Survival horror

Историја Сурвивал Хоррора

PlayStation ЦД изглед првог **Resident Evil-а**.

Сматра се да је први Survival Horror био Alone in the Dark. Иако није био претежито успјешан, утемељио је жанр и поставио основе. Први успјешни Survival Horror је био капкомов Resident Evil, изашао 1998. за Play Station. За тадашње вријеме је имао изврсну графику, још увијек добру причу и представљао је велики изазов играчима ненавиклим на жанр. Потакнути успјехом, остали произвођачи су почели радити своје више-мање успјешне уратке. РЕ је дуго држао пријестоље Сурвајвала, до појаве јаког конкурента: Конамиевог Sillent Hill-а. СХ се, умјесто хектолитрима крви и много акције, користио атмосфером, комплицираном причом и надреалним призорима да би држао играча на константној напетости. Од тада па надаље се сви Хорори упоређују с РЕ и СХ. Још увијек се фанови боре око тога који је бољи: РЕ или СХ, али се све своди на исто: њихов успјех је поновио ријетко који Хорор (Fatal Frame).

РЕ и СХ имају више наставака, од којих се истичу надолазећи Resident Evil 4 за Game Cube и 2001. изашли Silent Hill 4 за Рачунар.

Како се игра?

Главни циљ игре, на крају крајева, јест преживјети. Пред вас се постављају различити задаци (нпр., стићи до реактора и укључити га да би могли изаћи из зграде и наставити према излазу из града), који се нижу један по један, сваки све тежи. Да бисте успјешно обавили задатак, потребно је убијати непријатеље, ријешавати загонетке и сналазити се по простору.

Непријатељи

Они су ваша највећа пријетња, често су зомбији, мутанти (РЕ) или морбидна створења (СХ). У почетку су слабије врсте, касније долазе јаче и отпорније. Знају вас напасти у незгодном тренутку и добро престрашити. Опште, у оваквим играма је боље бјежати, скупљати залихе и напасти тек кад сте 90% сигурни да ћете их убити. Могуће их је заобићи на отвореним просторима, али у ходницима нећете имати избора. Има летећих непријатеља (знају вишеструко отежати пут), а у СХ4 неке је могуће само омамити .

Када пријеђете локацију, зна вас дочекати газда - непријатељ јачи (и ружнији) од обичних. Врло тешки, сваки захтијева посебну технику борбе. У РЕ3 главни противник - Немесис - вас покушава убити више пута, а сваки пут има другачију технику (постаје скоро непобједив када добије бацач ракета, а на крају игре га морате побиједити огромним ласером).

Оружја у „Survival Horror“-у су најчешће ватрена (пиштољ је скоро увијек прво оружје у игри), корисна јер задавају штету на даљину. Блиска (melee) оружја су ту само ако останете без метака у незгодној ситуацији, примјер блиски оружја: моторна пила, пнеупатски чекић...

Загонетке

Већина загонетки је у стилу „покупи-нађи-употријеби“ (кључ-врата-откључај). Сваки предмет који покупите има своју функцију коју морате открити и употријебити га на одређеном мјесту. Кроз игру се скупљају карте просторија и разни документи који вам помажу у одгонетавању загонетки и детаљније објашњавају причу. Комплицираније загонетке се појављују при крају игре, играчи често „запну“ на таквим дијеловима. Нема их пуно, али свака ће вас добро намучити.

Прича и ликови

Често је прича у стилу Hollywoodskog филма, за примјер ћемо узети РЕ. У РЕ-у сте заробљени у великој вили опкољеној зомбијима, мутантима и разним другим створовима инфестирани Вирусом Т, произведен у тајном лабораторију Умбрелла компаније испод виле. Морате сазнати што се догодило и изаћи жив из комплекса. Можете изабрати хоћете ли водити Jill Valentine или Chris Redfield-a тј., лакшу или тежу верзију игре. Сваки лик има свој сценариј и радњу, тако да цијелу игру видите кад одиграте с оба лика. Разговори и важнији догађаји су приказани у анимацијама филмске квалитете. Овакав стил радње су пратили (и још прате) многи Хорори.

СХ је увео управо супротно од радње РЕ-а. Он има елемент наднаравнога, са тешко схватљивом радњом и дубоко карактеризованим ликовима, за разлику од плошних ликова у РЕ-у. СХ ни данас није потпуно разњашњен, љубитељи широм света смишљају теорије за објаснити радњу свих СХ наставака.

Види још

Спољашње везе

Survival Horror
Just Survival Horror Games
Silent hill Архивирано на сајту Wayback Machine (23. фебруар 2006)