Когнитивна психологија
| Део серије о |
| Психологији |
|---|
 |
Когнитивна психологија је област психологије која проучава сазнајне структуре, процесе, стања и функције као што су опажање, пажња, учење, памћење, заборављање, свест, говор, мишљење, одлучивање, сан... У области когнитивне психологије њене различите подобласти и аспекте изучавају различите дисциплине.[1]
Когнитивна психологија је настала 1960-их у прекиду од бихејвиоризма, који је од 1920-их до 1950-их сматрао да су неуочљиви ментални процеси изван подручја емпиријске науке. До овог прелома дошло је пошто су истраживачи у лингвистици и кибернетици, као и примењеној психологији, користили моделе менталне обраде да објасне људско понашање. Рад изведен из когнитивне психологије интегрисан је у друге гране психологије и разне друге модерне дисциплине попут когнитивне науке, лингвистике и економије. Домен когнитивне психологије се преклапа са оним когнитивне науке, која има више интердисциплинарни приступ и укључује студије нељудских субјеката и вештачке интелигенције.[1]
Предмет истраживања[уреди | уреди извор]
У свом данашњем облику, когнитивна психологија настаје педесетих година 20. века, да би већ средином шездесетих година, Урлик Најсер, један од савремених пионира у области истраживања когнитивних процеса, дао прво актуелно одређење предмета когнитивне психологије које је и данас актуелно. По њему, когнитивна психологија се бави проучавањем процеса који се обављају на подацима добијеним из чула. Ти подаци се трансформишу, сажимају, обрађују, складиште и побуђују, пролазе кроз различите фазе обраде.
У најширем смислу, предмет когнитивне психологије су ментални процеси одраслог, нормалног појединца. Овако одређен предмет могуће је сузити на следеће проблеме:
- на који начин се примају, одабиру и осмишљавају информације о спољашњем свету
- како су све те информације ускладиштене у памћењу
- како се користе у решавању различитих врста сложених или мање сложених проблема
Историјски развој[уреди | уреди извор]
Филозофски, промишљања људског ума и његових процеса постоје од времена старих Грка. Године 387. п. н. е., познато је да је Платон сугерисао да је мозак седиште менталних процеса.[2] Године 1637, Рене Декарт је изјавио да се људи рађају са урођеним идејама и разрадио је идеју дуализма ума и тела, која је постала позната као дуализам супстанције (у основи идеја да су ум и тело две одвојене супстанце).[3] Од тог времена, током 19. века водиле су се велике расправе о томе да ли је људска мисао била искључиво искуствена (емпиризам), или је укључивала урођено знање (рационализам). Неки од учесника у ову расправу су били Џорџ Беркли и Џон Лок на страни емпиризма, а Имануел Кант на страни нативизма.[4]
Са наставком филозофске расправе, средина до краја 19. века била је критично време за развој психологије као научне дисциплине. Два открића која ће касније играти значајну улогу у когнитивној психологији су откриће Пола Брока да постоје подручја мозга која су великој мери одговорна за производњу језика,[3] и Карл Верниково откриће подручја за које се сматра да је углавном одговорно за разумевање језика.[5] Обе области су накнадно формално назване по својим проналазачима, а поремећаји у производњи или разумевању језика појединца услед трауме или малформација у тим областима постали су уобичајено познати као Брокова афазија и Верникова афазија.
Од 1920-их до 1950-их, главни приступ психологији био је бихевиоризам. У почетку су његови присталице посматрале менталне догађаје као што су мисли, идеје, пажња и свест као неприметне, дакле изван сфере науке о психологији. Један од пионира когнитивне психологије, који је радио изван конвенционалних граница бихевиоризма (интелектуалних и географских), био је Жан Пијаже. Од 1926. до 1950-их и до 1980-их он је проучавао мисли, језик и интелигенцију деце и одраслих.[6]
Средином 20. века појавила су се три главна утицаја која ће надахнути и обликовати когнитивну психологију као формалну школу мишљења:
- Развојем нове технологије ратовања током Другог светског рата исткла се потреба за већим разумевањем људских перформанси. Проблеми попут тога како најбоље обучити војнике за употребу нове технологије и како се бавити питањима пажње док су под присилом, постали подручја која су важна за војно особље. Бихевиоризам је пружио мало или нимало увида у ове ствари. Дело Доналда Броадбента је интегрисало концепте из истраживања људских перформанси и недавно развијене теорије информација, и тиме створило могућности нових приступа у овој области.[4]
- Развој информатике довео би до повлачења паралела између људске мисли и рачунарске функционалности рачунара, отварајући потпуно нова подручја психолошке мисли. Ален Њувел и Херберт Симон провели су године развијајући концепт вештачке интелигенције (AI), а касније су радили са когнитивним психолозима на импликацијама вештачке инетлигенције. То је подстакло концептуализацију менталних функција обликованих на начин на који су рачунари руковали стварима као што су складиштење и проналажење меморије,[4] а отворило је важан увод у когнитивизам.
- Критика бихевиоризма и општије емпиризма Ноама Чомског из 1959. године[7] покренула је оно што ће постати познато као „когнитивна револуција“. Унутар психологије, у критици бихевиоризма, Ј.С. Брунер, Ј.Ј. Гуднов & Г.А. Остин написали су „студију размишљања” 1956. године. Г.А. Милер, Е. Галантер и К. Прибрам су написали своје чувене „Планове и структуру понашања” 1960. године. Исте године Брунер и Милер су основали Харвардски центар за когнитивне студије, који је институционализовао револуцију и покренуо поље когнитивних наука.
- Формално признавање поља подразумевало је успостављање истраживачких институција попут Центра за обраду људских података Џорџа Мандлера 1964. Мандлер је описао порекло когнитивне психологије у чланку из 2002. године у часопису Журнал историје бехавиоралних наука.[8]
Улрик Најсер је увео појам „когнитивна психологија“ у уобичајену употребу својом књигом Когнитивна психологија, објављеном 1967. године.[9] [10]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Требјешанин, Ж. (2018). Речник психологије (пето издање). Београд: Агапе књига.
- ^ „Mangels, J. History of neuroscience”. Columbia.edu. Приступљено 2014-08-13.
- ^ а б Malone, J.C. (2009). Psychology: Pythagoras to Present. Cambridge, Massachusetts: The MIT Press. (a pp. 143, b pp. 293, c pp. 491)
- ^ а б в Anderson, J.R. (2010). Cognitive Psychology and Its Implications. New York, NY: Worth Publishers.
- ^ Eysenck, M.W. (1990). Cognitive Psychology: An International Review. West Sussex, England: John Wiley & Sons, Ltd. (pp. 111)
- ^ Smith, L. (2000). About Piaget. Retrieved from http://piaget.org/aboutPiaget.html Архивирано на сајту Wayback Machine (24. август 2019)
- ^ Chomsky, N. A. (1959), A Review of Skinner's Verbal Behavior
- ^ Mandler, G. (2002). Origins of the cognitive (r)evolution. Journal of the History of the Behavioral Sciences, 38, 339–353.
- ^ Neisser, U. (1967). Cognitive Psychology. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. Neisser's definition on page 4.
- ^ „Remembering the Father of Cognitive Psychology”. APS Observer (на језику: енглески). 25 (5). 2012-04-27.
Литература[уреди | уреди извор]
- Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- Groeger, John A. (2002). „Trafficking in cognition: Applying cognitive psychology to driving”. Transportation Research Part F: Traffic Psychology and Behaviour. 5 (4): 235—248. doi:10.1016/S1369-8478(03)00006-8.
- Jacobs, A.M. (2001). „Literacy, Cognitive Psychology of”. International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences. стр. 8971—8975. ISBN 9780080430768. doi:10.1016/B0-08-043076-7/01556-4.
- Mansell, Warren (2004). „Cognitive psychology and anxiety”. Psychiatry. 3 (4): 6—10. S2CID 27321969. doi:10.1383/psyt.3.4.6.32905.
- Philip Quinlan, Philip T. Quinlan, Ben Dyson. 2008. Cognitive Psychology. Publisher-Pearson/Prentice Hall. ISBN 9780131298101.
- Robert J. Sternberg, Jeff Mio, Jeffery Scott Mio. 2009. Publisher-Cengage Learning. ISBN 9780495506294.
- Nick Braisby, Angus Gellatly (2012). Cognitive Psychology. Publisher-Oxford University Press. ISBN 9780199236992.
- Jacobs, J. (1887). „Experiments on "Prehension"”. Mind. 12 (45): 75—79. doi:10.1093/mind/os-12.45.75.
- Nikolić, D.; Singer, W. (2007). „Creation of visual long-term memory”. Perception & Psychophysics. 69 (6): 904—912. PMID 18018971. doi:10.3758/bf03193927
. - Peterson, L.R.; Peterson, M.J. (1959). „Short-term retention of individual verbal items” (PDF). Journal of Experimental Psychology. 58 (3): 193—198. CiteSeerX 10.1.1.227.1807 . PMID 14432252. doi:10.1037/h0049234. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 9. 2017. г. Приступљено 25. 10. 2017.
- Tarnow, E. (2003). „How Dreams And Memory May Be Related”. Neuro-Psychoanalysis. 5 (2): 177—182. CiteSeerX 10.1.1.535.122 . doi:10.1080/15294145.2003.10773424.
- Bergmann, T. O.; Mölle, M.; Diedrichs, J.; Born, J.; Siebner, H. R. (1. 2. 2012). „Sleep spindle-related reactivation of category-specific cortical regions after learning face-scene associations”. NeuroImage. 59 (3): 2733—2742. PMID 22037418. doi:10.1016/j.neuroimage.2011.10.036.
- Atkinson, R.C. & Shiffrin, R.M. (1968). Human memory: A proposed system and its control processes. In The psychology of learning and motivation: II Oxford, England: Academic Press. doi:10.1016/S0079-7421(08)60422-3
- Baddely, A. (2007). Working memory, thought, and action. Oxford: Oxford University Press.
- Eysenck, M.W. (2012). Fundamentals of cognition. New York: Psychology Press.
- Foerde, K., Poldrack, R.A. (2009). Procedural learning in humans. In L.R. Squire (Ed.), The new encyclopedia of neuroscience, Vol. 7 (pp. 1083-1091). Oxford, UK: Academic Press.
- Graf P, Schacter DL (јул 1985). „Implicit and explicit memory for new associations in normal and amnesic subjects”. Journal of Experimental Psychology. Learning, Memory, and Cognition. 11 (3): 501—18. PMID 3160813. doi:10.1037/0278-7393.11.3.501.
- Schacter DL, Addis DR (мај 2007). „The cognitive neuroscience of constructive memory: remembering the past and imagining the future”. Philosophical Transactions of the Royal Society of London. Series B, Biological Sciences. 362 (1481): 773—86. PMC 2429996 . PMID 17395575. doi:10.1098/rstb.2007.2087.
- Squire LR (октобар 2009). „Memory and brain systems: 1969-2009”. The Journal of Neuroscience. 29 (41): 12711—6. PMC 2791502 . PMID 19828780. doi:10.1523/JNEUROSCI.3575-09.2009.
- Szpunar KK (март 2010). „Episodic Future Thought: An Emerging Concept”. Perspectives on Psychological Science. 5 (2): 142—62. PMID 26162121. S2CID 8674284. doi:10.1177/1745691610362350.
- Tulving E, Schacter DL (јануар 1990). „Priming and human memory systems”. Science. 247 (4940): 301—6. Bibcode:1990Sci...247..301T. PMID 2296719. S2CID 40894114. doi:10.1126/science.2296719.
- Alberini CM (јануар 2005). „Mechanisms of memory stabilization: are consolidation and reconsolidation similar or distinct processes?”. Trends in Neurosciences. 28 (1): 51—6. PMID 15626497. S2CID 18339636. doi:10.1016/j.tins.2004.11.001.
- Asimov, Isaac (1979). Life and time. New York: Avon Books.
- Brockmeier J (2010). „After the Archive: Remapping memory”. Culture & Psychology. 16 (1): 5—35. S2CID 145542078. doi:10.1177/1354067X09353212.
- Byrne, J.H. (2007) Plasticity: new concepts, new challenges. In: Roediger, H.L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S.M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 77–82.
- Chapouthier, Georges, From the search for a molecular code of memory to the role of neurotransmitters: a historical perspective, Neural Plasticity, 2004, 11(3–4), 151–158
- Conrad CD (јун 2010). „A critical review of chronic stress effects on spatial learning and memory”. Progress in Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 34 (5): 742—55. PMID 19903505. S2CID 41414240. doi:10.1016/j.pnpbp.2009.11.003.
- Costa-Mattioli M, Gobert D, Stern E, Gamache K, Colina R, Cuello C, et al. (април 2007). „eIF2alpha phosphorylation bidirectionally regulates the switch from short- to long-term synaptic plasticity and memory”. Cell. 129 (1): 195—206. PMC 4149214 . PMID 17418795. doi:10.1016/j.cell.2007.01.050.
- Cowan, Nelson. 1995. Attention and Memory: An Integrated Frame Network. New York: Oxford university Press, pp. 167.
- Craik FI, Lockhart RS (1972). „Levels of processing: A framework for memory research”. Journal of Verbal Learning and Verbal Behavior. 11 (6): 671—684. doi:10.1016/s0022-5371(72)80001-x.
- Danziger, Kurt (2008). Marking the mind: A history of memory. Cambridge: Cambridge University Press.
- Dudai Y (април 2006). „Reconsolidation: the advantage of being refocused”. Current Opinion in Neurobiology. 16 (2): 174—8. PMID 16563730. S2CID 17549103. doi:10.1016/j.conb.2006.03.010.
- Dudai, Y. (2007) Memory: It's all about representations. In: Roediger, H.L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S.M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 13–16.
- Eysenck MW, Eysenck MC (мај 1980). „Effects of processing depth, distinctiveness, and word frequency on retention”. British Journal of Psychology. 71 (2): 263—74. PMID 7378660. doi:10.1111/j.2044-8295.1980.tb01743.x.
- Fivush, Robyn and Neisser, Ulric (1994). The remembering self: Construction and accuracy in the self-narrative. New York: Cambridge University Press.
- Fransen E, Alonso AA, Hasselmo ME (фебруар 2002). „Simulations of the role of the muscarinic-activated calcium-sensitive nonspecific cation current INCM in entorhinal neuronal activity during delayed matching tasks”. The Journal of Neuroscience. 22 (3): 1081—97. PMC 6758499 . PMID 11826137. doi:10.1523/JNEUROSCI.22-03-01081.2002 .
- Jensen O, Lisman JE (фебруар 2005). „Hippocampal sequence-encoding driven by a cortical multi-item working memory buffer”. Trends in Neurosciences. 28 (2): 67—72. PMID 15667928. S2CID 11847067. doi:10.1016/j.tins.2004.12.001.
- Hacking, I. (1996). Memory science, memory politics. In P. Antze & M. Lambek (Eds.), Tense past: Cultural essays in trauma and memory (pp. 67–87). New York & London: Routledge.
- LeDoux J.E. (2007) Consolidation: Challenging the traditional view. In: Roediger, H.L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S.M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 171–175.
- Mandler, G. (1967). "Organization and memory". In K.W. Spence & J.T. Spence (Eds.), The psychology of learning and motivation: Advances in research and theory. Vol. 1, pp. 328–372. New York: Academic Press.
- Mandler G (2011). „From association to organization”. Current Directions in Psychological Science (Submitted manuscript). 20 (4): 232—235. S2CID 145553047. doi:10.1177/0963721411414656.
- Middleton, David and Brown, Steven (2005). The social psychology of experience: Studies in remembering and forgetting. London: Sage.
- Moscovitch, M. (2007) Memory: Why the engram is elusive? In: Roediger, H. L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S. M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 17–21.
- Nader K, Schafe GE, LeDoux JE (децембар 2000). „The labile nature of consolidation theory”. Nature Reviews. Neuroscience. 1 (3): 216—9. PMID 11257912. S2CID 5765968. doi:10.1038/35044580.
- Olick, Jeffrey K., Vered Vinitzky-Seroussi, & Levy, Daniel (Eds.) (2010). The collective memory reader. Oxford University Press.
- Palmere M, Benton SL, Glover JA, Ronning R (1983). „Elaboration and the recall of main ideas in prose”. Journal of Educational Psychology. 75 (6): 898—907. doi:10.1037/0022-0663.75.6.898.
- Ranganath C, Blumenfeld RS (август 2005). „Doubts about double dissociations between short- and long-term memory”. Trends in Cognitive Sciences. 9 (8): 374—80. PMID 16002324. S2CID 17203344. doi:10.1016/j.tics.2005.06.009.
- Russell J, Cardwell M, Flanagan C (2005). Angels on Psychology: Companion Volume. Cheltenham, U.K: Nelson Thornes. ISBN 978-0-7487-9463-8.
- Sara SJ (2000). „Retrieval and reconsolidation: toward a neurobiology of remembering”. Learning & Memory. 7 (2): 73—84. PMID 10753974. doi:10.1101/lm.7.2.73 .
- Schacter, Daniel L. (2002). The seven sins of memory: How the mind forgets and remembers. Boston: Houghton Mifflin.
- Schwabe L, Wolf OT (фебруар 2010). „Learning under stress impairs memory formation”. Neurobiology of Learning and Memory. 93 (2): 183—8. PMID 19796703. S2CID 38765943. doi:10.1016/j.nlm.2009.09.009.
- Schwabe L, Wolf OT (септембар 2009). „The context counts: congruent learning and testing environments prevent memory retrieval impairment following stress”. Cognitive, Affective & Behavioral Neuroscience. 9 (3): 229—36. PMID 19679758. doi:10.3758/CABN.9.3.229 .
- Schwabe L, Böhringer A, Wolf OT (фебруар 2009). „Stress disrupts context-dependent memory”. Learning & Memory. 16 (2): 110—3. PMID 19181616. doi:10.1101/lm.1257509 .
- Semon, R. (1904). Die Mneme. Leipzig: Wilhelm Engelmann.
- Suzuki, W.A. (2007). "Working memory: Signals in the brain". In: Roediger, H.L., Dudai, Y. and Fitzpatrick S.M., eds. Science of Memory: Concepts. New York: Oxford University Press, pp. 147–150.
- Tyler SW, Hertel PT, McCallum MC, Ellis HC (1979). „Cognitive effort and memory”. Journal of Experimental Psychology: Human Learning & Memory. 5 (6): 607—617. doi:10.1037/0278-7393.5.6.607.
- Eichenbaum H (2008-03-26). „PDF”. Scholarpedia. 3 (3): 1747. Bibcode:2008SchpJ...3.1747E. doi:10.4249/scholarpedia.1747 .
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Когнитивна психологија на Викимедијиној остави- Класици историје психологије о когницији
- Cognitive psychology article in Scholarpedia
- Laboratory for Rational Decision Making
- Winston Sieck, 2013. What is Cognition and What Good is it?
- Terry Winograd. 1972. Understanding Natural Language
- Nachshon Meiran, Ziv Chorev, Ayelet Sapir. 2000. Component Processes in Task Switching
