Дихибридно укрштање

Дихибридно укрштање је оно укрштање при коме се прати наслеђивање две особине при чему сваку од тих особина контролише један ген који образује два алела : доминантан и рецесиван.

Гени који одређују те особине налазе се на различитим хромозомима, па се називају слободни гени(невезани гени). неопходно је нагласити да се ради о слободним генима пошто постоје и везани гени .

Мендел је вршио дихибридна и полихибридна укрштања и нашао уверљиве доказе да се алели растављају (прво правило наслеђивања и слободно комбинују по принципу случајности (друго правило наслеђивања).

Менделов оглед[уреди | уреди извор]

Пример за дихибридно укрштање јесте Менделов експеримент са баштенским грашком код кога је пратио наслеђивање две особине:

облика семена и
боје семена грашка.

Облик може да буде:

округао, што представља доминантну особину одређену доминантним алелом гена (обележићемо га са А)и
наборан - рецесивна особина одређена рецесивним алелом а.

Боја семена грашка може да буде:

жута, што је доминантна особина одређена доминантним алелом (обележен је са B) и
зелена, што је рецесивна особина детерминисана рецесивним алелом b.

Родитељска генерација: хомозиготи[уреди | уреди извор]

У паренталној генерацији (Р) се укрштају, као и у монохибридном укрштању, биљке чистих линија – хомозиготи:

једна линија су биљке доминантни хомозиготи (ААВВ) са обе доминантне особине (округло, жуто семе),
друга су рецесивни хомозиготи (аабб) са обе рецесивне особине (наборано, зелено семе).

Хомозиготи образују један тип алела : доминантан хомозигот гамете који сви имају комбинацију АВ, а рецесиван хомозигот гамете са комбинацијом алела аб. (Примењено је прво Менделово правило растављања алела при образовању гамета – гамети сада имају по један алел гена А и В.)

Једнообразност F1 генерације[уреди | уреди извор]

Слободним комбиновањем гамета АВ и аб, према другом Менделовом правилу, у F1 генарацији може да се образује само један генотип АаВб па је та генерација једнообразна (униформна) и по генотипу и по фенотипу (све биљке имају изражене обе доминантне особине : округло и жуто семе).

Биљке F1 генерације, с обзиром да су хетерозиготи за оба гена (дихибриди), образују 4 типа гамета (2 ⁿ, где је n=2) са следећим комбинацијама алела : АВ, Аб, аВ и аб. Када се ови гамети међусобно слободно искомбинују, добије се 16 могућих комбинација у F2 генерацији (види слику).

Генотипови и фенотипови F2 генерације[уреди | уреди извор]

У F2 генерацији се јављају:

4 различита фенотипа и
9 различитих генотипова.

Број могућих фенотипова који се образују у F2 генерацији израчунава се по формули 2ⁿ, а број могућих генотипова по формули 3ⁿ, где је n број особина које се прате(посматрају).

У F2 генерацији образује се 9 различитих генотипова.

Фенотипови који се при оваком, дихибридном укрштању образују у F2 генерацији су :

. фенотип обе доминантне особине (округло, жуто семе) одређен је генотипом у коме су оба гена заступљена бар са по једним доминантним алелом (обележићемо га са А-B-) што се јавља у 9 од укупно 16 комбинација или 9/16 ;
. фенотип у коме је прва особина доминантна, а друга рецесивна (округло, зелено семе) одређен је генотипом А-бб који се јавља у 3 од укупно 16 комбинација или 3/16<
. фенотип у коме је прва рецесивна, а друга особина је доминантна (наборано, жуто зрно) одређен је генотипом ааВ- који се јавља у 3 од 16 комбинација или 3/16
. фенотип обе рецесивне особине (наборано, зелено семе) одређен је генотипом аабб, где су сви алели рецесивни који се јавља у 1 од 16 комбинација- 1/16.

Фенотипски однос у Ф2 генерацији је, дакле : 9 : 3 : 3 : 1

Мендел је предвидео да ће добити такве бројне односе и када је прегледао око 550 семена грашка утврдио је да је у F2 генерацији настало :

315 жутих и округлих,
101 жуто и наборано,
108 зелених и округлих и
32 зелена и наборана семена, што одговара односу 9 : 3 : 3 : 1.

Литература[уреди | уреди извор]

Туцић, Н, Матић, Гордана: О генима и људима, Центар за примењену психологију, Београд, 2002.
Маринковић, Д, Туцић, Н, Кекић, В: Генетика, Научна књига, Београд
Татић, С, Костић, Г, Татић, Б: Хумани геном, ЗУНС, Београд, 2002.
Матић, Гордана: основи молекуларне биологије, Завет, Београд, 1997.
Ридли, М: Геном - аутобиографија врсте у 23 поглавља, Плато, Београд, 2001.
Prentis S: Биотехнологија, Школска књига, Загреб, 1991.
Думановић, Ј, маринковић, Д, Денић, М: Генетички речник, Београд, 1985.
Косановић, М, Диклић, В: Одабрана поглавља из хумане генетике, Београд, 1986.
Лазаревић, М: огледи из медицинске генетике, београд, 1986.
Швоб, Т. и срадници: Основи опће и хумане генетике, Школска књига, Загреб, 1990.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]