Гијом Адам

Гијом Адам
Француски краљ предводи крсташе; илустрација из превода "Упутства за прекоморска путовања" Жана Милота
Лични подаци
Место рођења	Краљевина Француска
Датум смрти	1341.
Архиепископ Смирне
Године	1322-1324
Претходник	Франко од Перузије
Наследник	Јован од Коре
Архиепископ Бара
Године	1324-1341
Претходник	Андрија
Наследник	Јован Заулини

Гијом Адам (фр. Guillaume Adam), Француз и доминиканац, најприје је био епископ Смирне и архиепископ Султаније, у Персији. Као надбискуп у Бару (од 24. октобра 1324. до 1341. године) постављен је од стране папе Јована XXII.

Порекло и рани живот

О Адамовом пореклу и раном животу није познато пуно података. Најстарији документ у којем се налази податак о будућем барском прелату потиче из 1302. године. У питању је документ доминиканске скупштине у Каркасону где је забележен као "G. Ade". Према томе се може претпоставити да је рођен у другој половини 13. века. Већина модерних истраживача прихвата да је Гијом Адам пореклом био Француз. Изношене су и претпоставке о његовом италијанском пореклу. Француско порекло наговештава и поменути документ из 1302. године, где је Адам забележен међу доминиканским монасима из Кондома у југозападној Француској.

Шеснаест година Адамове каријере може се реконструисати само делимично захваљујући подацима које је сам о себи забележио у спису "De Modo Saracenos extirpandi". Временски се могу одредити само два догађаја: боравак у Цариграду 1307. године и у Персији 1314. године. Адам је за средњовековно доба пропутовао далеке пределе попут Мале Азије, Сирије, Палестине, Египта, Персије, Персијског залива (Аден), Мадагаскара, Сокотре у Индијском океану, а могуће и Малдиве. Присуствовао је османско-ђеновљанским борбама са капетаном острва Хиос. Око 1316. године вратио се у Француску. Наредне године пише своје прво књижевно дело: De Modo Saracenos extirpandi. У питању је био пројекат о покретању крсташког рата који није усвојен.

Архиепископ Султаније

На прву црквену функцију Адама је поставио папа Јован XXII (1316-1334). Заједно са петорицом доминиканаца Адам је 1318. године послат у Султанију, престоницу монголског Илканата. Тамо је образовано седиште архиепископије, на чије чело је најпре постављен Франко од Перузије. Адам је на почетку дошао као један од Франкових суфрагана. Циљ нове архиепископије била је мисионарска делатност међу Монголима. Могуће да је Адам тих година иступио из доминиканског реда, пошто се 1332/3. године помиње као бивши доминиканац. Пре поласка, Адам се, насупрот својој сабраћи, нешто дуже задржао у Авињону. На пут је пошао септембра 1318. године, носећи инсигније за новог архиепископа Султаније. На истоку, Адам је најпре одређен за епископа Смирне. Наследио је Франка од Перузије 6. октобра 1322. године, поневши титулу архиепископа Султаније. Са њом се јавља у неколико докумената у наредне две године.

Барски архиепископ

Гијом Адам се враћа у Авињон на јесен 1324. године. Октобра месеца именован је барским архиепископом, након свргавања дотадашњег управитеља Андрије. У своју цркву Адам је пошао почетком 1325. године и тамо је провео наредне четири године. Адамов боравак у Бару слабо је осветљен. Био је уплетен у случај которског епископа Сергија Болице, којем су грађани бранили да преузме положај који му је наменио папа. Од стране истог папе Гијом Адам је одређен да обезбеди Болици долазак на столицу, упркос одредбама Которског статута. Проблем је на крају решен компромисом, те је Болица разрешен дужности која му је поверена.

Адам је напустио Бар 1329. године, па се почетком 1330. године помиње у Авињону. Наредних осам година провео је ван свог црквеног седишта. Помиње се у бројним документима у вези са поделом индулгенција у Француској. Ови акти доказују да се у своју цркву он никада није вратио. Током понтификата Јована XXII Адам није трпео последице свог одсуства. Међутим, доласком Бенедикта XII (1334-1342) однос Курије се мења. У Авињон је допутовао барски каноник (и будући архиепископ) Јован Заулини, са жалбом због дуготрајног одсуства највишег прелата. Стога је Бенедикт наложио Адаму да се врати у Бар, али је овај то одбио и отпутовао у Нарбону. Стога је папа 25. јануара 1337. године писмом канонику Нарбоне, Маркезију, поново наложио Адаму да се у року од месец дана врати у Бар, под претњом лишавања положаја. То је и последњи документ у којем се Адам помиње као жив. На положај је 17. децембра 1341. године постављен његов наследник, Јован Заулини. Гијом Адам је, дакле, преминуо током исте године.

Трактат "Упутство за прекоморско путовање"

Барски архиепископ Гијом Адам у историји је остао упамћен по ауторству над делом "Directorium ad faciendum passagium transmarinum". Уз свој план о новом крсташком рату, који је 1332. посветио француском краљу Филипу VI, додао је и позив краљу да освоји краљевство Рашку (regnum Rassie). Ову државу је по њему лако могао освојити један француски кнез са 1000 коњаника и 5-6000 пјешака, помогнут притјешњеним Латинима у приморским градовима и римокатоличким Арбанасима, који су могли да опреме 15000 коњаника.

Поменути трактат задавао је проблеме старијим истраживачима, с обзиром да аутор није назначен. Ауторство су историчари 19. века приписивали монаху Брокарду од Монт-Сиона. Један део научника приписивао је текст Јовану од Коре, Адамовом наследнику на месту архиепископа Султаније. Недоумице по питању ауторства решио је почетком 20. века француски историчар Шарл Колер, састављач најпотпуније биографије Гијома Адама. Иако је одбацио све сумње у Адамово ауторство, ни данас ова теза није општеприхваћена.

Гијом Адам је у свом трактату испољавао нескривену мржњу према српској династији Немањића, почевши од краља Уроша, преко Милутина, до Стефана Дечанског и Душана, који су Србијом владали у његово време. Извесне резерве показивао је једино према краљу Драгутину, који је био близак сарадник католика. Адам даје и кратак преглед српске историје у периоду владавине поменутих Немањића. Иако су присутне бројне грешке, у Адамовом тексту налазимо податке којих нема у другим изворима, попут "Живота краљева и архиепископа српских" од архиепископа Данила. У историографији је изнесена теза да је мржња барског прелата била инспирисана Душановим гушењем побуне зетских великаша, војводе Богоја и Арбанаса Димитрије Суме 1331. године.

Литература:

• Група аутора: Историјски лексикон Црне Горе, књига 1 „Daily Press-Вијести“, 2006.
• Elsie, Robert (2003). Early Albania.. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag. 
• Живковић, Војислав (2024). Барска архиепископија под српском влашћу у средњем веку (докторска дисертација). Нови Сад: Филозофски факултет.