Пређи на садржај

Акузатив

С Википедије, слободне енциклопедије

Акузатив је четврти падеж у српском језику и одговара на питање Кога? и Шта?, и зависи од глагола, придева и предлога. Појављује се и у већини других словенских језика где има сличну функцију, а понегде и облик. Акузатив је падеж који означава да глаголска радња потпуно обухвата неки предмет.

Употреба акузатива

[уреди | уреди извор]
  • акузатив без предлога у реченици је
    • прави објекат (Лиле воли Николу.)
    • може означавати и логички субјекат (Боли ме зуб.)
  • прилошку одредбу за време (То јутро сам рано устао.)
  • акузатив с предлозима је
    • прилошка одредба за место (Шетам кроз шуму.)
    • неправи објекат (Кућа је личила на дворац.)
    • прилошка одредба времена (Тако је то било у оно доба.)
    • прилошка одредба намере (Осуђен је за убиство.)
    • прилошка одредба начина (Мој је отац то увек радио на исти начин.)
    • прилошка одредба погодбе (Уз главно јело нам треба и салата.)
    • прилошка одредба допуштања (И уз сав наш труд нисмо их успели победити.)
    • рекцијска допуна придева (Наше су очи осетљиве на светлост.)
    • ... итд.
  • предлози с акузативом:
    • кроз; низ; уз; за; међу; над; под; пред; у; на; о; по

Предлоге међу; над; под; и пред, акузатив дели са инструменталом и они у акузативу означавају где се радња завршава, док предлоге у; на; о; и по дели са локативом и у акузативу су увек везани за глагол кретања:

  • Акузатив: Брод је упловио у луку. (динамички однос)
  • Локатив: Брод је у луци. (статички однос)
  • Акузатив: Узео је дете на раме.
  • Локатив: Дете је на рамену.

Предлози у и на могу бити и предлози времена и начина:

  • у један глас; на лето; на смрт; у руке ...

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Станојчић, Ж. Поповић, Љ. (1992). „Граматика српског језика“, Завод за издавање уџбеника: Нови Сад. ISBN 978-86-17-02288-2.