Пређи на садржај

Волфрам фон Ешенбах

С Википедије, слободне енциклопедије

Волфрам фон Ешенбах (нем. Wolfram von Eschenbach; између 1160/80 у Франачкој - вероватно Волфрамс- Ешенбах око 1220) био је немачки песник и витез Обележио је немачку средњовековну литературу  са више епских дела . Такође, као минезенгер стварао је лирске песме. Роман у стиху Парцивал важи за његово најпознатије дело.

Споменик у Волфрамс-Ешенбаху који је 1870. године подигао Максимилијан трећи Баварски

Живот

[уреди | уреди извор]
Портрет Волфрама фон Ешенбаха

О Волфрамовом животу се мало зна. Не постоје историјски документи који га спомињу, а његова дела су једини извор доказа. У Парцивалу говори „ми Баварци“(нема."Wir Beier") дијалект његових дела је источнофранaчки. Сматрао је да је његово порекло витешко.(Парцивал,115,11 и 337,30) и баварско, из чега можемо закључити да је место његовог порекла у тадашњем баварском Нордгау-у[1] . Овај и низ географских података резултирали су да данашњи Волфрамс-Eшенбах,(све до 1917. Оберешенбах, близу Ансбаха у Баварској) буде званично одређен као његово родно место. Међутим, постоје још најмање четири места која се зову Ешенбах у Баварској, а Волфрамс-Ешенбах није био део војводства Баварске у Волфрамово време.

Познато је да је у животу служио на бројним дворовима. Био у контакту са Грофом фон Вертхајмом и грофом Херманом I Турингијским.

Запис о Парцивалу

[уреди | уреди извор]

Волфрам је данас најпознатији по свом Парцивалу, који се сматра једним од највећих немачких епова из тог времена. Засновано на 'Перцевал-у,”који је написао Крејтен де Троа, то је прво постојеће дело на немачком језику које је за тему имало Свети грал (у Волфрамовој интерпретацији драго камење). Волфрамов приповедач у песми изражава презир према Крејтеновој (недовршеној) верзији приче и наводи да му је извор песник из Провансе по имену Киот.

Волфрамова референца у Парзивалу Min herre der grave von Wertheim основа је за претпоставку да је роман са стихом написао делимично у име поменутог грофа. Запис, који jе највероватније настао између 1200. и 1210. године, написан је током владавине грофа Попа II из Вертхајма.

Ешенбах је аутор још два приповедачка дела: фрагментарног Титурела и недовршеног Вилехалма. Обa су настала након Парзивала, а Титурел спомиње смрт Хермана I, што значи да подаци датирају након 1217. године. Титурел се састоји од два фрагмента која причају причу о Шонатуландеру и Сигунеу (љубавницима који су већ били приказани у Парцивалу). Први фрагмент говори о рађању љубави између главних ликова. Други фрагмент је сасвим другачији. Шионатуландер и Сигуне су сами у шуми, када њихов мир изненада наруши мистериозни пас, на чијем се поводцу налази прича написана у рубинима. Сигуне је нестрпљив да прочита причу, али пас бежи. Шионатуландер креће у потрагу за њим, али, као што већ знамо из Парцивала, у том покушају умире.

Вилехалм, недовршена песма настала на основу старофраначке јуначке песме, била је значајно дело, а сачувано је у 78 рукописа. Представљена је као позадина верских ратова између хришћана и Сарацена. Истоимени јунак Вилехалм киднапује сараценску принцезу, преобраћа је у хришћанство и жени се њом. Сараценски краљ подиже војску да спаси своју ћерку. Песма има многа препознатљива обележја средњовековне књижевности: победа хришћана над много већом сараценском војском, дирљива смрт младог витеза Вивиана, Вилехалмовог нећака и дела огледала витешке храбрости и духовне чистоће.

Лирска поезија

[уреди | уреди извор]

Волфрамових девет преживелих песама, од којих пет спада у јутарње песме сматрају се ремек-делима Минесанга. Јутарње песме препричавају причу о витезу који проводи ноћ са вољеном дамом, али у зору мора неопажено да измакне. Углавном је дама та која витеза пробуди ујутро, али понекад ову мисију обави стражар. Ниједна мелодија није преживела. За њега су и даље повезане две мелодије, Шварцер тон (нем. Schwarzer Thon) приписан Волфраму у рукопису из 14. века, и фрагментарни и недовршени еп Титурел (после 1217. године) са сложеном четвороредном формом строфе која се често користила у каснијим песмама.[2]

Знање и образовање

[уреди | уреди извор]

Није тачно одређено коликим је знањем располагао Ешенбах.[3] Волфрам у свом Парцивалу наводи да је неписмен.[2] Међутим, ова изјава никада није званично потврђена.У Чаробној планини Томаса Мана забележено је да „највећи песник средњег века Волфрам фон Ешенбах није могао ни да чита, ни да пише“[4], а Католичка енциклопедија примећује: „Волфрам у свом Парцивалу изричито говори да је неписмен. Записане су усмене верзије његових песама. Његово знање било је богато, али не конкретно. Знао је француски али не савршено; користио га је за своје властите потребе и често је имао проблеме при разумевању француских речи и израза." [5] Неспорно је да је имао широко знање о латинској просветној традицији. Његов рад је прожет знањем из свих области (природна историја, географија,[6] медицина [7][8]

и астрономија [9]) и теолошким размишљањима.

Утицај

[уреди | уреди извор]

Оно што указује на огромну популапност Парцивала у наредна два века јесу 84 сачувана рукописа Ешенбаховог главног дела. Вилехалм, са 78 рукописа, не заостаје много. Многе од њих укључују наставак који је 1240-их написао Улрих фон Турхајм под насловом Реневарт. Недовршени Титурел заузео је и проширио око 1272. године песник по имену Албрехт, за кога се генерално претпоставља да је Албрехт фон Шарфенберг и који усваја наративну личност Волфрама. Ово дело се назива Млађа Титурел ( нема. Јüngere Titurel )

Преводо швајцарског научника Јохана Јакоба Бодмера 1753 допринео је савременом открићу Волфрама. Парцивал је био главни извор који је Рихард Вагнер користио приликом писања либрета у својој опери Парсифал. Сам Волфрам се појављује као лик у другој Вагнеровој опери, Танхојзер (нем. Tannh-äuser)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Zur kritik des textes. Parzival, DE GRUYTER, ISBN 978-3-11-132408-1, Приступљено 2020-12-28 
  2. ^ а б Wolfram von Eschenbach. Oxford Music Online. Oxford University Press. 2001. 
  3. ^ Grundmann, Herbert (1967-12-01). „Μiszellen: Dichtete Wolfram von Eschenbach am Schreibtisch?”. Archiv für Kulturgeschichte. 49 (jg): 391—432. ISSN 0003-9233. doi:10.7788/akg-1967-jg14. 
  4. ^ BERLIN, JEFFREY B. (новембар 1992). „On the Making of The Magic Mountain: The Unpublished Correspondence of Thomas Mann, Alfred A. Knopf, and H.T. Lowe-Porter”. Seminar: A Journal of Germanic Studies. 28 (4): 283—320. ISSN 0037-1939. doi:10.3138/sem.v28.4.283. 
  5. ^ „Catholic Conference German Catholic Conference”. Encyclopedia of Christianity Online. Приступљено 2020-12-28. 
  6. ^ Green, D. H.; Schroder, Werner; Mohr, Wolfgang (октобар 1979). „Wolfram-Studien IV”. The Modern Language Review. 74 (4): 981. ISSN 0026-7937. doi:10.2307/3728299. 
  7. ^ Enzyklopädie Medizingeschichte. Gerabek, Werner E., Haage, Bernhard D., Keil, Gundolf., Wegner, Wolfgang. Berlin: De Gruyter. 2005. ISBN 3-11-015714-4. OCLC 249493450. 
  8. ^ Chirurgie nach Abū L-Qāsim im ‘Parzival’ Wolframs von Eschenbach*, Brill | Rodopi, 1984-01-01, стр. 193—205, ISBN 978-90-04-41828-8, Приступљено 2020-12-28 
  9. ^ Dimpel, Friedrich Michael (2001-01-01). „Dilemmata: Die Orgeluse-Gawan-Handlung im „Parzival“”. Zeitschrift für deutsche Philologie (1). ISSN 1868-7806. doi:10.37307/j.1868-7806.2001.01.04. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Волфрам_фон_Ешенбах&oldid=27847780”