Јахве

Из Википедије, слободне енциклопедије

Јахве (хебр. יהוה‎) је био национални бог краљевства Изреала и Јудеје. Назив је потекао као епитет бога Ела, врховног божанства Кананске религије, и изгледа да је био јединствен у Изреалу и Јудеји, мада су Јахвеа обожавали јужно од Мртвог мора 3. вијека прије настанка Изреала. Најранија спомињања божанства званог Јахве срећу се у египатским текстовима у 13. вијека п. н. е.

У најстаријим библијским текстовима (12-11. вијек п. н. е.) Јахве је типични древни блискоисточни „божији ратник“ који води небеску војску против непријатеља Израела; Израел и он су обавезани завјетом под којим ће Јахве штитити Израел, а заузврат, Израел неће обожавати друге богове. У касном периоду, Јахве је био дио династичног култа (бог владајуће династије) са краљевским судом који га промовише као врхвовног бога над свим другим у пантеону (првенствено Бал, Ел и Ашера (коју неки научници сматрају његовом супругом)). Временом Јахвизам постаје све нетолерантнији према ривалима, а краљевски суд и храм промовишу Јахвеа као бога цијелог космоса, који посједује све позитивне особине претходно приписиване другим божанствима. Писањем друге књиге Исаија (теоретски аутор другог дијела књиге Исаија) пред крај Вавилонског ропства (6. вијек п. н. е.), само постојање других богова је негирано, а Јахве је проглашен творцем космоса и истинским богом цијелог свијета. Почетком библијског времена, име Јахвеа је престало да буде изречено. У савременом јудаизму, замјењено је са ријечју Адонај, што значи Господ, и подразумјева се као Божје властито име и означава његову милост. Многе хришћанске Библије прате јеврејски обичај и замјењују га са „Господом“.