Пређи на садржај

Тара Манић

С Википедије, слободне енциклопедије
Тара Манић
Лични подаци
Датум рођења(1994-11-20)20. новембар 1994.(29 год.)
Место рођењаБеоград, Савезна Република Југославија
Уметнички рад
Најважнија дела
Ко још једе хлеб уз супу

Тара Манић (Београд, 1994) српски је позоришни редитељ и универзитетски предавач.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Завршила је Трећу београдску гимназију[1] и дипломирала 2017. године на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности као студент генерације, у класи проф. Алисе Стојановић и Игора Вука Торбице, представом Фотографија 51 Ен Зиглер.[2]

Као девојчица бавила се глумом. Имала је запажену епизодну улогу у филму Мртав ’ладан.[1]

Ради на матичном факултету од 2017. као демонстратор а данас је ангажована у звању стручне сараднице. Студенткиња је докторских уметничких студија на ФДУ.[2]

Радила је као асистент Јернеју Лоренцију, Александру Поповском и Ани Ђорђевић.[2]

Представа у њеној режији гостовале су у десетак европских земаља, а у оквиру награде на Међународном франкофоном фестивалу у Познању, боравила је у престижном париском позоришту „Ла Цоллине“ (2014) и на јубиларом, 70. Авињонском фестивалу (2016).[2]

Говори енглески и француски језик.[2]

  • Награда за најбољу монодраму фестивала- Бе:фемон за представу „Јул“, Бечеј, 2019.[2]
  • Специјална похвала Народног позоришта у Београду за изузетан допринос у раду, за рад на представи "Царство небеско" Јернеја Лоренција (2017.)[2]
  • Награда за студента генерације Факултета драмских уметности у генерацији 2013/2014. (2017.)[2]
  • Награда „Хуго Клајн” за најбољег студента позоришне режије на Факултету драмских уметности (2016.)[2]
  • Прва награда „Неда Деполо” за најбоље радиофонско остварење, за радио драму "Хамлет или пропала револуција?", Радио Београд 2 (2016.)[2]
  • Награда за најбољу савремену представу на 36. ВГИК фестивалу у Москви, за представу "Ко још једе хлеб уз супу?" по тексту Тијане Грумић (2016.)[2]
  • Награда за најбољу представу и Награда за најбољу режију на 17. Међународном позоришном форуму у Вилњусу за представу "Једна ружа је процветала", по мотивима кратке приче Ћела Аскилсена (2015.)[2]
  • Награда за најбољу представу на 2. Међународном франкофоном фестивалу у Познању, Пољска, за представу "Адађо" Емануел дел Пјан (2015.)[2]
  • Награда за најбољу представу на 1. Међународном франкофоном фестивалу у Познању, Пољска за представу "Лажни циркус" Жила Аскарида (2014.)[2]

Театрографија

[уреди | уреди извор]
  • „ДАН КАДА ЈА НИЈЕ ВИШЕ БИЛО ЈА“ Роланда Шимелпфенига, Београдско драмско позориште, 2021.[2]
  • „ОСАМ ЖЕНА“ Робер Тома, Народно позориште „Тоша Јовановић“, 2020.[2]
  • „ЗИДАЊЕ СКАДРА„ Вука Бошковића, Ансамбл „Коло“ и Народно позориште Ужице, 2020.[2]
  • „ДЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА“ Вука Бошковића, Ансамбл „Коло“ и Народно позориште Ужице, 2019.[2]
  • „ЈУЛ“ Ивана Вирипаева, Установа културе „Пароброд“, 2019.[2]
  • „ТИЛ ОЈЛЕНШПИГЕЛ – О ПРОСЕРАВАЊУ“ Дејана Прћића (по мотивима народних прича о Барону Минхаузену, Тилу Ојленшпигелу, Марку Твену и Харију Франкфурту), Ујвидеки синхаз, 2018.[2]
  • „ФОТОГРАФИЈА 51“ Ен Зиглер, 2017.[2]
  • „КО ЈОШ ЈЕДЕ ХЛЕБ УЗ СУПУ“ Тијане Грумић, ФДУ и Установа културе „Вук Караџић“, 2016.[2]

Радио драме

[уреди | уреди извор]
  • „АУТОБИОГРАФИЈА“ Бранислава Нушића, серија из пет минијатура – „Од првог зуба до панталона“, „Крштење“, „Школовање“, „Прва љубав, прва песма, затвор“ и „Тамница“, Радио Београд, 2020.[2]
  • „НОА НОА - дневник Пола Гогена“, Радио Београд, 2018.[2]
  • „ТРАГОВИ У ЂУБРЕТУ“, документарна радио драма о радницима ЈКП Градска чистоћа, Радио Београд, 2018[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „"Neću da ti kažem ćelavi", posle legendarne replike, Tara je od glumice postala pozorišna rediteljka”. Telegraf.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-11-16. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф „Tara Manić | FDU”. fdu.bg.ac.rs. Приступљено 2021-11-16.