Шкотска

С Википедије, слободне енциклопедије
Шкотска
Scotland  (енглески)
Scotland  (шкотски)
Alba  (шкотски гелски)
Крилатица: In My Defens God Me Defend
Химна: Разне
Најчешћа је „Шкотски цвијет
Положај Шкотске
Главни градЕдинбург
55° 57′ N 3° 12′ W / 55.950° С; 3.200° З / 55.950; -3.200Координате: 55° 57′ N 3° 12′ W / 55.950° С; 3.200° З / 55.950; -3.200
Највећи градГлазгов
Службени језикенглески, шкотски, шкотски гелски
Владавина
Облик државеУставна монархија
 — МонархЧарлс III
 — ПремијерНикола Стурџон
Историја
Оснивање
 — Успостављање Краљевине9. вијек (традиционално 843.)
 — Унија са Енглеском1. мај 1707.
 — Деволуција19. новембар 1998.
Географија
Површина
 — укупно77.933 km2
 — вода (%)3
Становништво
 — 2017.[1]5.424.800
 — 2011.5.313.600
 — густина69,61 ст./km2
Економија
БДП / ПКМ≈ 2010
 — укупно£ 139,774 милијарде(-)
 — по становнику£25.485 (2017)[2](-)
ИХР (2017.)0.901[3]
ВалутаСтерлинг фунта (£)
 — код валутеGBP
Остале информације
Временска зонаUTC +0 (GMT)
UTC +1 (BST)
Интернет домен.scot
Позивни број+44

Шкотска (енгл. и шкот. Scotland, шкотгел. Alba) конститутивна је земља Уједињеног Краљевства Велике Британије и Сјеверне Ирске. На југу дијели копнену границу са Енглеском, на сјеверу и западу излази на Атлантски океан, на сјеверозападу на Сјеверно море, на југу на Ирско море, а на југозападу на Сјеверни пролаз. Поред копненог дијела које се налази на сјеверној трећини Велике Британије, Шкотска има преко 790 острва, укључујући Сјеверна острва и Хебриде.

Краљевина Шкотска је постојала као независна суверена држава од раног средњег вијека до 1707. године. Шкотски краљ Џејмс IV је насљедним правом 1606. године постао краљ Енглеске и краљ Ирске, формирајући тако персоналну унију три краљевства. Шкотска је након тога 1. маја 1707. године ступила у политичку унију са Енглеском, чиме је настала Краљевина Велика Британија. Уједињењем је створен и нови Парламент Велике Британије, који је насљедник Парламента Шкотске и Парламента Енглеске. Краљевина Велика Британија и Краљевина Ирска су 1801. године ступиле у политичку унију и тиме је створено Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске. Већина Ирске се одвојила од УК 1922. године.

У Шкотској је британска монархија наставила да користи различите стилове, титуле и друге краљевске симболе државности који су били специфични за Краљевину Шкотску прије уједињења. Правни систем у Шкотској је остао одвојен од оног у Енглеској и Велсу и Сјеверној Ирској; Шкотска представља засебну јурисдикцију у јавном и приватном праву.[4] Наставак постојања правних, образовних, религијски и других институција, које се разликују од оних у остатку Велике Британије, допринијео је одржавању шкотске културе и националног идентитета од уније са Енглеском 1707. године.[5]

Шкотски парламент, једнодомо је законодавно тијело са 129 заступника, успостављен је 1999. године и имао надлежност над питањима унутрашње политике које је деволуирао Парламент Уједињеног Краљевства. Шеф Шкотске владе, извршне власти деволуираног парламента, јесте Први министар Шкотске. Шкотска у Дому комуна (доњи дом Парламента УК) има 59 заступника, а у Европском парламенту 6. Чланица је Британско-ирског савјета, а шаље пет чланова Шкотске владе у Британско-ирску парламентарну скупштину. Шкотска је подијељена на 32 административне јединице, познате као мјесне власти или савјети. Град Глазгов је највећа административна јединица у Шкотској по броју становника, а Хајленд је највећа по површини.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Назив Шкотска (енгл. Scotland) потиче од латинске ријечи Скоти (лат. Scoti), термина којим су називани Гели; израз Скотија (лат. Scotia) првобитно се односио на Ирску.[6] Од 9. вијека, Скотија је почела да означава Гелску Шкотску, а до 11. вијека назив је кориштен за језгро територије Краљевине Албе, оно што је данас источна и средишња Шкотска. Употреба израза Шкоти (енгл. Scots) и Шкотска (енгл. Scotland) за већи дио онога што је сада Шкотска постала је уобичајена у касном средњем вијеку, када се Краљевина Алба проширила и обухватала разне народе различитог поријекла.[7][8][9]

Историја[уреди | уреди извор]

Рана историја[уреди | уреди извор]

Представљена унутрашњост куће у Скаре Бреу

Понављањем глацијације, која је покривала цијелу копнену масу данашње Шкотске, уништени су сви трагови људског насељавања који су постојали прије мезолитског периода. Вјерује се да су прве постглацијалне скупине ловаца-сакупљача стигле у Шкотску прије отприлике 12.800 година, пошто се ледена плоча повукла након посљедње глацијације. У то вријеме, Шкотска је прекривена шумама, имала мочварно земљиште, а главни облик путовања био је преко воде. Ови досељеници почели су градити прва позната стална насеља на шкотском тлу прије око 9.500 година, а прва села прије око 6.000 година. Из овог периода датира добро очувано село Скара Бре на копненом дијелу Оркнијских острва.

Први писани документи о Шкотској јављају се још у време Римског царства. Шкотски крајеви, или провинције, како су били звани гранични крајеви Царства остао је запамћен као „неосвојиви“. Наиме Шкотска је у то време била паганска заједница, њени ратници страшили су римске легије, које се и овако нису сналазиле у брдовитом Шкотском крајолику. Римски императори су наредили да се изгради утврдни зид дуж Шкотске границе како би се римске трупе заштитиле од хордашких упада Шкота. „Провинција Северна Енглеска“ остала је слободна, одупирала се римским навалама вековима и на крају у томе и успела.

Други значајан период Шкотске историје је дугогодишња борба за самосталност. Рат са Енглеском, који је трајао дуги низ година у облику борбе на војном, дипломатском и економском пољу. У тој борби највише се истицао Вилијам Волас. Волас се борио за шкотску слободу. У том рату многи од шкотских племића су пали.

Најтрагичнија је погибија краљице Мери, у неким причама она је била названа „Краљица Шкота“. Шкотска је дала многе животе у тој борби, на крају испоставиће се судбоносној за шкотски народ.

Нови век[уреди | уреди извор]

Џејмс VI је 1603. наследио престо Енглеске и Ирске (као Џејмс I).

Џејмс IV Стјуарт је потписао споразум о вечном миру са Хенријем VII. Такође је оженио Хенријеву кћерку Маргарита Тјудор, чиме је постављена сцена за Унију круна. Хенрију је овај брак са једном од најдужих европских династија значио давање легитимитета новој династији Тјудор.[10] Деценију касније, Џејмс је донео одлуку да нападне Енглеску као чин помоћи Француској по условима Старог савеза. Био је последњи британски монарх који је погинуо у борби у битка код Флодена.[11] Након једне генерација Стари савез је окончан Единбуршким миром из 1560. Француска се сложила да повуче све копнене и поморске снаге. Исте године Џон Нокс је остварио свој циљ да Шкотска постане протестанстка земља и шкотски парламент је укинуо папин ауторитет над Шкотском.[12] Мери Стјуарт, католикиња и бивша француска краљица, је присиљена да абдицира 1567. године.[13]

Џејмс VI је 1603. наследио престоле Енглеске и Ирске, поставши краљ Џејмс I од Енглеске и Ирске, и отишао из Единбурга за Лондон.[14]

Шкоти су 1698. покушали да изведу амбициозни пројекат оснивања трговачке колоније на Панамској превлаци. Тврди се да је скоро сваки шкотски земљопоседник који је имао новца уложио у Дарјенску шему. Њена пропаст је довела до банкрота ових земљопоседника, али не и општина. Банкрот племства, уз претњу енглеске инвазије, је играо кључну улогу у убеђивању шкотске елите да подржи унију са Енглеском.[15][16]

Споразум о унији је 22. јула 1706. договорен између Шкотског парламента и Парламента Енглеске и следеће године два Закона о унији су усвојена у оба парламента чиме је са 1. мајем 1707. као даном ступања на снагу створено уједињено Краљевство Велика Британија.

Географија[уреди | уреди извор]

Шкотска по географском положају спада у регију западне Европе. У Краљевини Велике Британије заузима северну област, њена Шетландска острва представљају најсевернију тачку Уједињеног Краљевства. Шкотска је земља брда и великих долина, са својом веома разуђеном обалом чини најмлађи део острвског копна. Предели нетакнуте природе представљају прави рај за све оне који су љубитељи природе. Шкотска важи за једну од земаља Европе са најочуванијом природом. Такође је позната и по својим језерима, међу којима је најпознатије Лох Нес, чувено по легенди да у њему живи чудовиште звано Неси.

Територијални обим Шкотске је генерално утврђен Споразумом из Јорка из 1237. између Шкотске и Краљевине Енглеске[17] и Уговором из Перта између Шкотске и Норвешке из 1266. године.[18] Важни изузеци укључују Острво Ман, које је изгубљено и прешло у власт енглеске у 14. веку а сада је крунска зависност изван Уједињеног Краљевства; острвске групе Оркнијска острва и Шетландска острва, које су преузете од Норвешке 1472. године;[19] и Бервик на Твиду, изгубио од Енглеске 1482.

Географски центар Шкотске налази се неколико миља од села Њутонмор у Баденоху.[20] Пораст на 1.344 m (4.409 ft) изнад нивоа мора, највиша тачка Шкотске је врх Бен Невис, у Лоцаберу, док најдужа река Шкотске, река Теј, тече на удаљености од 118 mi (190 km).[21][22]

Цела Шкотска је била прекривена леденим покривачима током плеистоценског леденог доба, а пејзаж је под великим утицајем глацијације. Са геолошке перспективе, земља има три главне поделе.

Горје и острва леже северно и западно од граничног раседа Хигхланда, који се протеже од Арана до Стоунхејвена. Овај део Шкотске углавном обухвата древне стене из камбријума и прекамбријума, које су подигнуте током касније каледонске орогенезе. Испресецан је магматским интрузијама новијег доба, чији су остаци формирали планинске масиве као што су Кернгормс и Скај Куилинс.[тражи се извор] У североисточном копну Шкотске елувијални процес стена који се догодии пре последњег леденог доба обликовао је већи део пејзажа.[23]

Значајан изузетак од горе наведеног су фосилни слојеви старих црвених пешчара који се налазе углавном дуж обале Морај Фирт. Брда (хајлендс) су углавном планинско и овде се налазе највише надморске висине у Британији. Шкотска има преко 790 острва подељених у четири главне групе: Шетландска острва, Оркнијска острва и Унутрашњи Хебриди и Спољни Хебриди. Постоје бројне слатке воде укључујући Лох Ломонд и Лох Нес. Неки делови обале се састоје од ниских дина.

Централна низина је кланац која углавном обухвата палеозојске формације. Многи од ових седимената имају економски значај јер се овде налазе стене које садрже угаљ и гвожђе које су подстакле шкотску индустријску револуцију. Ово подручје је такође искусило интензиван вулканизам, а Arthur's Seat у Единбургу је остатак некада много већег вулкана. Ово подручје је релативно ниско.

Јужна висораван је низ брда од скоро 125 mi (200 km) дугачак, испресецан широким долинама. Лежи јужно од друге линије раседа која иде од Гирвана до Данбара.[24][25][26] Геолошке основе углавном се састоје од силурских наслага постављених око 400 до 500 пре милиона година. Највиша тачка Јужне планине је Мерик са надморском висином од 843 m (2.766 ft) .[27][28][29][30] У Јужној висоравни се налази највише село у Шкотској, Ванклокхед (430 метара знад нивоа мора).[26]

Становништво[уреди | уреди извор]

 

Извор: General Register Office for Scotland 2010 estimate[31]
Град Популација
Глазгов
Глазгов
Единбург
Единбург
1. Глазгов 589.900 Абердин
Абердин
Данди
Данди
2. Единбург 468.720
3. Абердин 201.680
4. Данди 144.170
5. Пејсли 74.570
6. Ист Килбрајд 73.590
7. Инвернес 57.960
8. Ливингстон 55.070
9. Хамилтон 51.640
10. Камбернолд 50.470

Становништво Шкотске на попису из 2001. износило је 5.062.011. Број становника је постао на 5.295.400, највише у историји, на попису 2011. године.[32] Најновија процена ОНС-а за средину 2019. била је 5.463.300.[33]

На попису из 2011. године, 62% становништва Шкотске је навело свој национални идентитет као „само Шкотски “, 18% као „шкотски и британски“, 8% као „само Британци“, а 4% је изабрало „само други идентитет“.[34]

Иако је Единбург главни град Шкотске, највећи град је Глазгов, који има нешто више од 584.000 становника. Конурбација Великог Глазгова, са популацијом од скоро 1,2 милиона, је простор где живи скоро четвртина становништва Шкотске.[35] Централни појас је место где се налази већина главних градова, укључујући Глазгов, Единбург, Данди и Перт. Једини већи град Шкотске изван Централног појаса је Абердин. Шкотска низина је простор где живи 80% укупне популације.

Само приступачнија и већа острва остају насељена. Тренутно је мање од 90 и даље насељено. Јужне планине су у суштини руралне природе и доминирају пољопривредом и шумарством.[36][37] Због стамбених проблема у Глазгову и Единбургу, пет нових градова је одређено између 1947. и 1966. године. То су Ист Килбрајд, Гленротс, Камбернолд, Ливингстон и Ирвине.[38]

Имиграција од Другог светског рата дала је Глазгову, Единбургу и Дандију донела је јужноазијске заједнице.[39] Процењује се да је 2011. у Шкотској живело 49.000 етнички Пакистанаца, што их чини највећом небелом етничком групом.[40] Од проширења Европске уније више људи из централне и источне Европе преселило се у Шкотску, а попис из 2011. године показао је да у Шкотској живи 61.000 Пољака.[40][41]

Шкотска има три званично призната језика: енглески, шкотски и шкотски гелски.[42][43] Попис из 2011. године показао је да 63% становништва нема „никакво знање шкотског”.[44] Други говоре планински енглески. Гелски се углавном говори на западним острвима, где га и даље говори велики део људи. На националном нивоу, његова употреба је ограничена на 1% становништва.[45] Број говорника гелског језика у Шкотској опао је са 250.000 у 1881. на 60.000 у 2008.[46]

Много је више људи шкотског порекла који живе у иностранству од укупног становништва Шкотске. У попису из 2000. 9.2 милиони Американаца су сами пријавили одређени степен шкотског порекла.[47] Протестантска популација у Алстеру је углавном низијског шкотског порекла,[48] а процењује се да има више од 27 милиона потомака шкотско-ирске миграције који сада живе у САД.[49][50] У Канади, шкотско-канадска заједница чини 4,7 милиона људи.[51] Око 20% првобитне европске насељеничке популације Новог Зеланда долазило је из Шкотске.[52]

У августу 2012. године, шкотска популација достигла је највиши ниво од 5,25 милиона људи.[53] Наведени разлози су били да је у Шкотској број рођених већи од броја умрлих, а имигранти се досељавају у Шкотску из иностранства. У 2011. години, 43.700 људи преселило се из Велса, Северне Ирске или Енглеске да живе у Шкотској.[53]

Укупна стопа фертилитета (ТФР) у Шкотској је 2,1 (ТФР је 1,73 2011.[54]). Највећи број порођаја је код неудатих жена (51,3% порођаја је било ван брака 2012. године[55]).

Очекивани животни век за људе рођене у Шкотској између 2012. и 2014. је 77,1 година за мушкарце и 81,1 година за жене.[56] Ово је најниже од било које од четири земље у Великој Британији.[56]

Култура[уреди | уреди извор]

Веома традиционална и затворена (конзервативна) култура и стил живљења Шкота омогућили су да се многа традиционална обележја сачувају и дан данас. Килт је шкотска народна ношња која се носила у средњем веку, а многи Шкоти је и дан данас облаче за свечане прилике.

Музика[уреди | уреди извор]

Шкотска музика је значајан аспект културе нације, са традиционалним и модерним утицајима. Чувени традиционални шкотски инструмент је велика горска гајда, дувачки инструмент који се састоји од три трута и мелодијске луле (која се зове певач), који се непрекидно напајају резервоаром ваздуха у врећи. Бендови за гајде, који укључују гајде и разне врсте бубњева, и представљају шкотске музичке стилове док стварају нове, проширили су се широм света. Келтска харфа, гусле и хармоника су такође традиционални шкотски инструменти, при чему су последња два у великој мери заступљена у шкотским кантри плесним бендовима. Постоји много успешних шкотских бендова и појединачних уметника у различитим стиловима, укључујући Ени Ленокс, Ејми Макдоналд, Рунриг, Бел и Себастијан, Франз Фердинанд, Сузан Бојл. Остали шкотски музичари су Ширли Менсон, Паоло Нутини, Енди Стјуарт и Калвин Харис, од којих су сви постигли значајан комерцијални успех на међународним музичким тржиштим [57] Ширли Менсон је наступила на отварању концерта шкотског парламента 1999. у Princes Street Gardens са својим бендом Garbage.[58]

Рок бенд Simple Minds био је комерцијално најуспешнији шкотски бенд 1980-их, који је постигао успех на међународним тржиштима као што су Сједињене Државе, Канада, Аустралија и Нови Зеланд,[59] док је поп певач Луис Капалди признат као најпродаванији уметник у УК 2019.[60]

Награде у знак признања шкотском музичком таленту у Шкотској укључују Шкотске музичке награде, Шкотску награду за албум године, Scots Trad Music Awards и награду BBC Radio Scotland Young Traditional Musician.

Књижевност[уреди | уреди извор]

Шкотска има књижевно наслеђе које датира из раног средњег века. Најранија сачувана литература настала на подручју данашње Шкотске била је на бритонском говору у 6. веку, али је сачувана као део велшке књижевности.[61] Каснија средњовековна књижевност обухватала је дела на латинском,[62] галском,[63] староенглеском[64] и француском језику.[65] Први сачувани велики текст на раним шкотским је еп Брус песника Џона Барбура из 14. века, који се фокусира на живот Роберта I,[66] а убрзо је уследио низ народних романси и прозних дела.[67] У 16. веку, покровитељство круне помогло је развоју шкотске драме и поезије,[68] али је долазак Џејмса VI на енглески престо променио главни центар књижевног покровитељства и шкотски је био по страни као књижевни језик.[69] Интересовање за шкотску књижевност поново је оживело у 18. веку од стране личности укључујући Џејмса Мекферсона, чији га је Осијански циклус учинио првим шкотским песником који је стекао међународну репутацију и имао је велики утицај на европско просветитељство.[70] Такође је имао велики утицај на Роберта Бернса, кога многи сматрају националним песником, [71] и Валтера Скота, чији су романи утицали на дефинисање шкотског идентитета у 19. веку.[72] Пред крај викторијанске ере известан број аутора шкотског порекла стекао је међународну репутацију као писци на енглеском, укључујући Роберта Луиса Стивенсона, Артура Конана Дојла, Џеј М Барија и Џорџ Макдоналда.[73]

У 20. веку шкотска ренесанса је донела налет књижевне активности и покушаје да се шкотски језик поврати као језик за озбиљну књижевност.[74] Чланове покрета пратила је нова генерација послератних песника, укључујући Едвина Моргана, кога ће инаугурална шкотска влада 2004. године поставити за првог шкотског Макара (национални песнички бард).[75] Од 1980-их шкотска књижевност је доживела још један велики препород, посебно повезан са групом писаца укључујући Ирвина Велша.[74] Шкотски песници који су се појавили у истом периоду укључивали су и Керол Ен Дафи, која је у мају 2009. била прва Шкотска која је проглашена краљевским песником лауреатом.[76]

Спорт[уреди | уреди извор]

Спорт је важан део шкотске културе. Фудбал је убедљиво најпопуларнији спорт у Шкотској, а затим следе рагби и голф. Фудбалско ривалство између Селтика и Ренџерса је једно од најпознатијих у свету.[77] Рагби репрезентација Шкотске је 15 пута била првак Европе.[78]

Шкотска фудбалска асоцијација (СФА), друга најстарија национална фудбалска асоцијација на свету, је главно управно тело за фудбал шкотских савеза и један од оснивача Међународног одбора фудбалске асоцијације (ИФАБ) који управља правилима фудбалске игре. Као резултат ове кључне улоге у развоју спорта, Шкотска је једна од само четири земље које имају сталног представника у ИФАБ-у; остала четири представника именује ФИФА на одређене периоде.[79]

СФА такође има одговорност за фудбалску репрезентацију Шкотске, чије присталице су опште познате као „тартан армија “. Репрезентација је последњи пут била на светском првенству у Француској 1998. године, али је завршила на последњем месту у групној фази.[80] Женска репрезентација Шкотске је постигла новије успехе, квалификовавши се и за Евро 2017[81] и за Светско првенство 2019.[82]

Шкотски клубови су постигли одређене успехе у европским такмичењима, а Селтик је освојио Куп Европе 1967. године, Ренјџерс и Абердин су освојили Куп победника купова 1972. и 1983. године, а Абердин је такође освојио УЕФА Суперкуп 1983. године. Селтик, Ренџерс и Данди јунајтед су такође стигли до европских финала. Последњи наступ једног шкотског клуба у европском финалу одиграо је Ренџерс 2022.[83][84]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Scotland's Population at its Highest Ever”. National Records of Scotland. 30. 4. 2014. Приступљено 30. 4. 2014. 
  2. ^ https://www.ons.gov.uk/economy/grossvalueaddedgva/bulletins/regionalgrossvalueaddedbalanceduk/1998to2017/pdf
  3. ^ „Sub-national HDI - Area Database - Global Data Lab”. hdi.globaldatalab.org (на језику: енглески). Приступљено 13. 9. 2018. 
  4. ^ Collier, John Greenwood (2001). Conflict of Laws (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 6. ISBN 9780521787819. Приступљено 10. 7. 2019. »For the purposes of the English conflict of laws, every country in the world which is not part of England and Wales is a foreign country and its foreign laws. This means that not only totally foreign independent countries such as France or Russia ... are foreign countries but also British Colonies such as the Falkland Islands. Moreover, the other parts of the United Kingdom – Scotland and Northern Ireland – are foreign countries for present purposes, as are the other British Islands, the Isle of Man, Jersey and Guernsey.« 
  5. ^ Devine, T. M. (2001). The Scottish Nation: 1700-2000 (на језику: енглески). Penguin Books. стр. 288—289. ISBN 9780141002347. Приступљено 10. 7. 2019. »...created a new and powerful local state run by the Scottish bourgeoisie and reflecting their political and religious values. It was this local state, rather than a distant and usually indifferent Westminster authority, that in effect routinely governed Scotland.« 
  6. ^ Gwynn 2009, стр. 16.
  7. ^ Duffy 2005, стр. 698.
  8. ^ Forsyth 2005, стр. 35–36.
  9. ^ Stringer 2005, стр. 66–67.
  10. ^ „James IV, King of Scots 1488–1513”. BBC. 
  11. ^ „Battle of Flodden, (Sept. 9, 1513)”. Encyclopædia Britannica. 
  12. ^ „The Scottish Reformation”. BBC Scotland. 
  13. ^ „Religion, Marriage and Power in Scotland, 1503–1603”. The National Archives of the United Kingdom. 
  14. ^ Ross 2002, стр. 2.
  15. ^ „Why did the Scottish parliament accept the Treaty of Union?” (PDF). Scottish Affairs. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 3. 10. 2011. Приступљено 1. 5. 2013. 
  16. ^ „Popular Opposition to the Ratification of the Treaty of Anglo-Scottish Union in 1706-7”. University of St Andrews. Архивирано из оригинала на датум 17. 12. 2014. Приступљено 22. 2. 2014. 
  17. ^ „Uniting the Kingdoms?”. Nationalarchives.gov.uk. Приступљено 17. 9. 2014. 
  18. ^ Mackie, J.D. (1969) A History of Scotland.
  19. ^ Whitaker's Almanack (1991) London.
  20. ^ See "Centre of Scotland" Newtonmore.com.
  21. ^ Keay, J. & Keay, J. (1994) Collins Encyclopaedia of Scotland.
  22. ^ „Tay”. Encarta. Архивирано из оригинала на датум 17. 5. 2008. Приступљено 21. 3. 2008. 
  23. ^ Hall, Adian M. (1986). „Deep weathering patterns in north-east Scotland and their geomorphological significance”. Zeitschrift für Geomorphologie. 30 (4): 407—422. doi:10.1127/zfg/30/1987/407. 
  24. ^ „Southern Uplands”. Tiscali.co.uk. 16. 11. 1990. Архивирано из оригинала на датум 28. 11. 2004. Приступљено 11. 6. 2009. 
  25. ^ „Education Scotland – Standard Grade Bitesize Revision – Ask a Teacher – Geography – Physical – Question From PN”. BBC. Архивирано из оригинала на датум 2. 12. 2010. Приступљено 11. 6. 2009. 
  26. ^ а б „Scotland Today " ITKT”. Intheknowtraveler.com. 28. 12. 2006. Архивирано из оригинала на датум 6. 1. 2007. Приступљено 11. 6. 2009. 
  27. ^ Keay, J. & Keay, J. (1994) Collins Encyclopaedia of Scotland.
  28. ^ Murray, W.H. (1973) The Islands of Western Scotland.
  29. ^ Murray, W.H. (1968) The Companion Guide to the West Highlands of Scotland.
  30. ^ Johnstone, Scott et al. (1990) The Corbetts and Other Scottish Hills.
  31. ^ Mid-2010 Population Estimates for Settlements and Localities in Scotland, General Register Office for Scotland. Retrieved 6 September 2012.
  32. ^ „Scotland's Population at its Highest Ever”. National Records of Scotland. 30. 4. 2015. Приступљено 12. 2. 2015. 
  33. ^ Jonathan, McMullan (24. 6. 2020). „Population estimates for UK, England and Wales, Scotland and Northern Ireland”. Ons.gov.uk (на језику: енглески). Office for National Statistics. 
  34. ^ Census 2011: Detailed characteristics on Ethnicity, Identity, Language and Religion in Scotland – Release 3A.
  35. ^ „Did You Know?—Scotland's Cities”. Rampantscotland.com. Приступљено 17. 9. 2014. 
  36. ^ Clapperton, C.M. (ed) (1983) Scotland: A New Study.
  37. ^ Miller, J. (2004) Inverness.
  38. ^ „New Towns”. Bbc.co.uk. Приступљено 17. 9. 2014. 
  39. ^ „Scotland speaks Urdu”. Urdustan.net. Приступљено 17. 9. 2014. 
  40. ^ а б „Ethnic groups, Scotland, 2001 and 2011” (PDF). The Scottish Government. 2013. Приступљено 9. 12. 2013. 
  41. ^ The Pole Position (6 August 2005).
  42. ^ Gaelic Language Plan, www.gov.scot.
  43. ^ Scots Language Policy, Gov.scot, Retrieved 2 October 2014
  44. ^ „Scotland's Census 2011”. National Records of Scotland. Архивирано из оригинала на датум 28. 7. 2020. Приступљено 27. 5. 2014. 
  45. ^ Kenneth MacKinnon. „A Century on the Census—Gaelic in Twentieth Century Focus”. University of Glasgow. Архивирано из оригинала на датум 5. 9. 2007. Приступљено 26. 9. 2007. 
  46. ^ "Can TV's evolution ignite a Gaelic revolution?"
  47. ^ The US Census 2000 Архивирано 8 јануар 2012 на сајту Wayback Machine.
  48. ^ „The Scotch-Irish”. American Heritage Magazine. 22 (1). децембар 1970. Архивирано из оригинала на датум 20. 10. 2010. 
  49. ^ „Born Fighting: How the Scots-Irish Shaped America”. Powells.com. 12. 8. 2009. Приступљено 30. 4. 2010. 
  50. ^ „Scots-Irish By Alister McReynolds, writer and lecturer in Ulster-Scots studies”. Nitakeacloserlook.gov.uk. Архивирано из оригинала на датум 16. 2. 2009. Приступљено 30. 4. 2010. 
  51. ^ „2006 Canadian Census”. 12.statcan.ca. 2. 4. 2008. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2013. Приступљено 17. 9. 2014. 
  52. ^ Linguistic Archaeology: The Scottish Input to New Zealand English Phonology Trudgill et al.
  53. ^ а б „Scotland's population reaches record of high of 5.25 million”. The Courier. 3. 8. 2012. Приступљено 3. 1. 2014. 
  54. ^ „Scotland's Population 2011: The Registrar General's Annual Review of Demographic Trends 157th Edition”. Gro-gov.scot. Приступљено 1. 5. 2013. 
  55. ^ „Table Q1: Births, stillbirths, deaths, marriages and civil partnerships, numbers and rates, Scotland, quarterly, 2002 to 2012” (PDF). General Register Office for Scotland. Приступљено 1. 5. 2013. 
  56. ^ а б Life Expectancy for Areas within Scotland 2012–2014 (PDF) (Извештај). National Records of Scotland. 13. 10. 2015. стр. 5. Приступљено 22. 3. 2017. 
  57. ^ „Belle & Sebastian revealed as 'Best Scottish Band of All Time'. The List. 1. 1. 2005. 
  58. ^ Aitken, Mark (13. 8. 2017). „Garbage frontwoman Shirley Manson on shifting politics and yearning to come home”. Daily Record. 
  59. ^ David Roberts, ур. (2006). British Hit Singles and Albums. Guinness World Records Limited. стр. 500. ISBN 978-1904994107. 
  60. ^ „Lewis Capaldi named the UK's biggest-selling musician of 2019”. BBC News. 1. 1. 2020. 
  61. ^ R. T. Lambdin and L. C. Lambdin, Encyclopedia of Medieval Literature. London: Greenwood.2000. ISBN 0-313-30054-2. стр. 508..
  62. ^ I. Brown, T. Owen Clancy, M. Pittock, S. Manning, eds, The Edinburgh History of Scottish Literature: From Columba to the Union, until 1707. Edinburgh: Edinburgh University Press.2007. ISBN 0-7486-1615-2. стр. 94..
  63. ^ J. T. Koch, Celtic Culture: a Historical Encyclopedia (ABC-CLIO). 2006. ISBN 1-85109-440-7. стр. 999..
  64. ^ E. M. Treharne, Old and Middle English c.890-c.1400: an Anthology (Wiley-Blackwell). 2004. ISBN 1-4051-1313-8. стр. 108..
  65. ^ M. Fry, Edinburgh. London: Pan Macmillan.2011. ISBN 0-330-53997-3..
  66. ^ N. Jayapalan, History of English Literature (Atlantic). 2001. ISBN 81-269-0041-5. стр. 23..
  67. ^ J. Wormald, Court, Kirk, and Community: Scotland, 1470–1625. Edinburgh: Edinburgh University Press.1991. ISBN 0-7486-0276-3. стр. 60–7..
  68. ^ I. Brown, T. Owen Clancy, M. Pittock, S. Manning, eds, The Edinburgh History of Scottish Literature: From Columba to the Union, until 1707. Edinburgh: Edinburgh University Press.2007. ISBN 0-7486-1615-2. стр. 256–7..
  69. ^ R. D. S. Jack, "Poetry under King James VI", in C. Cairns, ed., The History of Scottish Literature (Aberdeen University Press, 1988), vol. 1. ISBN 0-08-037728-9. стр. 137–8..
  70. ^ J. Buchan (2003). Crowded with Genius. Harper Collins. стр. 163. ISBN 978-0-06-055888-8. 
  71. ^ L. McIlvanney (пролеће 2005). „Hugh Blair, Robert Burns, and the Invention of Scottish Literature”. Eighteenth-Century Life. 29 (2): 25—46. doi:10.1215/00982601-29-2-25. 
  72. ^ N. Davidson (2000). The Origins of Scottish NationhoodСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Pluto Press. стр. 136. ISBN 978-0-7453-1608-6. 
  73. ^ „Cultural Profile: 19th and early 20th century developments”. Visiting Arts: Scotland: Cultural Profile. Архивирано из оригинала на датум 30. 9. 2011. 
  74. ^ а б „The Scottish 'Renaissance' and beyond”. Visiting Arts: Scotland: Cultural Profile. Архивирано из оригинала на датум 30. 9. 2011. 
  75. ^ „The Scots Makar”. The Scottish Government. 16. 2. 2004. Архивирано из оригинала на датум 4. 2. 2012. Приступљено 28. 10. 2007. 
  76. ^ „Duffy reacts to new Laureate post”. BBC News. 1. 5. 2009. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2011. 
  77. ^ „OLD FIRM: Seltik i Rendžers (prvi deo)[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2016. Приступљено 09. 07. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  78. ^ „About Scottish Rugby | Scottish Rugby Union”. Архивирано из оригинала на датум 18. 06. 2017. Приступљено 09. 07. 2017. 
  79. ^ Moore, Kevin (2019). „FIFA does not make the rules, and never has”. What you think you know about football is wrong. Bloomsbury. ISBN 9781472955678. 
  80. ^ „Craig Brown's highs and lows”. BBC Sport. 7. 10. 2001. Приступљено 31. 8. 2008. 
  81. ^ Wilson, Richard (10. 1. 2017). „Scotland: Anna Signeul urges players to fight for Euro 2017 places”. BBC Sport. Приступљено 2. 4. 2017. 
  82. ^ MacBeath, Amy (4. 9. 2018). „Albania Women 1–2 Scotland Women”. BBC Sport. Приступљено 4. 9. 2018. 
  83. ^ „Rangers 'couldn't write better script' after reaching Europa League final”. BBC. BBC Sport. 5. 5. 2022. Приступљено 6. 5. 2022. 
  84. ^ „Eintracht Frankfurt 1–1 Rangers”. BBC Sport. 18. 5. 2022. Приступљено 18. 5. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]