Пређи на садржај

Љубазност

С Википедије, слободне енциклопедије
Права учтивост. „Ваша јегуља, мислим, господине?”
Карикатура у часопису Панч: 28. 7. 1920.

Љубазност или учтивост је практична примена добрих манира или бонтона како се други не би увредили и како би се осећали пријатно. То је културно дефинисан феномен, и стога оно што се сматра учтивим у једној култури понекад може бити прилично грубо или једноставно ексцентрично у другом културном контексту.

Док је циљ учтивости уздржавање од увредљивог понашања како се други не би увредили, и како би се сви људи осећали опуштено и пријатно једни са другима, ови културно дефинисани стандарди понекад могу бити прекршени у контексту личних граница — ово је познато као позитивна учтивост.

Типови

[уреди | уреди извор]

Антрополози Пенелопи Браун и Стивен Левинсон идентификовали су четири врсте учтивости, изводећи их из концепта лица Ервинга Гофмана:

  1. Негативна учтивост је чин којим се захтев чини мање наметљивим, попут „Ако вам не смета...” или „Ако није превелик проблем...”; поштује право особе да слободно делује. Ово је варијанта поштовања. Постоји већа употреба индиректних говорних чинова. Такође се сматра делом асертивности.
  2. Неасертивна учтивост је када се особа уздржава од давања коментара или изношења својих уверења током дискусије како би остала пристојна према другима присутнима. То је такође када се особа сложи са одлуком коју је донео неко други како не би деловала непристојно, у суштини следећи опште друштвене норме.
  3. Асертивна учтивост може бити када особа нуди своје мишљење на позитиван и конструктиван начин како би била од помоћи и корисна током интеракције, или се уздржава од претварања да се слаже са нечим са чим се заправо не слаже на начин који не вређа друге.
  4. Позитивна учтивост настоји да успостави позитиван однос између страна, и поштује потребу особе да буде вољена и схваћена. Овај стандард учтивости одређен је личним границама и често крши норме етикеције у дословном смислу. Директни говорни чинови, псовање и кршење Грајсових максима могу се сматрати аспектима позитивне учтивости јер:
    • Показују свест о томе да је однос довољно јак да се носи са оним што би се нормално сматрало непристојним (у популарном схватању тог термина);
    • Артикулишу свест о вредностима друге особе, што испуњава жељу те особе да буде прихваћена. Ово може укључивати свест да другој особи не смета номинално увредљиво понашање, као што је лежерно псовање пред неким кога су тек упознали.
    • Преносе природно, опуштено, лежерно окружење, где су све стране слободне и без инхибиција.

Неке културе, групе и појединци преферирају одређене идеале учтивости у односу на друге. На тај начин, учтивост је културно везана, а чак и унутар ширих култура људи се могу не слагати.

Историја

[уреди | уреди извор]
Спектејтор је подстицао културу учтивости међу средњом класом у Енглеској почетком 18. века.

Током ере просветитељства, свесни процес наметања учтивих норми и понашања постао је симбол припадности господској вишој класи. Средња класа у успону, буржоазија, све више је покушавала да се поистовети са елитом кроз усвојене уметничке преференције и стандарде понашања. Постали су заокупљени прецизним правилима етикеције, као што су када показати емоције, уметност елегантног облачења и грациозног разговора и како се понашати љубазно, посебно према женама. Утицајан у овом новом дискурсу био је низ есеја о природи учтивости у комерцијалном друштву, које је почетком 18. века написао филозоф лорд Шафтсбери.[1] Шафтсбери је дефинисао учтивост као уметност допадања у друштву: „'Учтивост' се може дефинисати као спретно управљање нашим речима и поступцима, чиме чинимо да други људи имају боље мишљење о нама и себи самима.”[2]

Чланови џентлменског клуба морали су да се повинују друштвено прихватљивом стандарду учтивости. Слика Клуб џентлмена, аутор Џозеф Хајмор, око 1730.

Периодични часописи, попут Спектејтора, који су као дневну публикацију основали Џозеф Адисон и Ричард Стил 1711. године, давали су редовне савете својим читаоцима о томе како да буду учтиви џентлмени. Његов наведени циљ био је „да оживи морал духовитошћу, и да ублажи духовитост моралом... да изведе филозофију из ормара и библиотека, школа и факултета, да се настани у клубовима и скупштинама, за чајанкама и у кафанама.” Пружао је својим читаоцима едуковане, актуелне теме за разговор и савете о томе како да воде разговоре и друштвене интеракције на пристојан начин.[3]

Уметност учтивог разговора и дебате посебно се неговала у кафанама тог периода. Разговор је требало да се одвија на одређен начин, при чему се језик учтивог и цивилног разговора сматрао суштинским за вођење кафанске дебате и конверзације.[4][5] Концепт „пристојности” односио се на жељену друштвену интеракцију која је ценила трезвену и разумну дебату о питањима од интереса.[6] Утврђена правила и процедуре за правилно понашање, као и конвенције, били су наведени од стране џентлменских клубова, као што је Харингтонов Рота клуб. Периодични часописи, укључујући Татлер и Спектејтор, имали су намеру да унесу учтивост у разговоре у енглеским кафанама, јер је њихова експлицитна сврха лежала у реформи енглеских манира и морала.[7]

Технике

[уреди | уреди извор]
Учтиво обавештење са стране аутобуса које гласи „молимо платите при уласку”

Постоји низ техника које се могу користити како би се деловало учтиво. Неке технике укључују изражавање несигурности и двосмислености кроз ограђивање и индиректност, учтиво лагање или употребу еуфемизама (који користе двосмисленост као и конотацију).

Поред тога, могу се користити потпитања (упитне речце) за усмеравање изјава, као што је: „Били сте у продавници, зар не?” Постоје три врсте оваквих додатака: модални, афективни и фацилитативни. Модални додаци траже информације о којима говорник није сигуран: „Још нисте били у продавници, зар не?” Афективни додаци указују на бригу за слушаоца: „Нисте дуго овде, зар не?” Фацилитативни додаци позивају саговорника да коментарише захтев који се поставља: „Ви то можете да урадите, зар не?” Коначно, ублаживачи смањују снагу онога што би био груб захтев: „Додајте ми ту ствар, молим вас?”

Неке студије[8][9] су показале да жене чешће користе формуле учтивости него мушкарци, иако тачне разлике нису јасне. Већина тренутних истраживања показала је да су полне разлике у употреби учтивости сложене,[10][11] јер постоји јасна повезаност између норми учтивости и стереотипног говора белих жена средње класе, барем у Уједињеном Краљевству и САД-у. Стога не чуди што се жене више повезују са учтивошћу и њихово лингвистичко понашање се процењује у односу на ове норме учтивости.

Лингвистичка средства

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Хонорифици (лингвистика)

Осим наведеног, многи језици имају специфична средства за исказивање учтивости, поштовања, уважавања или препознавања друштвеног статуса говорника и слушаоца. Постоје два главна начина на која одређени језик показује учтивост: у свом лексикону (на пример, употребом одређених речи у свечаним приликама, и колоквијалних облика у неформалним контекстима), и у својој морфологији (на пример, коришћењем посебних глаголских облика за учтив дискурс). Т-В разликовање је чест пример у западним језицима, док неки азијски језици ово проширују на потпуно избегавање заменица. Неки језици имају сложене системе учтивости, као што су нивои говора у корејском и хонорифички говор у јапанском.

Јапански је можда најпознатији пример језика који има кодирану учтивост у самој својој основи. Јапански има два главна нивоа учтивости, један за интимне познанике, породицу и пријатеље, и други за остале групе, а морфологија глагола одражава те нивое. Поред тога, неки глаголи имају посебне хипер-учтиве суплетивне облике. Ово се дешава и са неким именицама и упитним заменицама. Јапански такође користи различите личне заменице за сваку особу у зависности од пола, старости, ранга, степена познанства и других културних фактора.

Критика Браунове и Левинсонове типологије

[уреди | уреди извор]

Теорију учтивости Брауна и Левинсона критиковали су као универзално неважећу лингвисти који раде са источноазијским језицима, укључујући јапански. Мацумото[12] и Иде[13] тврде да Браун и Левинсон претпостављају говорникову вољну употребу језика, што омогућава креативну употребу стратегија очувања лица говорника према саговорнику. У источноазијским културама попут Јапана, учтивост се не постиже толико на основу воље колико на основу расуђивања (wakimae, проналажење свог места) или прописаних друштвених норми. Wakimae је оријентисан ка потреби за признавањем позиција или улога свих учесника, као и придржавању норми формалности које одговарају одређеној ситуацији.

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Klein, Lawrence E. (1994). Shaftesbury and the Culture of Politeness: Moral Discourse and Cultural Politics in Early Eighteenth-Century EnglandСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Cambridge University Press. ISBN 9780521418065. 
  2. ^ Klein, Lawrence (1984). „The Third Earl of Shaftesbury and the Progress of Politeness”. Eighteenth-Century Studies. 18 (2): 186—214. JSTOR 2738536. doi:10.2307/2738536. 
  3. ^ „First Edition of The Spectator”. Information Britain. 1. 3. 2010. Архивирано из оригинала 17. 3. 2023. г. Приступљено 15. 8. 2014. 
  4. ^ Klein, Lawrence E. (1996). „Coffeehouse Civility, 1660-1714: An Aspect of Post-Courtly Culture in England”. Huntington Library Quarterly. 59 (1): 34. JSTOR 3817904. doi:10.2307/3817904. 
  5. ^ Klein, Lawrence E. (2002). „Politeness and the Interpretation of the British Eighteenth Century”. The Historical Journal. 45 (4): 869—898. JSTOR 3133532. S2CID 145752613. doi:10.1017/S0018246X02002716. 
  6. ^ Cowan, Brian William (2005). The Social Life of Coffee: The Emergence of the British Coffeehouse. New Haven: Yale University Press. стр. 101. ISBN 0-300-10666-1. 
  7. ^ Mackie, Erin Skye (1998). „Introduction: Cultural and Historical Background”. Ур.: Mackie, Erin Skye. The Commerce of Everyday Life: Selections from The Tatler and The Spectator. Boston: Bedford/St. Martin's. стр. 1. ISBN 0-312-16371-1.  Непознати параметар |chapter-url-access= игнорисан (помоћ)
  8. ^ Lakoff, R. (1975). Language and Woman's Place. New York: Harper & Row. 
  9. ^ Beeching, K. (2002). Gender, Politeness and Pragmatic Particles in French. Amsterdam: John Benjamins Publishing Company. 
  10. ^ Holmes, J. (1995). Women Men and Language. Longman. 
  11. ^ Mills, S. (2003). Gender and Politeness. Cambridge: Cambridge University Press. 
  12. ^ Matsumoto, Y. (1988). „Reexamination of the universality of Face: Politeness phenomena in Japanese”. Journal of Pragmatics. 12 (4): 403—426. doi:10.1016/0378-2166(88)90003-3. 
  13. ^ Ide, S. (1989). „Formal forms and discernment: two neglected aspects of universals of linguistic politeness”. Multilingua. 8 (2–3): 223—248. S2CID 144575072. doi:10.1515/mult.1989.8.2-3.223. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Brown, P.; Levinson, S. (1987). Politeness: Some Universals in Language Usage. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Holmes, J. (1995). Women Men and Politeness. London: Longman. 
  • Axia, G. (1999). Elogio della cortesia. Bologna: Il Mulino.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  • Spencer-Oatey, H. (2000). Culturally Speaking. Continuum. 
  • Watts, R.J. (2003). Politeness. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Moumni, Hassan (2005). Politeness in Parliamentary Discourse: A Comparative Pragmatic Study of British and Moroccan MPs' Speech Acts at Question Time (Теза). Rabat, Morocco: Mohammed V University. 
  • Kadar, D.; Haugh, M. (2013). Understanding Politeness. Cambridge: Cambridge University Press. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Учтивост, дискусија на BBC Radio 4 са Амандом Викери, Дејвидом Вутоном и Џоном Муланом (In Our Time, 30. 9. 2004)
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Љубазност&oldid=31481875”