Самопотапање немачке Океанске флоте у Скапа Флоу
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
| Самопотапање немачке Океанске флоте у Скапа Флоу | |||||
|---|---|---|---|---|---|
 СМС Бајерн тоне. | |||||
| |||||
| Сукобљене стране | |||||
 Уједињено Краљевство |
 Немачко царство | ||||
Самопотапање немачке Океанске флоте у Скапа Флоу се догодило у бази Краљевске морнарице у Скапа Флоуу, Шкотска, по завршетку Првог светског рата. Немачка Флота високог мора је била тамо интернирана по условима примирја, док се преговарало о судбини бродова. Страхујући да ће сви бродови бити преотети и подељени међу савезничким силама, немачки заповедник адмирал Лудвиг фон Ројтер је одлучио да потопи флоту.
Самопотапање је извршено 21. јуна 1919. Британски бродови који су их чували су интервенисали и успели су да спасу неколико бродова, али је 52 од 74 брода потопљено. Многе од олупина су извучене у следеће две деценије и одвучене су за изрезивање. Они који су остали су постали популарни локалитети за роњење.
По одредби уговора о примирју на мору, немачка Океанаска флота је требало да отплови у британске воде и тамо се преда британској Краљевској морнарици. Са палубе америчког бојног брода „Њујорк“ (енгл. USS „New York“) један млади поручник је посматрао и живо описао призор како је Океанска флота долазила да се преда ујутро 21. новембра 1918. г.:
„Малена крстарица „Кардиф“ (енгл. „HMS Cardiff“), теглећи привезани балон води велики немачки бојни крсташ „Зајдлиц“ (нем. SMS „Seydlitz“) на челу колоне између наших линија. Редом пролазе -„Дерфлингер“ (нем. „SMS Derfflinger“), „Фон дер Тан“ (нем. „Fon der Tann“), „Хинденбург“ (нем. SMS „Hindenburg“), „Молтке“ (нем. SMS „Moltke“) – као на паради. Ниско Сунце се одражава на њиховим отрцаним боковима. Њихови огромни непомични топови пролазе један за другим. То је призор из наших снова, призор за краљеве! Та дуга, ниска глатка чудовишта, која смо приказивалу у пламену ккао бљују ватру и бес, плове попут мирољубивих трговачких бродова по мирном мору. Дуги низ бојних бродова, на челу са бојним бродом „Фридрих дер Гросе“ (нем. SMS „Friedrich der Grosse“), на коме се вије застава адмирла фон Ројтера (нем. von Reuer) који је командовао целом флотом, „Кениг Алберт“ (нем. SMS „König Alber“), „Кајзер“ (нем. SMS„Kaiser“), „Кронпринц Вилхелм“ (нем. SMS „Kronprinz Wilhelm“), „Кајзерин“ (нем. SMS „Kaiserin“), „Бајерн“ (нем. SMS „Bayern“), „Маркграф“ (нем. SMS „Markgraf“), „Принц Регент Луитполд“ (нем. SMS „Prinz Regent Luitpold“), „Гросер Курфирст“ (нем. SMS „Grosser Kurfürst“) следе у формације – моћни на изглед, опасни у бици, бедни у поразу ...“
Ту је било сажаљевања али и љутње, стида и презира према морнарици која се толико била понизила. У ствари, многи официри бритнаске Велике флоте су се надали у потаји да ће немачка Океанска флота стићи у Скапа Флоу грмећи из топова. Контраадмирал Дејвид Бити, командант Велике флоте, скривао је искрено разочарање професионалним презиром када је изјавио: „Нисмо се надали да ћемо их последњи пут видети као велику силу кад их Велика флота буде окупила као стадо оваца. Био је то бедан призор; у ствари желим рећи да то био страшан призор ... “
Британски морнарички официри су остали напросто запањени када су се попели на немачке ратне бродове – бродови прљави, посаде такође, утучене, зловољне, ни трага дисциплини. Многи немачки поморски официри су били скинули царске ознаке са униформи. И том призору апсолутне потиштености један британски официр је успео да нађе разлог зашто је то тако: „По изјави једног од људи са „Зајдлица“, морнари су радије одлучили да побуне но да се опет боре после тешких губитака које је брод претрпео у бици код Јиланда“.
Ипак, то је била прелазна фаза а коначна слика потпуног и, по немачку ратну морнарицу бедног, слома. Како су пролазили месеци у Скапа Флоуу се расположење Немаца постепено мењало. 31. маја 1919. године прославили су трогодишњицу битке код Јиланда црвеним и белим сигналним светлима и развили немачку ратну заставу заједно са црвеном. Британски адмирал Фриментал (енгл. Fremantle), „чувар“ Океанске флоте, приметио је да изгледа како „они примају судбину покорном равнодушношћу али на крају и у духу незадовољства“ – ако не због другог а оно зато што им је дозлогрдило да у њих као у животиње буље групе радозналаца у чамцима.
Како се приближаво рок истицања примирја и ратификација одредби Версајског мировног уговора о морнарици, адмирал Лудвиг фон Ројтер се у споразуму са Берлином припремао за једну „офанзивну акцију“ која је преостала његовој разоружаној непокретној флоти – самоубиство самопотапањем.
Ништа не слутећи да фон Ројтер припрема такав очајнички потез, Фриментал је ујутро 21. јуна 1919. године испловио на завршни низ маневарских вежби. Неслужбено је обавестио фон Ројтера да је примирје продужено од поднева 21. јуна до 19:00 часова 23. јуна. Али фон Ројтер је већ био испланирао да се велико потапање подудари са часом истицања примирја, а вест да ће Фриментал бити 21. јуна на мору само је учврстила његову одлуку.
У 10:20 часова, 21. јуна фон Ројтеров брод – бојни брод „Фридрих дер Гросе“ – развио је унапред договорени сигнал „Параграф II - потврди“. То је био унапред договорени сигнал за „Припреми се за потапање“. Затим, у 11:20 часова: „Услов Z - потапај“. Немачке заставе су се завијорила на врховима свих јарбола када је море већ почело да продире кроз вентиле и да плави бродове. За један час све је било окончано. Фрименталови бродови су били обавештени о потапању у 12:20 часова када су први бродови већ нестајали, а стигли су у Скапа Флоуу прекасно да нешто учине. 15 од 16 највећих немачких бродова је отишло на дно. Бојни брод „Баден“ је касније био извучен на обалу а затим оспособљен за пловидбу. Љутите патроле британских краљевских маринаца јуриле су са брода на брод пуцајући када су то сматрале за сходно: убиле су десет Немаца, а међу њима капетана бојног брода „Маркграфа“, Валтера Шумана (нем. Walter Schumann) као и првог официра Хермана Дитмана (нем. Hermann Dittman), док су шеснаесторицу раниле. Они су били последње жртве Првог светског рата.
„Био је то величанствен призор“, забележио је један од официра немачког разарача. „По целом простарном заливу бродови су били у различитим фазама тоњења ... После свих непријатности предаје, Океанска флота је лежала мртва на дну од сопсвене руке. Њене посаде су ипак добиле своју последњу битку. Њене бродове неће делити победници. “
Британци су, наравно, реаговали подругљивим сарказмом и презиром према ономе што су са правом сматрали немачким вероломством. Али за немачку ратну морнарицу Скапа Флоуу је постао симбол пркоса, наде у будућност, поништења ако не и брисања срамоте предаје.
Расправе на ту тему ће пламтети годинама, али у духу изјаве вицеадмирала Рајнхарда Шера није било сумње да догађај у Скапа Флоуу означава не крај него препород: „Радујем се потапању немачке флоте у Скапа Флоуу ... смрад предаје је скинут са амблема немачке флоте. Потапање бродова је доказало да дух флоте није мртав. Овај последњи чин је веран традицијама немачке ратне морнарице.“
Види још
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Ричард Хамбл, Њемачка ратна морнарица, ALFA, Загреб 1977.
- Butler, Daniel Allen (2006). Distant Victory: The Battle of Jutland and the Allied Triumph in the First World War. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-99073-2.
- Fine, John Christopher (2004). Lost on the Ocean Floor: Diving the World's Ghost Ships. Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-275-1.
- Fremantle, Admiral Sir Sydney Robert (1949). My Naval Career: 1880-1928. Hutchinson & Co. (Publishers) Ltd.
- Marder, Arthur Jacob (1970). From the Dreadnought to Scapa Flow, The Royal Navy in the Fisher Era, 1904–1919: 1917: Victory and Aftermath. Volume V. London: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-215187-2.
- Maritime and Coastguard Agency (2007). „MCA - PROTECTED WRECKS IN THE UK: Wrecks designated as Maritime Scheduled Ancient Monuments”. MCA Receiver of Wreck. mcga.gov.uk. Архивирано из оригинала 17. 04. 2010. г. Приступљено 11. 08. 2008.
- Massie, Robert K. (2004). Castles of Steel: Britain, Germany, and the Winning of the Great War at Sea. New York: Ballantine Books. ISBN 978-0-345-40878-5.
- Raeder, Grand Admiral Erich (1960). My Life. Annapolis, MD: United States Naval Institute.
- Von Reuter, Ludwig (1940). Scapa Flow: The Greatest Scuttling of All Time. London: Hurst & Blackett Ltd.
- von Ruge, Friedrich (1969). Scapa Flow 1919: Das Ende der deutschen Flotte. East Berlin: Oldenburg.
- Van der Vat, Dan (2000). Standard of Power: The Royal Navy in the Twentieth Century. London: Random House. ISBN 978-0-7126-6535-3.
- Van der Vat, Dan (2007) [1987]. The Grand Scuttle: The Sinking of the German Fleet at Scapa Flow in 1919. Edinburgh: Birlinn Ltd. ISBN 978-1-84341-038-6.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
