Неустрија

Франачка 714. године

Неустрија је била северозападни део Франачке државе под Меровинзима од 6. до 8. века. Настала је 511. године, након смрти Хлодовеха, кад се Франачко краљевство поделило између његових синова, спајањем региона од Аквитаније до Ламанша са северном границом данашње Француске и Паризом и Соасоном као главним градовима. Касније је то постао назив за регион између Сене и Лоаре познат под именом Неустријска краљевина, подкраљевина која је чинила део Каролиншког царства и касније Западне Франачке. Каролиншки краљеви су такође од Неустрије створили марку која је била погранична грофоција против Бретона и Викинга која је постојала све до касног 10. века и династије Капета.

Неустрија је такође био и назив за северозападну Италију током лангобардске владавине.

Име

Назив Неустрија се углавном објашњава као „нова западна земља“, иако је Тејлор (1848) предложио тумачење „североисточне земље“. Дело Nordisk familjebok (1913) чак је предложило „не источну земљу“ (icke östland). Огјустен Тиери (1825) је претпоставио да је Neustria једноставно искварена верзија речи Westria, из West-rike „западно царство“. У сваком случају, Неустрија је у супротности са именом Аустразија „источно царство”. Аналогија са Аустразијом је још експлицитнија у варијанти Неустразија.

Назив Неустрија је такође коришћен као термин за северозападну Италију током периода ломбардске доминације. Он је био је у супротности са североистоком, који се звао Аустразија, истим термином који је дат источној Француској.

Меровиншко краљевство

Претходница Неустрије била је римска крња држава, Краљевство Соасон. Године 486, њен владар, Сијагрије, изгубио је битку код Соасона од франачког краља Хлодовеха I и област је након тога била под контролом Франака. Константне поновне поделе територија од стране Хлодовехових потомака резултирале су многим ривалствима која су, више од две стотине година, држала Неустрију у готово сталном рату са Аустразијом, источним делом Франачког краљевства.

Упркос ратовима, Неустрија и Аустразија су се у неколико наврата накратко поново ујединиле. Првo је то било под Хлотером I током његове владавине од 558. до 562. Борбу за власт наставила је краљица Фредегунд од Неустрије, удовица краља Хилперика I (владао 566–584) и мајка новог краља Хлотера II (владао 584–628), покренувши огорчени рат.

Након мајчине смрти и сахране у базилици Сен Дени код Париза 597. године, Хлотер II је наставио борбу против краљице Брунхилда, да би коначно тријумфовао 613. године када су Брунхилдини следбеници издали стару краљицу у његове руке. Хлотер је наложио да се Брунхилда стави на сталак и истеже три дана, а затим ју је оковао између четири коња и коначно покидао њене удове. Хлотер је сада владао уједињеним царством, али само за кратко време пошто је свог сина Дагоберта I поставио за краља Аустразије. Дагобертово крунисање у Неустрији резултирало је још једним привременим уједињењем.

У Аустразији је под градоначелником Арнулфингом, Гримоалд старији покушао државни удар против свог господара. Хлодвиг II га је уклонио и поново ујединио краљевство из Неустрије, али опет привремено. Током или убрзо након владавине Хловисовог сина Хлотара III, династија Неустрије, као и Аустразија пре ње, уступила је власт сопственом градоначелнику палате.

Године 678, Неустрија је, под градоначелником Еброином, последњи пут покорила Аустразијце. Еброин је убијен 680. Године 687, Пипин од Херстала, градоначелник палате краља Аустразије, победио је Неустријце код Тертрија. Градоначелник Неустрије Берхар убијен је убрзо након тога и брачног савеза између Пипиновог сина Дрога и Берталове удовице, Пипин је постао градоначелник Неустријанске палате.

Пипинови потомци, Каролинзи, наставили су да владају у два царства као градоначелници. Уз благослов папе Стефана II, након што је 751. каролиншки Пипин Мали формално свргнуо Меровинге и преузео контролу над царством, он и његови потомци су владали као краљеви.

Неустрија, Аустразија и Бургундија су се тада ујединиле под једном влашћу, и иако ће се поново поделити на различите источне и западне поделе, називи „Неустрија“ и „Аустразија“ постепено су нестали.

Каролиншко поткраљевство

Године 748, браћа Пепин Мали и Карломан дали су свом млађем брату Грифу дванаест округа у Неустрији са средиштем у Ле Ману. Ова политија је названа ducatus Cenomannicus, или војводство Мејн, а ово је био алтернативни назив за regnum Неустрије све до 9. века.

Термин „Неустрија” је добио значење „земља између Сене и Лоаре” када ју је Карло Велики дао као regnum (краљевство) свом другом сину, Шарлу Млађем, 790. године. У то време, главни град краљевство је био Ле Ман, где је основан Шарлов краљевски двор. Под династијом Каролинга, главна дужност неустријског краља била је да брани суверенитет Франака над Бретонцима.

Каролиншке крајине

Каролиншки краљ Карло Ћелави је 861. године створио Неустријске крајине којима су владали званичници које је именовала круна, познати као управници, префекти или маркгрофови. Првобитно су постојале две крајине, једна против Бретонаца и један против Нордијаца, које су се често називале Бретонска и Норманска крајина.

Историографија

Главне савремене хронике писане из Неустријанске перспективе су Историја Франака Грегорија од Тура, Књига историје Франака, Анали Сен-Бертена, Анали Сен-Васта, Анали Флодоарда од Ремса, и Историја сукоба Гала од Рихера од Ремса.

Литература

• Oman, Charles. The Dark Ages 476–918. London: Rivingtons, 1914.
• Hodgkin, Thomas. Italy and Her Invaders. Oxford: Clarendon Press, 1895.
• Ammianus Marcellinus. Roman History. trans. by Roger Pearse. London: Bohn, 1862.
• Procopius. History of the Wars. trans. by H. B. Dewing.
• Fredegar. The Fourth Book of the Chronicle of Fredegar with its Continuations. trans. by John Michael Wallace-Hadrill. Connecticut: Greenwood Press, 1960.
• Fredegar. Historia Epitomata. Woodruff, Jane Ellen. PhD Dissertation, University of Nebraska–Lincoln, 1987.
• Gregory of Tours. Historia Francorum.
• Gregory of Tours. The History of the Franks. trans. by Ernest Brehaut. 1916. Excerpts here Архивирано на сајту Wayback Machine (14. август 2014)
• Gregory of Tours. The History of the Franks. 2 vol. trans. O. M. Dalton. Oxford: Clarendon Press, 1967.
• Bachrach, Bernard S. (trans.) Liber Historiae Francorum. 1973.
• Bachrach, Bernard S. Merovingian Military Organization, 481–751. Minneapolis: University of Minnesota Press. 1971. ISBN 0-8166-0621-8.
• Collins, Roger. Early Medieval Europe 300–1000. London: MacMillan, 1991.
• Fouracre, Paul. "The Origins of the Nobility in Francia." Nobles and Nobility in Medieval Europe: Concepts, Origins, Transformations, ed. Anne J. Duggan. Woodbridge: The Boydell Press. 2000. ISBN 0-85115-769-6..
• Geary, Patrick J. Before France and Germany: the Creation and Transformation of the Merovingian World. New York: Oxford University Press. 1988. ISBN 0-19-504458-4.
• James, Edward. The Franks. (Peoples of Europe series) Basil Blackwell. 1988. ISBN 0-631-17936-4.
• Lewis, Archibald R. "The Dukes in the Regnum Francorum, A.D. 550–751." Speculum, Vol. 51, No 3 (July 1976), pp. 381–410.
• McKitterick, Rosamond. The Frankish Kingdoms under the Carolingians, 751–987. London: Longman. 1983. ISBN 0-582-49005-7..
• Murray, Archibald C. and Goffart, Walter A. After Rome's Fall: Narrators and Sources of Early Medieval History. 1999.
• Nixon, C. E. V. and Rodgers, Barbara. In Praise of Later Roman Emperors. Berkeley, 1994.
• Laury Sarti, "Perceiving War and the Military in Early Christian Gaul (ca. 400–700 A.D.)" (= Brill's Series on the Early Middle Ages, 22), Leiden/Boston . 2013. ISBN 978-9004-25618-7..
• Schutz, Herbert. The Germanic Realms in Pre-Carolingian Central Europe, 400–750. American University Studies, Series IX: History, Vol. 196. New York: Peter Lang, 2000.
• Wallace-Hadrill, J. M. The Long-Haired Kings. London: Butler & tanner Ltd, 1962.
• Wallace-Hadrill, J. M. The Barbarian West. London: Hutchinson, 1970.
• Michael Frassetto (2003). Encyclopedia of barbarian Europe. ISBN 978-1-57607-263-9. Приступљено 2009-04-20. 
• George Muir Bussey, Thomas Gaspey and Théodose Burette (1850). A History of France and of the French People. Приступљено 2009-04-20. 
• Lucien Bély and Angela Moyon (2001). The History of France. ISBN 978-2-87747-563-1. Приступљено 2009-04-20. 
• Smith, Julia M. H. Province and Empire: Brittany and the Carolingians. Cambridge University Press: 1992.
• Guillotel, Hubert. "Une autre marche de Neustrie." Onomastique et Parenté dans l'Occident médiéval. Edited Christian Settipani and Katharine S. B. Keats-Rohan. 2000.
• Bachrach, Bernard S., ed. and trans. (1973), Liber historiae Francorum, Lawrence, Kan.: Coronado Press, OCLC 982458 
• Gerberding, Richard Arthur (1987), The Rise of the Carolingians and the Liber historiae Francorum, Oxford: Clarendon Press, ISBN 978-019822940-7 
• Fouracre, Paul; Gerberding, Richard Arthur (1996), Late Merovingian France: History and Hagiography, 640-720, Manchester: Manchester University Press, ISBN 978-071904790-9 
• Krusch, Bruno, ур. (1888), „Liber historiae Francorum”, Monumenta Germaniae Historica. Scriptores rerum Merovingicarum (на језику: Latin), II, Hannover: Monumenta Germaniae Historica, стр. 241—328 CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• McKitterick, Rosamond (2005), History and memory in the Carolingian world, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-052182717-1 
• Dörler, Philipp (2013), „The Liber Historiae Francorum – a model for a new Frankish self-confidence”, Network and Neighbours, 1 (1): 23—43, Архивирано из оригинала 2014-08-26. г. 
• Kurth, Godfroid (1919), „Étude critique sur le Liber Historiae Francorum”, Études franques. Volume 1 (на језику: French), Paris: Honoré Champion, стр. 31—65 CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Borovský, Jozef (2019). Chrysalis: Metamorphosis of Odium. FriesenPress. ISBN 9781525547690. 
• Brown, T.S. (1995). „Byzantine Italy”. Ур.: McKitterick, Rosamond. The New Cambridge Medieval History, c.700-c.900. II. Cambridge University Press. 
• Doig, Allan (2008). Liturgy and architecture from the early church to the Middle Ages. Ashgate. ISBN 9780754652748. 
• Duckett, Eleanor Shipley (20. 9. 2022). „Pippin III”. www.britannica.com (на језику: енглески). Encyclopedia Britannica. Приступљено 2022-09-29. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dutton, Paul Edward (2008). Charlemagne's Mustache: And Other Cultural Clusters of a Dark Age. Palgrave Macmillan. 
• Enright, M.J. (1985). Iona, Tara, and Soissons: The Origin of the Royal Anointing Ritual. Walter de Gruyter. 
• Kazhdan, Alexander P. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. (Aleksandr Petrovich), 1922-1997, Talbot, Alice-Mary Maffry, Cutler, Anthony, 1934-, Gregory, Timothy E., Ševčenko, Nancy Patterson. New York: Oxford University Press. ISBN 0195046528. OCLC 22733550. 
• Lewis, Archibald R. (2010). The Development of Southern French and Catalan Society, 718–1050. THE LIBRARY OF IBERIAN RESOURCES ONLINE. 
• Petersen, Leif Inge Ree (2013). Siege Warfare and Military Organization in the Successor States (400-800 AD): Byzantium, the West and Islam. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-25199-1. 
• R.H.C, Davis (1957). A History of Medieval Europe - From Constantine to Saint Louis. Great Britain: A Longman Paperback. ISBN 0582482089. 
• Riché, Pierre (1993). The Carolingians: A Family Who Forged Europe. Превод: Allen, Michael Idomir. University of Pennsylvania Press. 
• Schulman, Jana K., ур. (2002). The Rise of the Medieval World, 500-1300: A Biographical Dictionary. Greenwood Press. 
• Tucker, Spencer C., ур. (2011). A Global Chronology of Conflict. I. ABC-CLIO. 
• Ullmann, Walter (2013). Growth of Papal Government in Middle Ages - Study in Ideological Relation of Clerical to Lay Power. Routledge.