Alphaherpesvirinae
| Alphaherpesvirinae | |
|---|---|
_Virus_PHIL_1878_lores.jpg)
| |
| Elektronska mikrografija viriona humanog alfaherpesvirusa 3 | |
Klasifikacija virusa 
| |
| (nerangirano): | Virus |
| Realm: | Duplodnaviria |
| Carstvo: | Heunggongvirae |
| Tip: | Peploviricota |
| Klasa: | Herviviricetes |
| Red: | Herpesvirales |
| Porodica: | Herpesviridae |
| Potporodica: | Alphaherpesvirinae |
| Genera | |
|
See text | |
Alphaherpesvirinae je podfamilija virusa iz porodice Herpesviridae, koja se prvenstveno odlikuje bržom reprodukcijom od drugih podfamilija u Herpesviridae. U životinjskoj virologiji najvažniji herpesvirusi pripadaju podfamiliji Alphaherpesvirinae. Virus pseudorabijesa je uzročnik bolesti kod svinja, a goveđi herpesvirus 1 je uzročnik infektivnog rinotraheitisa goveda i pustularnog vulvovaginitisa.[1][2]
Sisari ovom virusu služe kao prirodni domaćini.[3] Trenutno postoji 45 vrsta u ovoj potfamiliji, podeljenih na 5 rodova, sa jednom vrstom koja nije dodeljena rodu.
Bolesti povezane sa ovom podporodicom uključuju: HHV-1 i HHV-2: kožni vezikularni ili ulcerozni oblik na sluzokoži, retko encefalitis i meningitis, dok bolesti povezane sa HHV-3 uključuju: vodene boginje (varičele), zoster, GaHV-2: Marekovu bolest.[4][5][6]
Virion[uredi | uredi izvor]
Virion je zavijen, sferan do pleomorfan, prečnika 150-200 nm, T=16 ikosaedralne simetrije. Kapsid se sastoji od 162 kapsomera i okružen je amorfnim tegumentom. Kompleksi glikoproteina su ugrađeni u lipidni omotač.[4]
Genom[uredi | uredi izvor]
Genom je monopartitni, linearni, dsDNK genom od 120-180 kb. Genom sadrži terminalne i unutrašnje ponovljene sekvence.[4]
| Genom | Struktura | Simetrija | Kapsid | Genomska forma | Genomska segmentacija |
|---|---|---|---|---|---|
| Iltovirus | Sferni pleomorfni | T=16 | Omotana | Linearna | Monopartitna |
| Mardivirus | Sferni pleomorfni | T=16 | Omotana | Linearna | Monopartitna |
| Simplexvirus | Sferni pleomorfni | T=16 | Omotana | Linearna | Monopartitna |
| Scutavirus | Sferni pleomorfni | T=16 | Omotana | Linearna | Monopartitna |
| Varicellovirus | Sferni pleomorfni | T=16 | Omotana | Linearna | Monopartitna |
Ekspresija gena[uredi | uredi izvor]
Svaki virusni transkript obično kodira jedan protein i ima promoter/regulatornu sekvencu, TATA kutiju, mesto inicijacije transkripcije, 5' vodeću sekvencu od 30-300 bp 3' neprevedenu sekvencu od 10-30 bp , i poli A signal. Postoji mnogo preklapanja gena i samo nekoliko spojenih gena. Neki od izraženih ORF-a su suprotni jedni drugima. Nekim ORF-ovima se može pristupiti sa više od jednog promotera. Postoje neki geni koji ne kodiraju.[4]
Postoje tri tipa gena: neposredno rani, rani i kasni.
Geni se transkribuju odmah nakon infekcije i obezbeđuju transkripciju gena, koji kodiraju proteine neophodne za replikaciju virusa. Geni uglavnom kodiraju strukturne proteine. Razdvojeni su geni koji se eksprimiraju tokom latencije.
Virusni proteini VHS i ICP27 su uključeni u isključenje translacije proteina domaćina kako bi se osigurala selektivna ekspresija virusnih proteina u odnosu na ćelijske proteine.[4]
Životni ciklus[uredi | uredi izvor]
Replikacija virusa je nuklearna i lizogena. Ulazak u ćeliju domaćina se postiže vezivanjem gB, gC, gD i gH proteina virusa za receptore domaćina, što posreduje u endocitozi. Replikacija prati model dvosmerne replikacije dsDNK. Transkripcija sa DNK šablonom, sa nekim alternativnim mehanizmom spajanja je metod transkripcije. Prevođenje se odvija skeniranjem koji ne propušta. Virus izlazi iz ćelije domaćina nuklearnim izlaskom, pupanjem i mikrotubularnim virusnim transportom napolje.
Sisari služe kao prirodni domaćini. Putevi prenosa su seksualni, kontaktni, telesne tečnosti, lezije i respiratorni.
| Genom | Detalji o domaćinu | Tropizam tkiva | Način ulaska | Način izlaska | Mesto replikacije | Montažna lokacija | Prenošenje |
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Iltovirus | Ptice: kokoši: papagaji | Nema | Endocitoza ćelijskih receptora | Pupljenje | Jedro | Jedro | Oralno-fekalno; aerosol |
| Mardivirus | Pilići; ćurke; prepelica | Nema | Endocitoza ćelijskih receptora | Pupljenje | Jedro | Jedro | Aerosol |
| Simplexvirus | Ljudi; sisari | Epitelna sluzokoža | Endocitoza ćelijskih receptora | Pupljenje | Jedro | Jedro | Pljuvačka |
| Scutavirus | Morske kornjače | Nijedna | Endocitoza ćelijskih receptora | Pupljenje | Jedro | Jedro | Aerosol |
| Varicellovirus | Sisari | Epitelna sluzokoža | Glikoproteini | Pupnjenje | Jedro | Jedro | Aerosol |
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Mettenleiter; et al. (2008). „Molecular Biology of Animal Herpesviruses”. Animal Viruses: Molecular Biology. Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-22-6.
- ^ Sandri-Goldin RM (editor). (2006). Alpha Herpesviruses: Molecular and Cellular Biology. Caister Academic Press. ISBN 978-1-904455-09-7.
- ^ Andrew J. Davison et al.: The Order Herpesvirales. In: Arch Virol., 2009; 154(1), S. 171–177. . doi:10.1007/s00705-008-0278-4. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć), PMC 3552636 - ^ a b v g d „Alphaherpesvirinae ~ ViralZone”. viralzone.expasy.org. Pristupljeno 2022-03-16.
- ^ „Taxonomy”. talk.ictvonline.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-16.
- ^ Hirai, K (Ed.), ed. (2001). Current Topics in Microbiology and Immunology: Marek's Disease (Current Topics in Microbiology and Immunology). Springer: Berlin. ISBN 3-540-67798-4.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
