin, Naked City, 246.
  11. ^ Zukin, Naked City,1.
  12. ^ Zukin, Naked City, 244.
  13. ^ a b Richard J. Williams, Naked City: On Authenticity and Urban Citizenship. An Interview with Sharon Zukin. July 25, 2012. CitSee: Citizenship in Southern Europe.
  14. ^ Zukin. Naked City. 10.
  15. ^ Richard Florida. More losers than winners in America's new economic geography. January 20, 2013. The Atlantic City Lab.
  16. ^ Richard Florida. Did I abandon my creative class theory? Not so fast, Joel Kotkin. March 21, 2013. The Daily Beast.
  17. ^ Zukin, Big Think interview. 2010.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шарон_Зукин&oldid=27754778”