Пређи на садржај

Принцип паралелног дејства

С Википедије, слободне енциклопедије
Педагошки принципи
позитивне усмерености
повезивања теорије и праксе
јединства васпитних фактора
превентиве и перспективних линија
индивидуализације и социјализације
прилагођености узрасту
разноврсности
систематичности
опажајности
економичности
самоваспитања
паралелног дејства
колегијалности
ђачког управљања
племенитог такмичења

Принцип паралелног дејства је педагошки принцип који указује да се на васпитаника може утицати на више начина; преко индивидуалних разговора, али и преко колектива, односно група. Ова паралелна дејства испитивао је Макаренко и показала су се веома корисна, не само за појединца, већ и за групе на које се утицало. Наиме, некада је потребно да на неку мању групу утиче нека друга група. Због тога овај принцип има својство колективног деловања у раду. Наравно, стварање колективне свести зависи од свести појединца и обратно.[1]

Пожељне активности васпитача

[уреди | уреди извор]

Васпитање ученика треба да се одвија кроз истовремено садејство индивидуалних консултација („обрада случаја“) и рада у групама ученика. Подразумева се да групно, колективно дејство треба да буде припремљено „обрадом случаја“. Кроз праксу у школама овако паралелно дејство се показало најефикасније.[1]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Василев, С. & Ракић, Б. 1998. Школска педагогија. Култура: Београд.