Корисник:Teekee02/песак2
Потукач је староенглеска елегија која припада англосаксонској (староенглеској) књижевности. Састоји се од 115 стихова, а њен аутор је непознат. Сачувана је у Ексетерској књизи, рукописној збирци која се чува у библиотеци катедрале у Ексетеру.[1]
Порекло и назив дела[уреди | уреди извор]
Не зна се прецизан датум настанка ове елегије, али сигурно је да је настала пре Ексетерске књиге, чије је време настанка око 975. године.[2]
Елегија се на енглеском назива The Wanderer, а на српском се најчешће преводи као Потукач, Луталица. Именица потукач потиче од глагола потуцати се, који значи тумарати, лутати.
Композиција дела[уреди | уреди извор]
На основу промена из првог у треће лице једнине приликом нарације, Потукач се може поделити на два дела:
- Први део, које изговара фиктивно ја и које говори о својој судбини
- Други део, који садржи уопштена размишљања о животу и пролазности
Поред два дела заснована на лицу које говори, у елегији Потукач издвајају се и пролог и епилог, који садрже хришћанске елементе.[3]
Садржај дела[уреди | уреди извор]
Потукач говори о животу након што је изгубио свог господара. Усамљен и утучен, једино о чему размишља јесу прошле среће и период сигурности. Често се наглашава синтагма без дома и без пријатеља. Он више нема никога коме би се обратио и поделио своју тугу, након губитка господара изгубио је сваку блиску особу у свом животу. Због туге чак и халуцинира, привиђају му се умрли пријатељи и родбина. Његова потрага се завршава безуспешно у овоземаљском смислу. Наиме, он не успева да пронађе новог овоземаљског господара, али оно што проналази и што му представља утеху јесте духовни, небески господар – Бог.
Најважнији мотиви[уреди | уреди извор]
Постоје два заједничка мотива која Потукач дели са осталим сачуваним елегијама староенглеске поезије и која су важна за њихово разматрање, а то су:
- Мотив изгнанства – односи се на изгнанство у било ком смислу, било оно овоземаљско или духовно.
- Мотив сећања на прошлу срећу и туга због њеног губитка. Једини начин на који се то може поднети јесте помоћу мисли и надања о животу после смрти, о рају који представља уточиште. Због тога песника ове песме можемо означити и као хришћански песник.[3]
Осим њих, још неки од присутних мотива јесу:
- Мотив милости (Божје милости)
- Мотив судбине (судбина која је предодређена, пагански начин схватања судбине)
- Мотив смрти (говори се о смрти господара, родбине и свих блиских људи потукача)
- Мотив усамљености (једно од стања које потукача нагони да трага за колективом и новим господаром)
- Мотив туге (осећање проистекло из смрти господара)
- Мотив зиме (у елегији она представља и годишње доба, доба хладноће и таме, али означава и календарску годину – много зима би означавало много година)
- Мотив сигурности (господар је оличење сигурности)
Присутне стилске фигуре[уреди | уреди извор]
Неке од најважнијих стилских фигура у елегији Потукач јесу:
Кенинг[уреди | уреди извор]
Примери из дела:
- Благо срца (енгл. heart-treasure) – тајна
- Благо груди (енгл. breast-treasure) – душа
- Даровалац злата (енгл. gold-giver) – господар
- Дворана медовине (енгл. mead-hall) – гозбена дворана
Алитерација[уреди | уреди извор]
Врло присутна у староенглеској верзији ове песме, али само донекле очувана у модерном енглеском:
Fattered my sadness, homeless and friendless (20. стих)
Увећао своју тугу, без дома и без пријатеља
Often sorrow and sleep together (40. стих)
Често туга и сан удружене снагом
Каталогизација[уреди | уреди извор]
Стихови 82–86:
Суморни рат је једнога
Одвео на далеки пут, другог је орао однео
Преко пучине сиње, понеког сиви вук
Смрти на поклон дао, а једнога је његов тужни ратник
Скрио у пећину под земљом.
Реторско питање[уреди | уреди извор]
Стихови 94–97:
Где оде коњ? Где оде јахач?
Где оде даровалац блага?
Камо несташе та места где се славило?
Где су сад гозбе?
Врста стиха[уреди | уреди извор]
Стих елегије Потукач јесте акценатско-алитеративни стих. У њему се налазе четири наглашена слога, а број ненаглашених слогова се не узима као услов за акценатско-алитеративни стих. Између другог и трећег стиха се налази цезура.[4]
Историјске околности потребне за разматрање дела[уреди | уреди извор]
У доба када је староенглеска књижевност настајала заштита и окриље господара било је неопходно. Губитком господара губила се и сигурност обичног човека. Однос господара и поданика заснивао се на поданичкој верности. Господар је награђивао верност разним материјалним добрима, као и заштитничким ставом према својим поданицима.[5]
Литература[уреди | уреди извор]
- ^ English literature from the Old English period through the Renaissance. J. E. Luebering (1st ed изд.). New York: Britannica Educational Pub., in association with Rosen Educational Services. 2011. ISBN 978-1-61530-230-7. OCLC 656826789.
- ^ English literature from the Old English period through the Renaissance. J. E. Luebering (1st ed изд.). New York: Britannica Educational Pub., in association with Rosen Educational Services. 2011. ISBN 978-1-61530-230-7. OCLC 656826789.
- ^ а б Деканић-Јанкоски, Соња. Критичка историја старе енглеске књижевности. Београд: Филолошки факултет.
- ^ The Norton anthology of English literature. Stephen Greenblatt, M. H. Abrams (9th edition изд.). New York. 2012. ISBN 978-0-393-91247-0. OCLC 760293913.
- ^ editor., Godden, Malcolm, editor. Lapidge, Michael,. The Cambridge companion to Old English literature. ISBN 978-0-521-19332-0. OCLC 930915713.
Додатна литература за истраживање[уреди | уреди извор]
- http://www.anglo-saxons.net/hwaet/?do=get&type=text&id=Wdr, текст елегије Потукач и на модерном енглеском и на староенглеском.
- https://theexeterbook.exeter.ac.uk/, додатне информације о Ексетерској књизи