Teorija nivoa obrade
Početkom sedamdesetih godina 20. veka, kognitivni psiholozi Fergus Krejk i Robert Lokhart predlažu pristup obradi informacija poznat pod nazivom teorija nivoa obrade. Za razliku od modela Atkinsona i Šifrina, kod kojeg je naglasak stavljen na memorijske domene i njihove karakteristike, teorija nivoa obrade polazi od pretpostavke o postojanju različitih načina kodova informacija, tačnije o različitim kognitivnim nivoima na kojima je stimulus obrađen.[1]
Teorija nivoa obrade[uredi | uredi izvor]
Pojam "kodovanje" odnosi se na obradu određenog aspekta stimulusa i privremeno ili trajno zadržavanje tog aspekta u nekom od memorijskih domena. Na primer, ukoliko bi to bila napisana reč, nju je moguće kodovati na fonološkom nivou, ali i na nivou značenja i njenih asocijativnih i semantičkih veza. Tipovi kodovanja se razlikuju po tome koji se aspekt stimulusa obrađuje i zadržava u nekom od memorijskih domena. Različiti aspekti stimulusa zahtevaće ne samo različite načine kodovanja već i angažovanje različitih komponenti sistema obrade informacija. Obrada fizičkih karakteristika stimulusa odvija se u ranim fazama obrade i ne zahteva obradu koja bi uključila pripisivanje značenja, tj. procese koji se odvijaju u dugotrajnoj memoriji.
Nasuprot tome, kodovanje na nivou značenja podrazumeva aktivaciju procesa u poznijim fazama obrade koji se odigravaju u dugotrajnoj memoriji. Dublji nivoi uključuju i obradu koja se odvija u ranijim fazama, pa će tako kodovanje na nivou značenja uključiti i obradu fizičkih i fonoloških karakteristika stimulusa.
Po teoriji nivoa obrade, analiza stimulusa obavlja se kroz niz sukcesivnih faza, od nivoa fizičkih karakteristika do dubljih nivoa koji uključuju značenje, pri čemu je za svaki nivo obrade odgovoran poseban tip memorije. Razlika između pojedinih vrsta kodovanja se ogleda pre svega u trajanju materijala, odnosno brzini gubljenja informacija. Ukoliko je stimulus "dublje" obrađen, njegovo zadržavanje će biti duže. Na primer, analiza ograničena samo na fizičke karakteristike stimulusa imati za posledicu kratkotrajno zadržavanje materijala. Ukoliko je stimulus imenovan, odnosno kodovan na fonološkom nivou, njegovo zadržavanje je duže, a najduže zadržavanje se dobija ukoliko je obrađeno značenje stimulusa. Zadaci prepoznavanja i reprodukcije su deo standardne procedure kojima se ispituju nivoi obrade, odnosno trajanje materijala u zavisnosti od načina kodovanja.[1][2]
Eksperiment Krejka i Talvinga[uredi | uredi izvor]
O različitom trajanju materijala u zavisnosti od nivoa obrade na kojem je obrađen ubedljivo govore nalazi ogleda Krejka i Talvinga. Ispitanicima su prikazane tri grupe reči, a od njih je zahtevano da odgovore da li su reči:
- napisane malim ili velikim slovima
- da li se prikazana reč rimuje s određenom rečju
- da li reč može da dopuni nedovršenu rečenicu
Ogled je bio balansiran, tako da je u polovini slučajeva odgovor ispitanika bio pozitivan, a u drugoj polovini negativan. Pošto je završen prvi deo ogleda, ispitanicima je data lista koja je sadržala veći broj reči, a zadatak ispitanika je bio da identifikuju reči koje su prikazane u prvom delu ogleda. Dobijeni rezultati pokazuju da je najveći procenat prepoznatih reči bio iz grupe u kojoj se zahtevala dopuna nedovršene rečenice (oko 80%), nešto slabije prepoznavanje dobijeno je za grupu reči u u zadatku u kom je trebalo odlučiti da li se reč rimuje sa nekom drugom (oko 50%), dok je najslabije prepoznavanje bilo za prvi zadatak (oko 20%).[3][1]
Kritike[uredi | uredi izvor]
Iako široko prihvaćena kada se pojavila, već sredinom sedamdesetih godina ova teorija doživljava prve kritike. Jedna od najozbiljnih se odnosi na cirkularnost koja je implicitno sadržana u osnovnoj ideji ove teorije. Naime, dubinu obrade je moguće odrediti apriori na osnovu brzine zaboravljanja. Da bi se izbegla cirkularnost, neophodno je odrediti nezavisan kriterijum kojim bi se merila dubina obrade, a to svakako nije trajanje informacije, odnosno uspešnost reprodukcije ili prepoznavanja. Pošto ovakav kriterijum nije zadovoljen, pomenuta cirkularnost je ostala najveća slabost teorije nivoa obrade. Drugi nedostatak proističe iz pretpostavke o serijalnoj obradi koja počinje kodovanjem (obradom) značenja. Istraživanja procesa čitanja, međutim, pokazuju da je u pitanju paralelan proces u kojem se različiti nivoi obrade odvijaju simultano i interaktivno.
Uprkos brojnim zamerkama, teorija nivoa obrade nije odbačena. Iako su njene teorijske osnove sporne, empirijski nalazi pokazuju da su efekti različitih načina kodovanja izuzetno robusni, pri čemu je naročito uočljiva razlika u trajanju informacije između semantičkog koda sa jedne, i grafemskog i fonološkog koda sa druge strane. Semantički kod podrazumeva ne samo veću diskriminativnost već i raznovrsnost, što je svakako jedan od ključnih razloga dužeg zadržavanja ovako kodovanog materijala.[1]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Aleksandar Kostić (2006). Kognitivna psihologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.
- ^ Craik, F. & Lockhart R. (1972). Levels of Processing: A Framework for Memory Research. Journal of verbal learning and verbal behavior 11, 671-684
- ^ „(PDF) Depth of Processing and the Retention of Words in Episodic Memory”. ResearchGate (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-07-09.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Prezentacija dr Ejmi Hogan o teoriji nivoa obrade Krejka i Lokharta[1]
- ^ Levels of Processing Theory (na jeziku: srpski), Pristupljeno 2021-07-09
