Пређи на садржај

Гровантри

С Википедије, слободне енциклопедије
Географска распрострањеност Гровантра прерије почетком 19. века, представљена зеленим пољем и данашњи резерват Форт Белнап представљен наранџастим пољем у оквиру зеленог поља

Гровантри (Гровантри Прерије; Велики Трбух Прерије; Ани; Анини; Ацина) су алгонквински народ, староседеоци су крајњег севера Великих равница. Простране области која се налази у средишту Северне Америке. Говорили су гровантријским језиком, који припада преријској групи алгонквинских језика. Блиско су сродни Арапахоима. У 19. веку су насељавали прерије од река Милк и Мисури на југу до канадске провинције Саскачеван на северу. Око 1880. су смештени на резерват Форт Белнап са Асинибојнима.

Име Гровантри, потиче из француског језика. Енглески превод је Биг Бели или Грејт Бели Индиј`нс (Велики Трбух).[1]

У знаковном језику прерије, често су мешани са Хидацама, који су такође називани Гровантри. Због тога су Анини називани и именом Гровантри прерије, а Хидаце Гровантри Мисурија.[1] До мешања Аниниа и Хидаца у знаковном језику, доводе слични покрети руку у пределу торза. Код Хидаца покрет се односи на тетовиране груди Хидаца, а код Аниниа означава увек гладан.

Сами себе називају Анини, што значи народ беле глине. Име Ацина потиче из језика Блекфута, са којима су Гровантри Прерије (Анини) били у савезу након одвајања од матичних Арапахоа. Значење имена Ацина је нејасно.

Историја

[уреди | уреди извор]

Гровантри су у прошлости били део Арапахоа и са њима су живели у подручју долине Црвене реке Севера у северној Минесоти и Северној Дакоти и у јужној Манитоби до средине 17. века.[1] Почетком 18. века су се под притиском Оџибва одселили у Монтану и одвојили од Арапахоа, који су отишли на југ и населили се у Вајоминг и Колорадо. Средином 18. века дошли су до коња.[1]

Гровантри су се из Монтане проширили у Саскачеван у Канади. Са Арапахоима су се поново ујединили 1818. у Вајомингу и остали су уједињени све до 1823. када су се поново одвојили и населили у подручју реке Милк. Погађа их епидемија великих богиња 1829. од којих многи умиру. Део Гровантра који је остао са Арапахоима одваја се од њих 1832. и насељава у долину Пјерс Хол у источном Ајдаху. Ту су се сукобили са трговцима крзном у Бици код Пјерс Хола. Након ове битке, две групе Гровантра су се ујединиле 1833. У наредним годинама су се сукобљавали са Асинибојнима у више наврата. 

Гровантри као део Блекфутске конфедерације 1855. потписују уговор о пријатељству са Исаком Стивенсом гувернером територије Вашингтон, којим је створен велики резерват Блекфутске конфедерације. Гровантри 1861. напуштају Блекфутску конфедерацију.[2] Удружују се са Вранама (Кроу) против Блекфута 1867. и губе у сукобу.[1] Резерват Форт Белнап је основан 1888. након поделе великог заједничког резервата Блекфута, Гровантра и Асинибојна.

Популација

[уреди | уреди извор]

Данас Гровантри живе на резервату Форт Белнап у Монтани. Њихова популација је 1700. износила око 3.000 и таква је била све до 1800. До 1904. број им је пао на 535, да би им затим број почео расти, па их је 1989. било око 1.600, а 2000. око 2.500. Према попису из 2010. у САД је живело 2.952 (када се укључе људи мешаног порекла 3.774) Гровантра.[3]

Етнографија

[уреди | уреди извор]

Гровантри Прерије су типичан представник народа са преријском културом ловаца на бизоне. Били су номади и живели су у шаторима од бизонове коже, познатим као типи. Живели су од лова на бизоне, које су пратили, а цео народ је могао у року од једног сата да се припреми за покрет.

Кланови и тотемизам

[уреди | уреди извор]

Гровантри су били организовани по клановима, ови кланови немају тотемска имена која се иначе обично везују уз клан.

  • Кланови Гровантра су:
    • Они који поје коње једном дневно;
    • Тендони,
    • Они који не поклањају или Бизонске грбе;
    • Насупрот Асинибојна,
    • Ружни
    • Крвави (Бладз)
    • Боре се сами
    • Бобицоједи
    • Крпе за задњице
    • Кафени
    • Прашњави
    • Сиви
    • Канути
    • Ноћни соколи
    • Сиромашни
    • Поцепане панталоне
    • Капа од крзна ласице

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]