Епска поезија

Назив епика потиче од грчке речи епос (ἔπος [epos] = реч, говор, прича). Епика изражава казивање о неком догађају, збивању или личности. Епско певање је настало из потребе да се прикаже и прослави нека личност или догађај. То су обично били ратни сукоби и ратнички подвизи, па се та врста епика назива јуначка песма.

Епика је широко дефинисан жанр, који приповеда у континуираном наративу живот и дела херојске или митолошке особе или групе особа. Најпознатији старогрчки епови су Илијада и Одисеја; на западу: Сага о Нибелунзима; и на Истоку: Махабхарата, Рамајана и Шахнама. Ова дела се обично наводе као примери примарних eпова.

Како је живот постајао сложенији, и ратнички догађаји су се дешавали све чешће, истакнути појединци упечатљивији као ратници и представници народа, развијала се и епска поезија. Временом долази циклизације песама, окупљања око неког догађаја (Косовски бој), личности (Краљевић Марко) или појаве (хајдуци, ускоци). Песме са истом или сродном тематиком биле су у почетку лабаво повезане, али временом долази до чвршћег окупљања и успостављања хронолошког поретка. Ако се у том тренутку појави обдарени појединац, он ће циклус или више циклуса објединити у већу целину — еп. Наша народна епска поезија дошла је до степена циклизације и ту се зауставио њен развитак.

Епика тежи да забележи историјско памћење народа и да на том памћењу заснује веру у будућност. Јунаци прошлости или савремености су били примери и узори. Епско певање јунаке и хероје посматра пре свега као борце за слободу или правду, као људе заокупљене борбом и подвизима.

Види још

• Српске епске народне пјесме

Извори

• ЧАРОЛИЈА РЕЧИ, Читанка за пети разред основне школе, Наташа Станковић-Шошо, Издавачка кућа Клет Београд, 2012
• http://opusteno.rs/knjizevni-kutak-f21/epska-narodna-poezija-t23489.html