Березањ (град)
| Березањ укр. Березань | |
|---|---|
 Березањ у Украјини | |
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава |  Украјина |
| Област |  Кијевска област |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2020. | 16 232 [1] |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 50° 18′ 20″ С; 31° 26′ 21″ И / 50.3055666° С; 31.4391657° И |
| Временска зона | UTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST) |
  Березањ Березањ на карти Украјине | |
| Позивни број | 4576 |
| Веб-сајт | |
| http://berezan-rada.gov.ua/ | |
Березањ је град у Броварском округу Кијевске области у Украјини. Административни центар градске заједнице Березањ.
Географски положај
[уреди | уреди извор]Налази се на реци Недри у источном делу региона.
Историја
[уреди | уреди извор]Први спомен гарда потиче из 17. века. Године 1616. насеље је било власништво кнеза Острошког. Од 1648. - стогодишњи град Перејаславског пука.
Први писани документ о Березању датира из 1756. године[2].
Године 1802. село је постало центар Перејаславског округа Полтавске губерније.
После грађанског рата, 1923. године Березањ постаје регионални центар.
Током Великог отаџбинског рата 1941-1943. село су заузеле немачке трупе.
Године 1968. Березањ је био насеље градског типа са 10,2 хиљаде становника, постојале су фабрика сукна, циглана, фабрика армиранобетонских производа, млекара и прехрамбена фабрика[3]..
У јануару 1989. године број становника је био 14.885 [4].
Од 30. јуна 1994. до 17. јула 2020. године имао је статус града регионалног значаја.
У мају 1995. године, Кабинет министара Украјине је одобрио одлуку о приватизацији фабрике армирано-бетонских производа и регионалне пољопривредне машине која се налази у граду; јула 1995. године одобрена је одлука о приватизацији ПМК бр. 56 и државна фарма [5].
На 1 января 2013 года численность населения составляла 16 543 человек.
Од 1. јануара 2013. године број становника је био 16.543 људи [6].
Транспорт
[уреди | уреди извор]Железничка станица на прузи Кијев-Јаготин Југозападне железнице.
Налази се на аутопуту Кијев - Харков.
Знаменитости
[уреди | уреди извор]- Народни музеј завичајног Березанског
- Парк славе и спомен обележје мештанима Березана погинулим током Другог светског рата
- Споменик „Тенк Т-34 Гардијски капетан И. С. Колоск“ Пивара Кански [7][8]
- Масовна гробница војника и цивила Црвене армије код Березанског УВК [9]
Познати људи
[уреди | уреди извор]У Березану је рођен совјетски украјински писац и песник С. А. Лисовец.
Овде је рођен и редитељ и сценариста Пјотр Лутсик. Свети Софроније Иркутски провео је детињство.
Најстарији шеф културне установе у Украјини је рекордер Украјинске књиге рекорда - заслужни радник културе Украјине Рикх Галина Лаврентиевна[10].
Галерија
[уреди | уреди извор]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Чисельність населення (за оцінкою) на 1 грудня 2020 року // Головне управління статистики у Київській області
- ^ „Зведений каталог метричних книг, клірових відомостей та сповідних розписів”. Центральний державний історичний архів України (на језику: украјински).
- ^ Березань // Большая Советская Энциклопедия. / под ред. А. М. Прохорова. 3-е изд. том 3. М., «Советская энциклопедия», 1970.
- ^ Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность городского населения союзных республик, их территориальных единиц, городских поселений и городских районов по полу
- ^ «00849991 Радгосп „Березанський“, м. Березань Баришівського району»
Постанова Кабінету міністрів України № 538 від 20 липня 1995 р. «Про доповнення переліку об'єктів, що підлягають обов’язковій приватизації у 1995 році» - ^ „Чисельність наявного населення України на 1 січня 2013 року. Державна служба статистики України. Київ, 2013. стор.67” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 12. 10. 2013. г. Приступљено 31. 12. 2021.
- ^ „Пивзавод Канского”. Городской портал Березаня (на језику: руски). Архивирано из оригинала 04. 07. 2020. г. Приступљено 2020-09-05.
- ^ „Пам'ятки будівництва і архітектури - «Пивзавод Канського» - вул. Новоселиця, 2, Березань”. Discover Ukraine (на језику: украјински). Приступљено 2020-09-05.
- ^ „Братская могила у школы №3”. Книга памяти Украины. Приступљено 2020-09-05.
- ^ Ірина Савчук (2017-10-14). „Найстаріша директорка України: живу на світі заради свого музею”. Український інтерес (на језику: украјински). Приступљено 2020-09-05.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
