Пређи на садржај

Агресивност

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Злочини против мира.
Приказ напада келнера по имену Жан Матис на француског председника Армана Фалијера
Многи сисари, попут тигра, показују зубе као знак агресије — облик апосематизма.

Агресија је понашање чији је циљ супротстављање или напад на нешто или некога. Иако се често чини с намером наношења штете, неки је могу усмерити у креативне и практичне сврхе.[1] Може се јавити као реакција или без провокације. Код људи, агресију могу изазвати различити окидачи, на пример, нагомилана фрустрација због блокираних циљева или уоченог непоштовања.[2] Људска агресија се може класификовати на директну и индиректну; док се прва одликује физичким или вербалним понашањем с намером да се некоме нанесе штета, друга се одликује понашањем с намером да се наруше друштвени односи појединца или групе.[3][4][5]

У дефиницијама које се често користе у друштвеним и бихевиоралним наукама, агресија је акција или одговор појединца који другој особи доноси нешто непријатно.[6] Неке дефиниције укључују и то да појединац мора имати намеру да науди другој особи.[7]

Из интердисциплинарне перспективе, агресија се сматра „скупом механизама формираних током еволуције како би се појединац, рођаци или пријатељи наметнули другима, стекли или одбранили ресурсе (крајњи узроци) штетним средствима. Ови механизми су често мотивисани емоцијама попут страха, фрустрације, беса, осећаја стреса, доминације или задовољства (непосредни узроци). Понекад агресивно понашање служи као ослобађање од стреса или субјективни осећај моћи”.[8][9] Предаторство или одбрамбено понашање између припадника различитих врста можда се не сматра агресијом у истом смислу.

Агресија може имати различите облике, који се могу изразити физички, или комуницирати вербално или невербално, укључујући: антипредаторску агресију, одбрамбену агресију (изазвану страхом), предаторску агресију, доминациону агресију, међумушку агресију, агресију резидент-уљез, материнску агресију, специфичну агресију врсте, агресију везану за пол, територијалну агресију, агресију изазвану изолацијом, иритабилну агресију и агресију изазвану стимулацијом мозга (хипоталамус). Постоје два подтипа људске агресије: (1) контролисано-инструментални подтип (сврсисходан или циљно оријентисан); и (2) реактивно-импулсивни подтип (често изазива неконтролисане радње које су неприкладне или непожељне). Агресија се разликује од онога што се обично назива асертивност, иако се ови термини често користе као синоними међу лаицима (као у фразама попут „агресиван продавац”).[10]

Преглед

[уреди | уреди извор]

Долард и сарадници (1939) предложили су да је агресија последица фрустрације, која је описана као непријатна емоција настала услед било каквог ометања у постизању награђујућег циља.[11] Берковиц[12] је проширио ову хипотезу о фрустрацији и агресији и предложио да агресивне тенденције не изазива толико фрустрација колико сама непријатна емоција, те да сви аверзивни догађаји производе негативан афекат, а тиме и агресивне, као и тенденције ка страху. Поред условљених стимулуса, Арчер је категоризовао стимулусе који изазивају агресију (као и страх) у три групе: бол, новина и фрустрација, иако је такође описао и претећу опасност, која се односи на објекат који се брзо креће ка визуелним сензорима субјекта, и може се категорисати као „интензитет”.[13]

Агресија може имати адаптивне користи или негативне ефекте. Агресивно понашање је индивидуална или колективна друштвена интеракција која представља непријатељско понашање са намером наношења штете или повреде.[3][4] Уобичајено се разликују две широке категорије агресије. Једна укључује афективну (емоционалну) и непријатељску, реактивну или осветничку агресију која је одговор на провокацију, док друга укључује инструменталну, циљно оријентисану или предаторску агресију, у којој се агресија користи као средство за постизање циља.[14] Пример непријатељске агресије био би када особа удари некога ко ју је увредио. Инструментални облик агресије била би оружана пљачка. Истраживања о насиљу из различитих дисциплина пружају одређену подршку разликовању између афективне и предаторске агресије.[15] Међутим, неки истраживачи доводе у питање корисност разликовања између непријатељске и инструменталне агресије код људи, упркос њеној свеприсутности у истраживањима, јер већина стварних случајева укључује мешовите мотиве и међусобно повезане узроке.[16]

Предложене су бројне класификације и димензије агресије. Оне зависе од тога да ли је агресија вербална или физичка; да ли укључује релациону агресију као што је прикривено малтретирање и социјална манипулација;[17] да ли се намерава наношење штете другима; да ли се спроводи активно или изражава пасивно; и да ли је агресија усмерена директно или индиректно. Класификација такође може обухватити емоције повезане са агресијом (нпр. бес) и ментална стања (нпр. импулсивност, непријатељство).[18] Агресија се може јавити као одговор на несоцијалне, али и социјалне факторе, и може имати блиску везу са стилом суочавања са стресом.[19] Агресија се може показати како би се неко застрашио.

На оперативну дефиницију агресије могу утицати морални или политички ставови. Примери су аксиоматски морални поглед назван принцип неагресије и политичка правила која регулишу понашање једне земље према другој.[20] Слично томе, у такмичарским спортовима, или на радном месту, неки облици агресије могу бити дозвољени, а други не (видети Агресија на радном месту).[21] Агресивна понашања су повезана са проблемима прилагођавања и неколико психопатолошких симптома као што су антисоцијални поремећај личности, гранични поремећај личности и интермитентни експлозивни поремећај.[22]

Биолошки приступи концептуализују агресију као унутрашњу енергију ослобођену спољним стимулусима, производ еволуције кроз природну селекцију, део генетике и производ хормонских флуктуација. Психолошки приступи концептуализују агресију као деструктивни инстинкт, одговор на фрустрацију, афекат изазван негативним стимулусом, резултат посматраног учења друштва и разноврсних појачања, и резултат варијабли које утичу на лична и ситуациона окружења.[23][24]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Термин агресија потиче од латинске речи aggressio, што значи напад. Латинска реч је настала спајањем ad- и gradi-, што је значило „корачати ка”. Прва позната употреба датира из 1611. године, у смислу непровоцираног напада.[25]

Психолошки смисао „непријатељског или деструктивног понашања” датира из енглеског превода списа Сигмунда Фројда из 1912. године.[26] Алфред Адлер је 1908. године теоретисао о „агресивном нагону”. Стручњаци за васпитање деце почели су да говоре о агресији, уместо о бесу, од 1930-их година.[27]

Етологија

[уреди | уреди извор]
Мужјаци морских слонова у борби

Етолози проучавају агресију у вези са интеракцијом и еволуцијом животиња у природним окружењима. У таквим окружењима, агресија може укључивати телесни контакт као што су грижење, ударање или гурање, али већина сукоба се решава претњама и застрашујућим покретима који не наносе физичку штету. Овај облик агресије може укључивати показивање величине тела, рогова, канџи или зуба; стереотипне сигнале, укључујући изразе лица; вокализације као што је песма птица; ослобађање хемикалија; и промене у боји.[28] Термин агонистичко понашање се понекад користи за ове облике понашања.

Већина етолога верује да агресија пружа биолошке предности. Агресија може помоћи животињи да обезбеди територију, укључујући ресурсе као што су храна и вода. Агресија међу мужјацима се често јавља како би се обезбедиле могућности за парење, и резултира селекцијом здравије/снажније животиње. Агресија се такође може јавити ради самозаштите или заштите потомства.[29] Агресија између група животиња такође може пружити предност; на пример, непријатељско понашање може натерати популацију животиња на нову територију, где потреба за прилагођавањем новом окружењу може довести до повећања генетске флексибилности.[30]

Између врста и група

[уреди | уреди извор]

Најочигледнији тип интерспецијске агресије је онај који се примећује у интеракцији између предатора и његовог плена. Међутим, према многим истраживачима, предаторство није агресија. Мачка не шишти нити савија леђа док јури пацова, а активна подручја у њеном хипоталамусу подсећају на она која одражавају глад, а не на она која одражавају агресију.[31] Међутим, други ово понашање називају предаторском агресијом и указују на случајеве који подсећају на непријатељско понашање, као што је убијање мишева од стране пацова.[32] У агресивној мимикрији предатор има изглед безопасног организма или објекта привлачног плену; када се плен приближи, предатор напада.

Животиња која се брани од предатора може се упустити у реакцију „бори се или бежи” или „негуј и спријатељи се” као одговор на напад или претњу нападом, у зависности од процене снаге предатора у односу на сопствену. Алтернативне одбране укључују низ антипредаторских адаптација, укључујући сигнале за узбуну. Пример сигнала за узбуну је нерол, хемикалија која се налази у мандибуларним жлездама јединки врсте Trigona fulviventris.[33] Показало се да ослобађање нерола од стране јединки T. fulviventris у гнезду смањује број јединки које напуштају гнездо за педесет посто, као и да повећава агресивна понашања попут грижења.[33] Сигнали за узбуну попут нерола такође могу деловати као сигнали привлачења; код T. fulviventris, јединке које је ухватио предатор могу ослободити нерол како би привукле сараднике из гнезда, који ће затим напасти или угристи предатора.[33]

Агресија између група је делом одређена спремношћу за борбу, која зависи од низа фактора, укључујући бројчану предност, удаљеност од матичних територија, учесталост сусрета група, такмичарске способности, разлике у величини тела и чија се територија напада.[34] Такође, појединац је склонији да постане агресиван ако су у близини други агресивни чланови групе.[35] Један посебан феномен – формирање координисаних коалиција које нападају суседне територије да би убиле конспецифике – документован је само код две врсте у животињском царству: 'обичних' шимпанзи и људи.[36]

Унутар групе

[уреди | уреди извор]

Агресија међу конспецифицима унутар групе обично укључује приступ ресурсима и могућностима за размножавање. Једна од њених најчешћих функција је успостављање хијерархије доминације. Ово се дешава код многих врста кроз агресивне сусрете између супарничких мужјака када се први пут нађу заједно у истом окружењу.[37] Обично агресивније животиње постају доминантније.[38][39] У тест ситуацијама, већина конспецифичне агресије престаје око 24 сата након што се група животиња окупи.[37][40] Агресија је са овог гледишта дефинисана као „понашање које има за циљ да повећа социјалну доминацију организма у односу на доминантну позицију других организама”.[41] Губљење сукоба може се назвати социјални пораз, а победа или пораз су повезани са низом практичних и психолошких последица.[42]

Сукоби међу животињама се дешавају у многим контекстима, као што су сукоби између потенцијалних партнера за парење, између родитеља и потомства, између браће и сестара, и између такмичара за ресурсе. Животиње које живе у групама могу се сукобљавати око смера кретања или расподеле времена за заједничке активности. Различити фактори ограничавају ескалацију агресије, укључујући комуникативне приказе, конвенције и рутине. Поред тога, након агресивних инцидената, примећени су различити облици решавања сукоба код сисарских врста, посебно код друштвених примата. Ово може ублажити или поправити могуће негативне последице, посебно за примаоца агресије који може постати рањив на нападе других чланова групе. Помирљиви поступци варирају од врсте до врсте и могу укључивати специфичне гестове или једноставно већу блискост и интеракцију између укључених појединаца. Међутим, сукоби око хране ретко су праћени поновним окупљањем након сукоба, иако су они најчешћи тип код примата који траже храну.[43]

Друга питања која су разматрана у проучавању агресије примата, укључујући и људе, су како агресија утиче на организацију групе, који су трошкови агресије, и зашто неки примати избегавају агресивно понашање.[44] На пример, групе бонобо шимпанзи су познате по ниским нивоима агресије унутар делимично матријархалног друштва. Животиње у заточеништву, укључујући примате, могу показивати ненормалне нивое социјалне агресије и самоповређивања који су повезани са аспектима физичког или социјалног окружења; ово зависи од врсте и индивидуалних фактора као што су пол, старост и порекло (нпр. одрасли у дивљини или заточеништву).[45]

Агресија, страх и радозналост

[уреди | уреди извор]

Унутар етологије, одавно је препознато да постоји веза између агресије, страха и радозналости.[46] Когнитивни приступ овој вези ставља агресију у шири контекст смањења недоследности и предлаже да је агресивно понашање узроковано недоследношћу између жељене или очекиване ситуације и стварно перципиране ситуације (нпр. „фрустрација”), и служи за присилно манипулисање перцепцијом како би се ускладила са очекиваном ситуацијом.[47][13][48] У овом приступу, када је недоследност између перцепције и очекивања мала, учење као резултат радозналости смањује недоследност ажурирањем очекивања како би се ускладило са перцепцијом. Ако је недоследност већа, страх или агресивно понашање се могу користити да се промени перцепција како би се ускладила са очекивањем, у зависности од величине недоследности, као и од специфичног контекста. Неинхибирани страх резултира бежањем, чиме се уклања недоследни стимулус из перцептивног поља и решава недоследност. У неким случајевима, спречени бег може изазвати агресивно понашање у покушају да се уклони стимулус који спречава бег.[48]

Еволуциона објашњења

[уреди | уреди извор]

Као и многа понашања, агресија се може испитати у смислу њене способности да помогне животињи да преживи и размножи се, или алтернативно да ризикује преживљавање и размножавање. Ова анализа трошкова и користи се може посматрати у смислу еволуције. Међутим, постоје дубоке разлике у степену прихватања биолошке или еволуционе основе људске агресије.[49]

Према хипотези мушког ратника, међугрупна агресија представља прилику за мушкарце да добију приступ партнерима, територији, ресурсима и повећаном статусу. Као такви, сукоби су можда створили еволуционе притиске селекције за психолошке механизме код мушкараца за покретање међугрупне агресије.[50][51]

Насиље и конфликт

[уреди | уреди извор]

Агресија може укључивати насиље које може бити адаптивно под одређеним околностима у смислу природне селекције. Ово је најочигледније у случају напада на плен ради добијања хране, или у антипредаторској одбрани. Такође може бити случај у такмичењу међу припадницима исте врсте или подгрупе, ако просечна награда (нпр. статус, приступ ресурсима, заштита себе или сродника) превазилази просечне трошкове (нпр. повреда, искључење из групе, смрт). Постоје неке хипотезе о специфичним адаптацијама за насиље код људи под одређеним околностима, укључујући и убиство, али често је нејасно која су понашања можда била селектована, а која су можда била нуспроизвод, као у случају колективног насиља.[52][53][54][55]

Иако су агресивни сусрети свеприсутни у животињском царству, са често високим улозима, већина сусрета који укључују агресију може се решити кроз позирање, или приказивање и пробу снаге. Теорија игара се користи за разумевање како се таква понашања могу ширити природном селекцијом унутар популације, и потенцијално постати 'еволуционо стабилне стратегије'. Почетни модел решавања сукоба је игра јастреб-голуб. Други укључују модел секвенцијалне процене и енергетски рат исцрпљивања. Они покушавају да разумеју не само једнократне сусрете, већ и дуготрајне сукобе, и углавном се разликују у критеријумима по којима појединац одлучује да одустане, уместо да ризикује губитак и повреду у физичком сукобу (као што су процене потенцијала за задржавање ресурса).[56]

Опште одлике

[уреди | уреди извор]

Пол игра важну улогу у људској агресији. Постоји више теорија које покушавају да објасне налазе да мужјаци и женке исте врсте могу имати различита агресивна понашања. Један преглед је закључио да мушка агресија има тенденцију да изазове бол или физичку повреду, док женска агресија тежи ка психолошкој или социјалној штети.[57]

Генерално, полни диморфизам се може приписати већој интраспецијској компетицији код једног пола, било између ривала за приступ партнерима и/или да буду изабрани од стране партнера. Ово може проистећи из тога што је други пол ограничен пружањем већег родитељског улагања, у смислу фактора као што су производња гамета, гестација, лактација или одгој младих. Иако постоје многе варијације међу врстама, генерално је физички агресивнији пол мушки, посебно код сисара. Код врста где је потребна родитељска брига оба пола, обично постоји мања разлика. Када женка може оставити мужјака да брине о потомству, онда женке могу бити веће и физички агресивније. Такмичарство упркос родитељском улагању је такође примећено код неких врста.[58] Повезан фактор је брзина којом се мужјаци и женке могу поново парити након што добију потомство, а основни принципи полне селекције су такође под утицајем еколошких фактора који утичу на начине или степен у којем се један пол може такмичити за други. Улога таквих фактора у људској еволуцији је контроверзна.

Тврди се да је образац мушке и женске агресије у складу са еволуираним полно селектованим разликама у понашању, док алтернативни или комплементарни погледи наглашавају конвенционалне социјалне улоге које проистичу из физичких еволуираних разлика.[59] Агресија код жена је можда еволуирала тако да буде, у просеку, мање физички опасна и више прикривена или индиректна.[60][61] Међутим, постоје критике употребе понашања животиња за објашњавање људског понашања, посебно у примени еволуционих објашњења на савремено људско понашање, укључујући разлике међу половима.[62]

Према International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences из 2015. године, полне разлике у агресији су један од најробуснијих и најстаријих налаза у психологији.[63] Претходне мета-анализе у енциклопедији су откриле да су мушкарци, без обзира на узраст, учествовали у више физичке и вербалне агресије, док је за жене забележен мали ефекат учешћа у више индиректне агресије, као што су ширење гласина или оговарање.[63] Такође је утврђено да мушкарци чешће учествују у непровоцираној агресији него жене.[63] Ова анализа је у складу са Oxford Handbook of Evolutionary Psychology који је прегледао претходне анализе које су откриле да мушкарци користе више вербалне и физичке агресије, при чему је разлика већа у физичком типу.[64]

Постоје и новији налази који показују да се разлике у мушкој и женској агресији појављују око друге године живота, иако су разлике у агресији доследније код деце средњег узраста и адолесцената. Трамбле, Жапел и Перус (1999) су тврдили да су физички агресивна понашања попут ударања ногом, грижења и ударања типични изрази урођених и спонтаних реакција на биолошке нагоне као што су бес, глад и повезаност.[65] Релациона агресија девојчица, што значи нефизичка или индиректна, има тенденцију да се повећава након друге године, док се физичка агресија смањује. Није било значајне разлике у агресији између мушкараца и жена пре друге године.[66] Могуће објашњење за ово би могло бити то што девојчице развијају језичке вештине брже од дечака, и стога имају боље начине да вербализују своје жеље и потребе. Вероватније је да ће користити комуникацију када покушавају да поврате играчку речима „Замоли лепо” или „Реци молим те”.[67]

Према часопису Aggressive Behaviour, анализа спроведена у 9 земаља показала је да су дечаци пријављивали већу употребу физичке агресије.[66] Истовремено, нису се појавиле доследне полне разлике унутар релационе агресије.[66] Утврђено је да девојчице чешће од дечака користе реактивну агресију, а затим се повлаче, док су дечаци склонији да повећавају, а не да повлаче своју агресију након прве реакције. Студије показују да су агресивне тактике девојчица укључивале оговарање, острацизам, кршење поверења и критиковање одеће, изгледа или личности жртве, док дечаци учествују у агресији која укључује директан физички и/или вербални напад.[68] Ово би могло бити због чињенице да се фронтални режњеви девојчица развијају раније него код дечака, што им омогућава да се самоконтролишу.[67]

Један фактор који показује незнатне разлике између мушке и женске агресије је спорт. У спорту, стопа агресије у контактним и неконтактним спортовима је релативно једнака. Од успостављања закона „Title IX”, женски спортови су постали конкурентнији и важнији, што би могло допринети изједначавању агресије и става „потребе за победом” међу оба пола. Међу полним разликама пронађеним у спорту одраслих, утврђено је да жене имају виши ниво индиректне непријатељске настројености, док мушкарци имају виши ниво напада.[69] Друга разлика која је пронађена је да мушкарци имају до 20 пута виши ниво тестостерона од жена.

У интимним везама

[уреди | уреди извор]

Неке студије сугеришу да романтична веза у адолесценцији смањује агресију код мушкараца и жена, али се смањује по вишој стопи код жена. Жене ће изгледати пожељније свом партнеру ако се уклапају у друштво, а жене које су агресивне обично се не уклапају добро у друштво. Често се могу сматрати антисоцијалним. Женска агресија се не сматра нормом у друштву, а супротстављање норми понекад може спречити некога да пронађе партнера.[70] Међутим, студије су показале да све већи број жена бива ухапшен због оптужби за насиље у породици. У многим државама, жене сада чине четвртину до трећине свих хапшења због насиља у породици, што је пораст у односу на мање од 10 посто пре деценију.

Нова статистика одражава стварност документовану у истраживањима: жене су починиоци, као и жртве породичног насиља.[71] Међутим, једнако могуће објашњење је и случај побољшане дијагностике: постало је прихватљивије да мушкарци пријављују женско насиље у породици властима, док се стварно женско насиље у породици уопште није повећало.[72] Ово би могао бити случај у ситуацији где су се мушкарци мање стидели да пријаве женско насиље над њима — таква ситуација би могла довести до повећања броја ухапшених жена упркос томе што је стварни број насилних жена остао исти.

Поред тога, тренери често саветују мушкарце у такмичарским спортовима да не буду у интимним везама, на основу претпоставке да постају питомији и мање агресивни током спортског догађаја. Околности у којима мушкарци и жене доживљавају агресију такође се разликују. Једна студија је показала да су социјална анксиозност и стрес позитивно корелирани са агресијом код мушкараца, што значи да се са повећањем стреса и социјалне анксиозности повећава и агресија. Штавише, мушкарац са вишим социјалним вештинама има нижу стопу агресивног понашања од мушкарца са нижим социјалним вештинама. Код жена, више стопе агресије су биле корелиране само са вишим стопама стреса. Осим биолошких фактора који доприносе агресији, постоје и физички фактори.[73]

Физиолошки фактори

[уреди | уреди извор]

Што се тиче полног диморфизма, људи спадају у средњу групу са умереним полним разликама у величини тела, али релативно великим тестисима. Ово је типичан образац примата где неколико мужјака и женки живе заједно у групи, а мужјак се суочава са умереним бројем изазова од стране других мужјака у поређењу са искључивом полигинијом и моногамијом, али честом компетицијом сперме.[74]

Еволуциона психологија и социобиологија су такође расправљале и произвеле теорије за неке специфичне облике мушке агресије, као што су социобиолошке теорије силовања и теорије у вези са ефектом Пепељуге. Друга еволуциона теорија која објашњава полне разлике у агресији је хипотеза мушког ратника, која објашњава да су се мушкарци психолошки развили за међугрупну агресију како би добили приступ партнерима, ресурсима, територији и статусу.[50][51]

Физиологија

[уреди | уреди извор]

Мождани путеви

[уреди | уреди извор]

Многи истраживачи се фокусирају на мозак да би објаснили агресију. Бројна кола унутар неокортикалних и субкортикалних структура играју централну улогу у контроли агресивног понашања, у зависности од врсте, а тачна улога путева може варирати у зависности од врсте окидача или намере.[75][4]

Код сисара, хипоталамус и периакведуктална сива маса средњег мозга су кључна подручја, као што показују студије на мачкама, пацовима и мајмунима. Ова подручја мозга контролишу изражавање и бихевиоралних и аутономних компоненти агресије код ових врста, укључујући вокализацију. Електрична стимулација хипоталамуса изазива агресивно понашање[76] а хипоталамус има рецепторе који помажу у одређивању нивоа агресије на основу њихових интеракција са серотонином и вазопресином.[77] Код глодара, активација неурона који експримирају рецептор за естроген у вентролатералном делу вентромедијалног хипоталамуса (VMHvl) показала се довољном за покретање агресије и код мужјака и код женки.[78][79] Подручја средњег мозга укључена у агресију имају директне везе и са језгрима можданог стабла која контролишу ове функције, и са структурама као што су амигдала и префронтални кортекс.

Стимулација амигдале резултира појачаним агресивним понашањем код хрчака,[80][81] док лезије еволуционо хомологног подручја код гуштера значајно смањују такмичарски нагон и агресију (Bauman et al. 2006).[82] Код резус мајмуна, неонаталне лезије у амигдали или хипокампусу резултирају смањеним изражавањем социјалне доминације, што је повезано са регулацијом агресије и страха.[83] Неколико експеримената на сиријским златним хрчцима припремљеним за напад, на пример, подржава тврдњу да су кола унутар амигдале укључена у контролу агресије.[81] Улога амигдале је мање јасна код примата и чини се да више зависи од ситуационог контекста, при чему лезије доводе до повећања или социјално-афилијативних или агресивних одговора. Амигдалотомија, која укључује уклањање или уништавање делова амигдале, вршена је на људима како би се смањило њихово насилно понашање.

Широко подручје кортекса познато као префронтални кортекс (ПФК) је кључно за самоконтролу и инхибицију импулса, укључујући инхибицију агресије и емоција. Смањена активност префронталног кортекса, посебно његових медијалних и орбитофронталних делова, повезана је са насилном/антисоцијалном агресијом.[84] Поред тога, смањена инхибиција одговора је пронађена код насилних преступника, у поређењу са ненасилним преступницима.[75]

Улога хемикалија у мозгу, посебно неуротрансмитера, у агресији је такође испитивана. Ово варира у зависности од пута, контекста и других фактора као што је пол. Дефицит серотонина се теоретише да има примарну улогу у изазивању импулсивности и агресије. Најмање једна епигенетска студија подржава ову претпоставку.[85] Ипак, ниски нивои серотонинске трансмисије могу објаснити рањивост на импулсивност, потенцијалну агресију, и могу имати ефекат кроз интеракције са другим неурохемијским системима. Ово укључује допаминске системе који су генерално повезани са пажњом и мотивацијом ка наградама, и делују на различитим нивоима. Норепинефрин, такође познат као норадреналин, може утицати на агресивне одговоре и директно и индиректно кроз хормонски систем, симпатички нервни систем или централни нервни систем (укључујући мозак). Чини се да има различите ефекте у зависности од врсте окидачког стимулуса, на пример социјална изолација/ранг наспрам шока/хемијске агитације, што изгледа нема линеарну везу са агресијом. Слично томе, ГАБА, иако повезана са инхибиторним функцијама на многим синапсама ЦНС-а, понекад показује позитивну корелацију са агресијом, укључујући и када је појачана алкохолом.[86][87]

Хормонски неуропептиди вазопресин и окситоцин играју кључну улогу у сложеним социјалним понашањима код многих сисара, као што су регулација везивања, социјалног препознавања и агресије. Вазопресин је повезан са мушко-типичним социјалним понашањима која укључују агресију. Окситоцин може имати посебну улогу у регулисању веза женке са потомством и партнерима, укључујући употребу заштитне агресије. Почетне студије на људима сугеришу неке сличне ефекте.[88][89]

Код људи, агресивно понашање је повезано са абнормалностима у три главна регулаторна система у телу: серотонинским системима, катехоламинским системима и хипоталамусно-хипофизно-надбубрежној осовини. Познато је да су абнормалности у овим системима такође изазване стресом, било озбиљним, акутним стресом или хроничним стресом ниског интензитета.[90]

Тестостерон

[уреди | уреди извор]
Види још: Тестостерон § Агресија

Рана андрогенизација има организациони ефекат на развој мозга и код мужјака и код женки, чинећи више неуралних кола која контролишу сексуално понашање, као и међумушку и међуженску агресију, осетљивијим на тестостерон.[91] Постоје приметне полне разлике у агресији. Тестостерон је у мањој мери присутан код женки, које могу бити осетљивије на његове ефекте. Студије на животињама су такође указале на везу између инцидената агресије и индивидуалног нивоа циркулишућег тестостерона. Међутим, резултати у вези са приматима, посебно људима, су мање јасни и у најбољем случају само сугеришу позитивну повезаност у неким контекстима.[92]

Код људи, постоји сезонска варијација у агресији повезана са променама у тестостерону.[93] На пример, код неких врста примата, као што су резус мајмуни и павијани, женке су склоније да учествују у борбама око времена овулације, као и непосредно пре менструације.[91] Ако су резултати исти код људи као и код резус мајмуна и павијана, онда се повећање агресивног понашања током овулације објашњава падом нивоа естрогена. Ово чини нормалне нивое тестостерона ефикаснијим.[94] Кастрирани мишеви и пацови показују ниже нивое агресије. Мужјаци кастрирани као новорођенчад показују ниске нивое агресије чак и када им се даје тестостерон током развоја.

Хипотеза изазова

[уреди | уреди извор]

Хипотеза изазова описује динамичан однос између нивоа тестостерона у плазми и агресије у контексту парења код многих врста. Она предлаже да је тестостерон повезан са агресијом када је то корисно за репродукцију, као што је чување партнера и спречавање упада интрасексуалних ривала. Хипотеза изазова предвиђа да су сезонски обрасци нивоа тестостерона код неке врсте функција система парења (моногамија наспрам полигиније), очинске бриге и мушко-мушке агресије код сезонских узгајивача.

Овај образац између тестостерона и агресије први пут је примећен код сезонски узгајаних птица, као што је пољска стрнадица, где се нивои тестостерона умерено повећавају са почетком сезоне парења како би подржали основне репродуктивне функције.[95] Хипотеза је касније проширена и модификована да би предвидела односе између тестостерона и агресије код других врста. На пример, шимпанзе, које се паре током целе године, показују значајно повишене нивое тестостерона и агресивне мушко-мушке интеракције када су присутне рецептивне и плодне женке.[96] Тренутно, ниједно истраживање није прецизирало везу између модификоване хипотезе изазова и људског понашања, или људске природе скривене овулације, иако неки сугеришу да би се могла применити.[93]

Ефекти на нервни систем

[уреди | уреди извор]
Конверзија тестостерона у естрадиол

Друга линија истраживања се фокусирала на непосредне ефекте циркулишућег тестостерона на нервни систем, посредоване локалним метаболизмом унутар мозга. Тестостерон се може метаболизовати у естрадиол помоћу ензима ароматаза, или у дихидротестостерон (ДХТ) помоћу 5α-редуктазе.[97]

Ароматаза је високо изражена у регионима укљученим у регулацију агресивног понашања, као што су амигдала и хипоталамус. У студијама које су користиле технике генетског нокаута на инбредним мишевима, мужјаци мишева којима је недостајао функционалан ензим ароматазе показивали су значајно смањење агресије. Дуготрајно лечење естрадиолом делимично је обновило агресивно понашање, што сугерише да неурална конверзија циркулишућег тестостерона у естрадиол и његов ефекат на естрогенски рецепторе утичу на међумушку агресију. Поред тога, идентификована су два различита естрогенска рецептора, ERα и ERβ, који имају способност да испољавају различите ефекте на агресију код мишева. Међутим, чини се да ефекат естрадиола варира у зависности од соја миша, а код неких сојева смањује агресију током дугих дана (16 сати светла), док током кратких дана (8 сати светла) естрадиол брзо повећава агресију.[97]

Друга хипотеза је да тестостерон утиче на подручја мозга која контролишу бихевиоралне реакције. Студије на животињским моделима указују да на агресију утичу неколико међусобно повезаних кортикалних и субкортикалних структура унутар мреже социјалног понашања. Студија која је укључивала лезије и електрично-хемијску стимулацију код глодара и мачака открила је да се таква неурална мрежа састоји од медијалне амигдале, медијалног хипоталамуса и периакведукталне сиве масе (ПАГ), и да позитивно модулира реактивну агресију.[98] Штавише, студија спроведена на људским субјектима показала је да је повезаност префронталне амигдале модулирана ендогеним тестостероном током социјално-емоционалног понашања.[99]

У људским студијама, истраживање односа тестостерона и агресије такође се фокусирало на улогу орбитофронталног кортекса (ОФК). Ово подручје мозга је снажно повезано са системима контроле импулса и саморегулације који интегришу емоције, мотивацију и когницију како би водили понашање примерено контексту.[100] Пацијенти са локализованим лезијама ОФК показују појачану реактивну агресију.[101] Агресивно понашање може бити регулисано тестостероном путем смањеног ангажовања медијалног ОФК након социјалне провокације.[100] Приликом мерења нивоа тестостерона у пљувачки учесника, виши нивои могу предвидети накнадне агресивне бихевиоралне реакције на неправедност са којом се суочавају током задатка. Штавише, скенирање мозга помоћу fMRI показује смањену активност у медијалном ОФК током таквих реакција. Такви налази могу сугерисати да је специфична регија мозга, ОФК, кључни фактор у разумевању реактивне агресије.

Опште везе са понашањем

[уреди | уреди извор]

Научници су дуго били заинтересовани за однос између тестостерона и агресивног понашања. Код већине врста, мужјаци су агресивнији од женки. Кастрација мужјака обично има умирујући ефекат на агресивно понашање код мужјака. Код људи, мушкарци чине кривична дела, а посебно насилна кривична дела, чешће него жене. Учешће у криминалу обично расте у раним до средњим тинејџерским годинама, што се дешава истовремено са порастом нивоа тестостерона. Истраживање односа између тестостерона и агресије је тешко, јер је једино поуздано мерење тестостерона у мозгу путем лумбалне пункције, што се не ради у истраживачке сврхе. Студије су стога често користиле мање поуздана мерења из крви или пљувачке.[102]

The Handbook of Crime Correlates, преглед студија о криминалу, наводи да већина студија подржава везу између криминалитета одраслих и тестостерона, иако је веза умерена ако се посматра одвојено за сваки пол. Међутим, скоро све студије о малолетничкој делинквенцији и тестостерону нису значајне. Већина студија је такође открила да је тестостерон повезан са понашањима или особинама личности повезаним са криминалитетом, као што су антисоцијално понашање и алкохолизам. Многе студије су такође рађене на односу између општијег агресивног понашања/осећања и тестостерона. Око половине студија је пронашло везу, а око половине није.[102]

Студије нивоа тестостерона код мушких спортиста пре и после такмичења откриле су да се нивои тестостерона повећавају непосредно пре мечева, као у ишчекивању такмичења, и зависе од исхода догађаја: нивои тестостерона победника су високи у односу на нивое губитника. Није примећен специфичан одговор нивоа тестостерона на такмичење код женских спортиста, иако је примећена разлика у расположењу.[103] Поред тога, неки експерименти нису успели да пронађу везу између нивоа тестостерона и агресије код људи.[104][22][105]

Могућа корелација између тестостерона и агресије могла би објаснити „стероидни бес” који може настати услед употребе анаболичких стероида,[106][107] иако ефекат абнормално високих нивоа стероида не доказује ефекат на физиолошким нивоима.

Дехидроепиандростерон

[уреди | уреди извор]

Дехидроепиандростерон (ДХЕА) је најзаступљенији циркулишући андрогени хормон и може се брзо метаболизовати у циљним ткивима у моћне андрогене и естрогене. Гонадални стероиди генерално регулишу агресију током сезоне парења, али негонадни стероиди могу регулисати агресију током вансезонског периода. Кастрација различитих врста ван сезоне парења нема ефекта на територијалну агресију. У неколико студија на птицама, утврђено је да је циркулишући ДХЕА повишен код птица током вансезонског периода. Ови подаци подржавају идеју да птице ван сезоне парења комбинују надбубрежну и/или гонадну синтезу ДХЕА са неуралним метаболизмом ДХЕА како би одржале територијално понашање када је секреција гонадног тестостерона ниска. Слични резултати су пронађени у студијама које су укључивале различите сојеве пацова, мишева и хрчака. Нивои ДХЕА су такође проучавани код људи и могу играти улогу у људској агресији. Нивои циркулишућег ДХЕАС-а (његовог сулфатног естра) расту током адренархе (≈7 година старости) док су нивои тестостерона у плазми релативно ниски. Ово имплицира да би агресија код препубертетске деце са поремећајем понашања могла бити корелирана са ДХЕАС-ом у плазми, а не са тестостероном у плазми, што сугерише важну везу између ДХЕАС-а и људског агресивног понашања.[97]

Гликокортикоиди

[уреди | уреди извор]

Гликокортикоидни хормони имају важну улогу у регулисању агресивног понашања. Код одраслих пацова, акутне ињекције кортикостерона подстичу агресивно понашање, а акутно смањење кортикостерона смањује агресију; међутим, хронично смањење нивоа кортикостерона може произвести ненормално агресивно понашање. Поред тога, гликокортикоиди утичу на развој агресије и успостављање социјалних хијерархија. Одрасли мишеви са ниским основним нивоима кортикостерона имају већу вероватноћу да постану доминантни од мишева са високим основним нивоима кортикостерона.[97]

Гликокортикоиди се ослобађају од стране хипоталамусно-хипофизно-надбубрежне (ХПА) осовине као одговор на стрес, од којих је кортизол најистакнутији код људи. Резултати код одраслих сугеришу да смањени нивои кортизола, повезани са мањим страхом или смањеним одговором на стрес, могу бити повезани са већом агресијом. Међутим, могуће је да је проактивна агресија повезана са ниским нивоима кортизола, док реактивна агресија може бити праћена повишеним нивоима. Разлике у проценама кортизола такође могу објаснити разноликост резултата, посебно код деце.[92]

ХПА осовина је повезана са општом реакцијом „бори се или бежи” или акутном реакцијом на стрес, и улогом катехоламина као што је епинефрин, популарно познат као адреналин.

Феромони

[уреди | уреди извор]

Код многих животиња, агресија се може повезати са феромонима који се ослобађају између конспецифика. Код мишева, показано је да главни уринарни протеини (МУП-ови) подстичу урођено агресивно понашање код мужјака,[108][109] и могу бити посредовани неуромодулаторним системима.[110] МУП-ови активирају мирисни сензорни неурони у вомероназалном органу (ВНО), подсистему носа за који је познато да детектује феромоне путем специфичних сензорни рецептора, код мишева[109] и пацова.[111] Феромони су такође идентификовани код воћних мушица, детектовани од стране неурона у антени, који шаљу поруку мозгу изазивајући агресију; забележено је да агресивни феромони нису идентификовани код људи.[112]

Генетика

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Генетика агресије

Уопштено, разлике у континуираном фенотипу као што је агресија вероватно проистичу из деловања великог броја гена, сваки са малим ефектом, који међусобно делују један на други и на околину током развоја и живота.

У не-сисарском примеру гена повезаних са агресијом, ген fruitless код воћних мушица је кључни детерминант одређених полно диморфних понашања, а његова вештачка промена може довести до преокрета стереотипно мушких и женских образаца агресије у борби. Међутим, у ономе што се сматрало релативно јасним случајем, пријављене су инхерентне сложености у дешифровању веза између међусобно делујућих гена у еколошком контексту и социјалног фенотипа који укључује вишеструке бихевиоралне и сензорне интеракције са другим организмом.[113]

Код мишева, кандидатски гени за разликовање агресије међу половима су ген Sry (sex determining region Y), који се налази на Y хромозому, и ген Sts (стероид сулфатаза). Ген Sts кодира ензим стероид сулфатазу, који је кључан у регулацији биосинтезе неуростероида. Изражава се код оба пола, у корелацији је са нивоима агресије међу мужјацима мишева, и драматично се повећава код женки након порођаја и током лактације, што одговара почетку мајчинске агресије.[81] Најмање једна студија је пронашла могући епигенетски потпис (тј. смањену метилацију на специфичном CpG месту на промоторском региону) серотонинског рецептора 5-HT3a који је повезан са мајчинском агресијом међу људским субјектима.[85]

Мишеви са експериментално повишеном осетљивошћу на оксидативни стрес (кроз инхибицију активности бакар-цинк супероксид дисмутазе, SOD1) тестирани су на агресивно понашање.[114] Утврђено је да су мужјаци потпуно дефицитарни у SOD1 агресивнији од мужјака дивљег типа и мужјака који експримирају 50% овог антиоксидативног ензима. Такође су брже нападали другог мужјака. Узрочна веза између дефицита SOD1 и повећане агресије још увек није схваћена.

Код људи, постоје добри докази да на основну људску неуралну архитектуру која лежи у основи потенцијала за флексибилне агресивне одговоре утичу гени, као и околина. Што се тиче варијација међу појединцима, у последњим деценијама спроведено је више од 100 студија близанаца и усвајања које су испитивале генетску основу агресивног понашања и сродних конструката као што су поремећаји понашања. Према мета-анализи објављеној 2002. године, приближно 40% варијација међу појединцима објашњава се разликама у генима, а 60% разликама у окружењу (углавном неудељеним утицајима околине, а не онима који би били заједнички због одрастања заједно). Међутим, такве студије су зависиле од самоизвештавања или посматрања других, укључујући родитеље, што компликује тумачење резултата.

Неколико лабораторијских анализа није пронашло значајне количине индивидуалних варијација у агресији које би се могле објаснити генетским варијацијама у људској популацији. Штавише, студије везивања и асоцијације које покушавају да идентификују специфичне гене, на пример оне који утичу на нивое неуротрансмитера или хормона, генерално су резултирале контрадикторним налазима које карактеришу неуспешни покушаји репликације. Један могући фактор је алел (варијанта) гена МАО-А који, у интеракцији са одређеним животним догађајима као што је злостављање у детињству (које може и само по себи имати главни ефекат), може утицати на развој региона мозга као што је амигдала, и као резултат тога, неке врсте бихевиоралних одговора могу бити вероватније. Опште нејасна слика је упоређена са једнако тешким налазима добијеним у вези са другим сложеним бихевиоралним фенотиповима.[115][116] На пример, и 7Р и 5Р, АДХД-повезани ВНТР алели гена за допамински рецептор Д4 директно су повезани са инциденцом проактивне агресије код мушкараца без историје АДХД-а.[117]

Друштво и култура

[уреди | уреди извор]

Људи деле аспекте агресије са не-људским животињама, и имају специфичне аспекте и сложеност повезане са факторима као што су генетика, рани развој, социјално учење и флексибилност, култура и морал. Конрад Лоренц је у свом класику из 1963. године, О агресији, изјавио да је људско понашање обликовано са четири главна, животињска нагона за преживљавањем. Узети заједно, ови нагони — глад, страх, репродукција и агресија — остварују природну селекцију.[тражи се извор] Е. О. Вилсон је у О људској природи разрадио да је агресија, типично, средство за стицање контроле над ресурсима. Агресија се, дакле, погоршава у временима када висока густина насељености ствара недостатак ресурса.[118] Према Ричарду Ликију и његовим колегама, агресија код људи се такође повећала тиме што су постали заинтересованији за власништво и одбрану своје имовине.[119] Међутим, Унеско је 1989. усвојио Севиљску изјаву о насиљу која је оповргла тврдње еволуционих научника да је генетика сама по себи једини узрок агресије.[120]

Друштвени и културни аспекти могу значајно утицати на различите изразе агресивности. На пример, висока густина насељености, када је повезана са смањењем доступних ресурса, може бити значајна интервенишућа варијабла за појаву насилних дела.[121]

Култура

[уреди | уреди извор]

Култура је један од фактора који утичу на агресију. Племенска или друштва групе која су постојала пре или изван модерних држава понекад су приказивана као мирољубиви „племенити дивљаци”. Народ Кунг, на пример, описан је као „Безазлени народ” у популарном делу Елизабет Маршал Томас 1958. године.[122] Међутим, Рат пре цивилизације Лоренса Килија из 1996. године сугерисао је да је редовно ратовање без модерне технологије вођено од стране већине група кроз људску историју, укључујући већину индијанских племена.[123]

Истраживања о ловцима-сакупљачима открила су низ образаца понашања. Иако се агресија, сукоби и насиље могу јавити, директна конфронтација се генерално избегава, а спорови се често решавају путем различитих вербалних и невербалних друштвених механизама. Различите стопе агресије или насиља — било савремене или историјске — повезане су са друштвеним структурама и факторима околине као што су дистрибуција ресурса или стицање својине, употреба земљишта, стратегије преживљавања и динамика становништва.[124]

Амерички психолог Питер Греј хипотезира да су ловачко-сакупљачка друштва у стању да одржавају релативно егалитарне и мирољубиве односе путем механизама као што су неговање свеприсутног играчког духа, употреба хумора за одвраћање од доминације и не-присилне, попустљиве праксе одгоја деце. Греј пореди ловачко-сакупљачке групе са друштвеним играчким групама, наглашавајући да таква игра није увек фриволна или чак лака.[125] Према Греју, „Друштвена игра — то јест, игра која укључује више од једног играча — је нужно егалитарна. Она увек захтева суспензију агресије и доминације, заједно са појачаном осетљивошћу на потребе и жеље других играча”.[126]

Џоун Дурант са Универзитета Манитобе извештава да су вишеструке студије пронашле везу између физичког кажњавања и виших нивоа агресије усмерене према родитељима, браћи и сестрама, вршњацима и супружницима, чак и када се контролишу други утицајни фактори.[127]

Слично томе, Елизабет Гершоф са Универзитета Тексаса у Остину је утврдила да што чешће деца доживљавају физичко кажњавање, већа је вероватноћа да ће се, као одрасли, упуштати у насилно понашање према члановима породице, укључујући интимне партнере.[128]

У земљама где је физичко кажњавање деце културно прихватљивије, његова повезаност са повећаном агресијом је слабија. Међутим, истраживања показују да физичко кажњавање предвиђа одређено повећање агресије код деце без обзира на културни контекст.[129]

Иако ове асоцијације не успостављају узрочност, бројне лонгитудиналне студије сугеришу да доживљавање физичког кажњавања може имати директан узрочни утицај на касније агресивно понашање.[127] У прегледу неколико таквих студија које су испитивале однос између дисциплинског ударања по задњици и агресије код деце од предшколског узраста до адолесценције, Елизабет Гершоф је закључила: „Ударање по задњици доследно је предвиђало повећање агресије деце током времена, без обзира на то колико су деца била агресивна када се ударање догодило”.[130]

Слични налази су пријављени у студији из 2010. коју је водила Кетрин Тејлор са Универзитета Тулејн, која је идентификовала везу између мајчинског ударања трогодишње деце и повећаног ризика од каснијег агресивног понашања.[131]

Истраживач породичног насиља Мари А. Штраус тврди да су такви докази често занемаривани, углавном због преовлађујућег уверења да је ударање по задњици ефикасније од ненасилних облика дисциплине. Он упозорава, међутим, да ово уверење опстаје упркос доказима о штетним нуспојавама.[132]

Културне и политичке интерпретације агресије додатно су компликоване субјективном употребом термина „агресиван”, који може одражавати вредносне судове у зависности од културног или идеолошког становишта посматрача. Да ли се присилни или насилни чин сматра агресијом — или легитимном или нелегитимном агресијом — често зависи од друштвених позиција укључених у односу на структуру њихове културе. Релевантни фактори могу укључивати: норме које регулишу координацију и дистрибуцију ресурса; дефиниције самоодбране и провокације; ставове према аутсајдерима и маргинализованим групама као што су жене, особе са инвалидитетом или људи нижег статуса; присуство алтернативних механизама за решавање сукоба; нивое трговинске међузависности и учешће у пактовима колективне безбедности; и шире материјалне или друштвене циљеве.[121][133]

Међукултурно истраживање је пронашло разлике у ставовима према агресији у различитим културама. У једној упитничкој студији студената, поред тога што су мушкарци у целини више оправдавали неке врсте агресије од жена, амерички испитаници су лакше оправдавали одбрамбену физичку агресију од јапанских или шпанских испитаника, док су јапански студенти преферирали директну вербалну агресију (али не и индиректну) више од својих америчких и шпанских колега.[134]

У америчкој култури, у студији студената, утврђено је да мушкарци из јужних Сједињених Држава реагују снажније и агресивније од својих северних колега када су насумично увређени након што су се сударили с неким. Теоретисало се да ово понашање одражава традиционалну културу части која преовлађује на југу Сједињених Држава, повезану са концептима као што је „чување образа”.[135]

Други културни оквири који се често разматрају у истраживањима агресије укључују контрасте између индивидуалистичких и колективистичких оријентација. Они могу утицати на то како појединци реагују на спорове — на пример, кроз отворено такмичење или прилагођавањем другима и избегавањем сукоба.

У студији која је укључивала 62 земље, директори школа су пријавили виши ниво агресивног понашања ученика у културама које су окарактерисане као индивидуалистичкије и, сходно томе, мање колективистичке.[136]

Друга међукултурна поређења везана за агресију и сукобе испитивала су разлике између демократских и ауторитарних политичких система, као и између егалитарних и стратификованих друштава.[121]

Економски систем познат као капитализам неки научници тумаче као да се ослања на људску такмичарску природу и агресију како би покренуо тежњу за ресурсима и трговином. Ова перспектива се посматра и позитивно, као мотиватор за иновације и ефикасност, и негативно, као извор неједнакости и сукоба.[137]

Коначно, перципирана легитимност агресивних чинова је под утицајем културних и политичких ставова о друштвеној прихватљивости одређених акција или мета. Ове перцепције се често оспоравају, посебно у случајевима који укључују религију или међународне спорове. Један истакнути пример је арапско-израелски сукоб, где се чинови које једна група означава као агресију могу бити уоквирени као одбрана или отпор од стране друге.[138][139]

Медији

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Истраживање медијског насиља

Неки истраживачи тврде да се понашања попут агресије могу делимично научити посматрањем и имитацијом других, што је концепт утемељен у теорији социјалног учења.[140] Ова перспектива укључује став да изложеност медијском насиљу може имати мали утицај на агресивно понашање. Међутим, ово остаје предмет текуће дебате, а други научници су оспорили снагу или доследност таквих ефеката.[141]

На пример, једна проспективна студија адолесцената није пронашла дугорочну везу између употребе насилних видео-игара и каснијег насиља младих или малтретирања.[142] Мета-анализа је закључила да је ефекат насилних видео-игара на агресију генерално мањи од оног који је пронађен у студијама о телевизијском насиљу. Величина овог ефекта била је позитивно повезана са интензитетом насилног садржаја и негативно повезана са количином времена проведеног у игрању.[143] Студија је закључила да доступни докази нису довољни да се утврди узрочна веза између насилних видео-игара и повећане агресије.

Супротно томе, друга истраживања су пријавила повезаност између изложености насилним видео-играма и појачаних агресивних мисли, осећања и понашања, како у лабораторијским условима, тако и у стварним животним контекстима.[144]

Деца

[уреди | уреди извор]

Учесталост физичке агресије код људи достиже врхунац око 2–3. године живота. Затим се у просеку постепено смањује.[145][146] Ова запажања сугеришу да физичка агресија није само научено понашање, већ да развој пружа могућности за учење и биолошки развој саморегулације. Међутим, мали подскуп деце не успева да стекне све потребне саморегулаторне способности и има тенденцију да показује нетипичне нивое физичке агресије током развоја. Они могу бити у ризику за касније насилно понашање или, супротно томе, недостатак агресије који се може сматрати неопходним у друштву.

Међутим, неки налази сугеришу да рана агресија не мора нужно довести до агресије касније, иако је ток кроз рано детињство важан предиктор исхода у средњем детињству. Поред тога, физичка агресија која се наставља вероватно се дешава у контексту породичних недаћа, укључујући социоекономске факторе. Штавише, чини се да су „опозиција” и „кршење статуса” у детињству јаче повезани са социјалним проблемима у одраслом добу него једноставно агресивно антисоцијално понашање.[147][148] Социјално учење кроз интеракције у раном детињству сматра се градивним елементом за нивое агресије који играју кључну улогу у развоју вршњачких односа у средњем детињству.[149] Свеукупно, може се узети у обзир међудејство биолошких, социјалних и еколошких фактора.[150] Нека истраживања указују да промене времена могу повећати вероватноћу да деца испоље девијантно понашање.[151]

Типична очекивања

[уреди | уреди извор]
  • Мала деца која се припремају за упис у вртић треба да развију друштвено важну вештину асертивности. Примери асертивности укључују тражење информација од других, започињање разговора или способност да се одговори на притисак вршњака.
  • Насупрот томе, нека мала деца користе агресивно понашање, као што су ударање или грижење, као облик комуникације.
  • Агресивно понашање може ометати учење као дефицит вештина, док асертивно понашање може олакшати учење. Међутим, код мале деце, агресивно понашање је развојно примерено и може довести до могућности за изградњу вештина решавања сукоба и комуникације.
  • До школског узраста, деца би требало да науче друштвено прихватљивије облике комуникације, као што је изражавање кроз вербални или писани језик; ако то нису научила, ово понашање може указивати на инвалидитет или развојно кашњење.

Окидачи агресије

[уреди | уреди извор]

Експеримент са Бобо лутком спровео је Алберт Бандура 1961. године. У овом раду, Бандура је открио да су деца изложена агресивном одраслом моделу деловала агресивније од оних која су била изложена неагресивном одраслом моделу. Овај експеримент сугерише да свако ко долази у контакт и комуницира са децом може утицати на начин на који реагују и носе се са ситуацијама.[152]

Резиме препорука националних удружења
  • Америчка академија за педијатрију (2011): „Најбољи начин да се спречи агресивно понашање је да свом детету пружите стабилан, сигуран дом са чврстом, љубазном дисциплином и сталним надзором током периода малог детета и предшколског узраста. Свако ко брине о вашем детету треба да буде добар узор и да се слаже са правилима која се од њега очекују, као и са одговором који треба користити ако не послуша.”[153]
  • Национална асоцијација школских психолога (2008): „Проактивна агресија је типично промишљена, без емоција и усмерена на постизање неког циља. На пример, насилник жели одобравање вршњака и покорност жртве, а чланови банде желе статус и контролу. Насупрот томе, реактивна агресија је често веома емоционална и често је резултат пристрасне или мањкаве когнитивне обраде од стране ученика.”[154]

Пол

[уреди | уреди извор]
Види још: Пол и психологија

Пол је фактор који игра улогу у агресији и код људи и код животиња. Историјски се верује да су мушкарци генерално физички агресивнији од жена од раног узраста,[155][156] а мушкарци почине огромну већину убистава (Buss 2005). Ово је једна од најробуснијих и најпоузданијих бихевиоралних полних разлика, и пронађена је у многим различитим старосним групама и културама. Међутим, неке емпиријске студије су откриле да је разлика у мушкој и женској агресији израженија у детињству, док је полна разлика код одраслих скромна када се проучава у експерименталном контексту.[57] Ипак, постоје докази да су мушкарци бржи на агресију (Frey et al. 2003) и вероватније од жена да своју агресију изразе физички.[157] Када се разматрају индиректни облици ненасилне агресије, као што су релациона агресија и друштвено одбацивање, неки научници тврде да жене могу бити прилично агресивне, иако се женска агресија ретко изражава физички.[158][159][160] Изузетак је насиље интимног партнера које се дешава међу паровима који су верени, венчани или у неком другом облику интимне везе.

Иако је мање вероватно да ће жене покренути физичко насиље од мушкараца, оне могу изразити агресију користећи различите нефизичке начине. Тачно који метод жене користе да изразе агресију је нешто што варира од културе до културе. На острву Белона, култури заснованој на мушкој доминацији и физичком насиљу, жене чешће улазе у сукобе са другим женама него са мушкарцима. Када су у сукобу са мушкарцима, уместо да користе физичка средства, оне смишљају песме које исмевају мушкарца, које се шире по острву и понижавају га. Ако би жена желела да убије мушкарца, она би или убедила своје мушке рођаке да га убију или би унајмила убицу. Иако ова два метода укључују физичко насиље, оба су облици индиректне агресије, јер сама агресорка избегава да се директно укључи или да се доведе у непосредну физичку опасност.[161]

Погледајте и одељке о тестостерону и еволуционим објашњењима за полне разлике изнад.

Ситуациони фактори

[уреди | уреди извор]
Види још: Претња стереотипа

Постоје неке везе између оних који су склони насиљу и њихове употребе алкохола. Они који су склони насиљу и користе алкохол имају већу вероватноћу да изврше насилна дела.[162] Алкохол нарушава расуђивање, чинећи људе много мање опрезним него што иначе јесу (MacDonald et al. 1996). Такође омета начин на који се информације обрађују (Bushman 1993, 1997; Bushman & Cooper 1990).

Недавна истраживања даље показују да у свакодневним ситуацијама, кршења друштвених норми могу бити перципирана као провокације које изазивају агресију,[163][164][133] што може имати негативне последице за појединце и друштвену коегзистенцију. На основу Општег модела агресије (ГАМ),[7][165][166] експериментални докази показују да физичка провокација утиче на унутрашње стање (когницију, узбуђење и афект) провоциране особе и обликује њене одговоре.[133] Друштвени статус провокатора може играти умерену улогу у овом процесу: провокатор вишег статуса изазива унутрашње стање склоније агресији, али је вероватноћа вербалне одмазде мање под утицајем унутрашњег стања када провокација долази од некога вишег статуса. Ове динамике илуструју како намерна провокација смањује вероватноћу игнорисања инцидента и повећава вероватноћу вербалне или физичке агресије, посредовано променама у унутрашњем стању. Свеукупно, овај механизам наглашава важност ситуационих и друштвених фактора — као што је статус — у свакодневној агресији и њеној регулацији. Ово такође доприноси тренутно неуверљивим доказима о улози друштвеног статуса на агресију и наглашава важност даљих истраживања.[167][168]

Бол и нелагодност такође повећавају агресију. Чак и једноставан чин стављања руку у врућу воду може изазвати агресиван одговор. Високе температуре су наведене као фактор у бројним студијама. Једна студија завршена усред покрета за грађанска права открила је да су нереди били вероватнији у топлијим данима него у хладнијим (Carlsmith & Anderson 1979). Утврђено је да су студенти били агресивнији и раздражљивији након што су полагали тест у врућој учионици (Anderson et al. 1996, Rule, et al. 1987). Такође је утврђено да су возачи у аутомобилима без клима уређаја склонији да трубе (Kenrick & MacFarlane 1986), што се користи као мера агресије и показало је везе са другим факторима као што су генерички симболи агресије или видљивост других возача.[169]

Фрустрација је још један главни узрок агресије.[170] Теорија фрустрације и агресије наводи да се агресија повећава ако особа осећа да је спречена у постизању циља (Aronson et al. 2005). Једна студија је открила да близина циља чини разлику. Студија је испитивала људе који чекају у реду и закључила да је друга особа била агресивнија од дванаесте када је неко пресекао ред (Harris 1974). Неочекивана фрустрација може бити још један фактор. У посебној студији да би се показало како неочекивана фрустрација доводи до повећане агресије, Kulik & Brown (1979) су изабрали групу студената као волонтере да упућују позиве за добротворне донације. Једној групи је речено да ће људи које ће звати бити великодушни и да ће прикупљање бити веома успешно. Другој групи нису дата никаква очекивања. Група која је очекивала успех била је више узнемирена када нико није донирао него група која није очекивала успех (сви су заправо имали ужасан успех). Ово истраживање сугерише да када се очекивање не оствари (успешно прикупљање), настаје неочекивана фрустрација која повећава агресију.

Постоје неки докази који сугеришу да присуство насилних објеката као што је пиштољ може изазвати агресију. У студији коју су спровели Ленард Берковиц и Ентони Ле Пејџ (1967), студенти су били наљућени, а затим остављени у присуству пиштоља или рекета за бадминтон. Затим су наведени да верују да дају електричне шокове другом студенту, као у Милграмовом експерименту. Они који су били у присуству пиштоља дали су више шокова. Могуће је да стимулус везан за насиље повећава вероватноћу агресивних когниција активирањем семантичке мреже.

Новији предлог повезује војно искуство са бесом и агресијом, развојем агресивних реакција и истраживањем ових ефеката на оне који поседују особине серијског убице. Касл и Хенсли наводе: „Војска пружа друштвени контекст у којем војници уче агресију, насиље и убиство.”[171] Посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) је такође озбиљан проблем у војсци, за који се такође верује да понекад доводи до агресије код војника који пате због онога што су видели у борби. Они се враћају у цивилни свет и можда их и даље прогоне флешбекови и ноћне море, што изазива озбиљан стрес. Поред тога, тврди се да се код ретке мањине која је наводно склона серијским убиствима, насилни импулси могу појачати и усавршити у рату, потенцијално стварајући ефикасније убице.[172]

Као теорија позитивне адаптације

[уреди | уреди извор]

Нека недавна истраживања су довела у питање традиционалне психолошке концептуализације агресије као универзално негативне.[41][173] Већина традиционалних психолошких дефиниција агресије се фокусира на штету нанету примаоцу агресије, имплицирајући да је то намера агресора; међутим, то можда није увек случај.[174] Са овог алтернативног гледишта, иако прималац може или не мора бити повређен, перципирана намера је да се повећа статус агресора, а не нужно да се науди примаоцу.[175] Такви научници тврде да традиционалне дефиниције агресије немају валидност због тога колико је изазовно директно их проучавати.[176]

Са овог гледишта, уместо да концепти као што су асертивност, агресија, насиље и криминално насиље постоје као различити конструкти, они постоје на континууму, при чему су умерени нивои агресије најадаптивнији.[41] Такви научници ово не сматрају тривијалном разликом, напомињући да мерења агресије многих традиционалних истраживача могу мерити исходе ниже на континууму, на нивоима који су адаптивни, а ипак генерализују своје налазе на неадаптивне нивое агресије, чиме губе прецизност.[177]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Maremmani, Icro; Avella, Maria T.; Novi, Martina; Bacciardi, Silvia; Maremmani, Angelo G.I. (септембар 2020). „Aggressive Behavior and Substance Use Disorder: The Heroin Use Disorder as a Case Study” [Агресивно понашање и поремећај употребе супстанци: Поремећај употребе хероина као студија случаја]. Addictive Disorders & Their Treatment. 19 (3): 161—173. doi:10.1097/ADT.0000000000000199. 
  2. ^ DeBono, Amber; Muraven, Mark (новембар 2014). „Rejection perceptions: feeling disrespected leads to greater aggression than feeling disliked” [Перцепције одбацивања: осећај непоштовања доводи до веће агресије него осећај несимпатичности]. Journal of Experimental Social Psychology. 55: 43—52. doi:10.1016/j.jesp.2014.05.014. 
  3. ^ а б De Almeida, Rosa Maria Martins; Cabral, João Carlos Centurion; Narvaes, Rodrigo (2015). „Behavioural, hormonal and neurobiological mechanisms of aggressive behaviour in human and nonhuman primates” [Бихевиорални, хормонски и неуробиолошки механизми агресивног понашања код људи и нељудских примата]. Physiology & Behavior. 143: 121—35. PMID 25749197. doi:10.1016/j.physbeh.2015.02.053. 
  4. ^ а б в Miczek, Klaus A.; de Almeida, Rosa M. M.; Kravitz, Edward A.; Rissman, Emilie F.; de Boer, Sietse F.; Raine, Adrian (31. 10. 2007). „Neurobiology of Escalated Aggression and Violence” [Неуробиологија ескалиране агресије и насиља]. The Journal of Neuroscience. 27 (44): 11803—11806. PMC 2667097 Слободан приступ. PMID 17978016. doi:10.1523/JNEUROSCI.3500-07.2007. 
  5. ^ Hollowood, Lorna (2022). „Micro refers to its subtle delivery not its impact” [„Микро” се односи на суптилност, а не на утицај]. rcn.org.uk. Краљевски колеџ за медицинске сестре. „Микроагресије су нешто што вам неко каже; могу бити начин на који сте се осећали. Често су то суптилна понашања, али њихови ефекти су далеко од суптилних.” 
  6. ^ Buss, A. H. (1961). The psychology of aggression. Hoboken, NJ: John Wiley.}
  7. ^ а б Anderson, Craig A.; Bushman, Brad J. (2002). „Human Aggression” [Људска агресија]. Annual Review of Psychology. 53: 27—51. PMID 11752478. doi:10.1146/annurev.psych.53.100901.135231. 
  8. ^ Wahl, Klaus (2020). The Radical Right. Biopsychosocial Roots and International Variations [Радикална десница. Биопсихосоцијални корени и међународне варијације]. London: Palgrave Macmillan. стр. 47. ISBN 978-3-030-25130-7. OCLC 1126278982. 
  9. ^ Wahl, Klaus (2013). Aggression und Gewalt. Ein biologischer, psychologischer und sozialwissenschaftlicher Überblick [Агресија и насиље. Биолошки, психолошки и социолошки преглед]. Heidelberg: Spektrum Akademischer Verlag. стр. 2. ISBN 978-3-8274-3120-2. OCLC 471933605. 
  10. ^ Akert, R.M., Aronson, E., & Wilson, T.D. (2010). Social Psychology (7th ed.). Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall.
  11. ^ Dollard et al. 1939
  12. ^ Berkowitz, L. (1987). „Frustrations, appraisals, and aversively stimulated aggression” [Фрустрације, процене и аверзивно стимулисана агресија]. Aggressive Behavior. 14 (1): 3—11. PMID 2667009. doi:10.1037/0033-2909.106.1.59. 
  13. ^ а б Archer, J. (1976). „The organization of aggression and fear in vertebrates” [Организација агресије и страха код кичмењака]. Ур.: Bateson, P.P.G.; Klopfer, P.H. Perspectives in Ethology (Vol.2) [Перспективе у етологији (том 2)]. New York, NY: Plenum. стр. 231—298. 
  14. ^ Berkowitz, L. (1993). Aggression: Its causes, consequences, and control. New York, NY: McGraw-Hill.
  15. ^ McEllistrem, Joseph E. (2004). „Affective and predatory violence: A bimodal classification system of human aggression and violence” [Афективно и предаторско насиље: бимодални систем класификације људске агресије и насиља]. Aggression and Violent Behavior. 10 (1): 1—30. doi:10.1016/j.avb.2003.06.002. 
  16. ^ Bushman, Brad J.; Anderson, Craig A. (2001). „Is it time to pull the plug on hostile versus instrumental aggression dichotomy?” [Да ли је време да се одустане од дихотомије непријатељске и инструменталне агресије?]. Psychological Review. 108 (1): 273—9. PMID 11212630. doi:10.1037/0033-295X.108.1.273. 
  17. ^ Ellie L. Young, David A. Nelson, America B. Hottle, Brittney Warburton, and Bryan K. Young (2010) Relational Aggression Among Students Principal Leadership, October, copyright the National Association of Secondary School Principals
  18. ^ Ramírez, J.M.; Andreu, J.M. (2006). „Aggression, and some related psychological constructs (anger, hostility, and impulsivity) Some comments from a research project” [Агресија и неки сродни психолошки конструкти (бес, непријатељство и импулсивност) Неки коментари из истраживачког пројекта]. Neuroscience & Biobehavioral Reviews. 30 (3): 276—91. PMID 16081158. doi:10.1016/j.neubiorev.2005.04.015. 
  19. ^ Veenema, Alexa H.; Neumann, Inga D. (2007). „Neurobiological Mechanisms of Aggression and Stress Coping: A Comparative Study in Mouse and Rat Selection Lines” [Неуробиолошки механизми агресије и суочавања са стресом: упоредна студија на селекционим линијама мишева и пацова]. Brain, Behavior and Evolution. 70 (4): 274—85. PMID 17914259. doi:10.1159/000105491. 
  20. ^ Simons, Marlise (мај 2010). „International Court May Define Aggression as Crime” [Међународни суд би могао дефинисати агресију као злочин]. The New York Times. 
  21. ^ Nathaniel Snow Violence and Aggression in Sports: An In-Depth Look (Part One) (Part 2 Part 3) Bleacher Report, 23 March 2010
  22. ^ а б Coccaro, Emil F.; Beresford, Brendan; Minar, Philip; Kaskow, Jon; Geracioti, Thomas (2007). „CSF testosterone: Relationship to aggression, impulsivity, and venturesomeness in adult males with personality disorder” [Тестостерон у ЦСФ: однос са агресијом, импулсивношћу и авантуризмом код одраслих мушкараца са поремећајем личности]. Journal of Psychiatric Research. 41 (6): 488—92. PMID 16765987. doi:10.1016/j.jpsychires.2006.04.009. 
  23. ^ Barbara Krahé (11. 2. 2013). The Social Psychology of Aggression: 2nd Edition [Социјална психологија агресије: 2. издање]. Psychology Press. стр. 16. ISBN 978-1-136-17772-9. 
  24. ^ Elizabeth Kande Englander (30. 1. 2003). Understanding Violence [Разумевање насиља]. Psychology Press. стр. 55—86. ISBN 978-1-135-65676-8. 
  25. ^ Merriam-Webster: Aggression Retrieved 10 January 2012
  26. ^ Online Etymology Dictionary: Aggression Retrieved 10 January 2012
  27. ^ Stearns, D. C. (2003). Anger and aggression. Encyclopedia of Children and Childhood: In History and Society. Paula S. Fass (Ed.). Macmillan Reference Books
  28. ^ Van Staaden, M.J, Searcy, W.A. & Hanlon, R.T. 'Signaling Aggression' in Aggression Academic Press, Stephen F. Goodwin, 2011
  29. ^ Maestripieri, Dario (1992). „Functional aspects of maternal aggression in mammals” [Функционални аспекти материнске агресије код сисара]. Canadian Journal of Zoology. 70 (6): 1069—77. Bibcode:1992CaJZ...70.1069M. doi:10.1139/z92-150. 
  30. ^ Psychology- The Science of Behaviour, pg 420, Neil R Clarkson (4th Edition)
  31. ^ Gleitman, Henry, Alan J. Fridlund, and Daniel Reisberg. Psychology. 6th ed. New York: W W Norton and Company, 2004. 431–432.
  32. ^ Gendreau, P. L.; Archer, J. (2005). „Subtypes of Aggression in Humans and Animals” [Подтипови агресије код људи и животиња]. Ур.: Tremblay, Richard Ernest; Hartup, Willard W.; Archer, John. Developmental Origins of Aggression [Развојни корени агресије]. Guilford Press. стр. 25–46. ISBN 978-1-59385-110-1. 
  33. ^ а б в Johnson, L. K.; Wiemer, D. F. (1982). „Nerol: An alarm substance of the stingless bee, Trigona fulviventris (Hymenoptera: Apidae)” [Нерол: Супстанца за узбуну код пчеле без жаоке, Trigona fulviventris (Hymenoptera: Apidae)]. Journal of Chemical Ecology. 8 (9): 1167—81. Bibcode:1982JCEco...8.1167J. PMID 24413960. doi:10.1007/BF00990750. 
  34. ^ Rusch, H.; Gavrilets, S. (2017). „The logic of animal intergroup conflict: A review” [Логика међугрупног сукоба код животиња: преглед]. Journal of Economic Behavior and Organization. 178: 1014—1030. doi:10.1016/j.jebo.2017.05.004 Слободан приступ. 
  35. ^ Tanner, C. J (2006). „Numerical assessment affects aggression and competitive ability: A team-fighting strategy for the ant Formica xerophila” [Нумеричка процена утиче на агресију и такмичарску способност: стратегија тимске борбе код мрава Formica xerophila]. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 273 (1602): 2737—42. JSTOR 25223670. PMC 1635503 Слободан приступ. PMID 17015327. doi:10.1098/rspb.2006.3626. 
  36. ^ Mitani, John C.; Watts, David P.; Amsler, Sylvia J. (2010). „Lethal intergroup aggression leads to territorial expansion in wild chimpanzees” [Смртоносна међугрупна агресија доводи до територијалне експанзије код дивљих шимпанзи]. Current Biology. 20 (12): R507—8. Bibcode:2010CBio...20.R507M. PMID 20620900. doi:10.1016/j.cub.2010.04.021 Слободан приступ. 
  37. ^ а б Issa, F. A.; Adamson, D. J.; Edwards, D. H. (1999). „Dominance hierarchy formation in juvenile crayfish procambarus clarkii”Неопходна новчана претплата [Формирање хијерархије доминације код јувенилних ракова Procambarus clarkii]. The Journal of Experimental Biology. 202 (24): 3497—506. Bibcode:1999JExpB.202.3497I. PMID 10574728. doi:10.1242/jeb.202.24.3497. 
  38. ^ Heitor, Filipa; Oom, Maria do Mar; Vicente, Luís (2006). „Social relationships in a herd of Sorraia horses” [Друштвени односи у крду Сораја коња]. Behavioural Processes. 73 (2): 170—7. PMID 16815645. doi:10.1016/j.beproc.2006.05.004. 
  39. ^ Cant, Michael A.; Llop, Justine B.; Field, Jeremy (2006). „Individual Variation in Social Aggression and the Probability of Inheritance: Theory and a Field Test” [Индивидуалне варијације у социјалној агресији и вероватноћа наслеђивања: теорија и теренско истраживање]. The American Naturalist. 167 (6): 837—52. Bibcode:2006ANat..167..837C. PMID 16615035. doi:10.1086/503445. hdl:10871/26263 Слободан приступ. 
  40. ^ Bragin, A. V.; Osadchuk, L. V.; Osadchuk, A. V. (2006). „The experimental model of establishment and maintenance of social hierarchy in laboratory mice” [Експериментални модел успостављања и одржавања социјалне хијерархије код лабораторијских мишева]. Zhurnal Vysshei Nervnoi Deiatelnosti imeni I P Pavlova. 56 (3): 412—9. PMID 16869278. 
  41. ^ а б в Ferguson, Christopher J.; Beaver, Kevin M. (2009). „Natural born killers: The genetic origins of extreme violence” [Рођени убице: генетско порекло екстремног насиља]. Aggression and Violent Behavior. 14 (5): 286—94. doi:10.1016/j.avb.2009.03.005. 
  42. ^ Hsu, Yuying; Earley, Ryan L.; Wolf, Larry L. (2005). „Modulation of aggressive behaviour by fighting experience: Mechanisms and contest outcomes” [Модулација агресивног понашања кроз искуство борбе: механизми и исходи сукоба]. Biological Reviews. 81 (1): 33—74. PMID 16460581. doi:10.1017/S146479310500686X Слободан приступ. 
  43. ^ Aureli, Filippo; Cords, Marina; Van Schaik, Carel P. (2002). „Conflict resolution following aggression in gregarious animals: A predictive framework” [Решавање сукоба након агресије код друштвених животиња: предиктивни оквир]. Animal Behaviour. 64 (3): 325—43. doi:10.1006/anbe.2002.3071. 
  44. ^ Silverberg, James; Gray, J Patrick, ур. (1992). Aggression and Peacefulness in Humans and Other Primates [Агресија и мирољубивост код људи и других примата]. ISBN 978-0-19-507119-1. doi:10.1093/oso/9780195071191.001.0001. 
  45. ^ Honess, P.E.; Marin, C.M. (2006). „Enrichment and aggression in primates” [Обогаћивање средине и агресија код примата]. Neuroscience & Biobehavioral Reviews. 30 (3): 413—36. PMID 16055188. doi:10.1016/j.neubiorev.2005.05.002. 
  46. ^ Hinde, R.A. (1970). Animal Behaviour: A Synthesis of Ethology and Comparative Psychology (2nd Ed.) [Понашање животиња: синтеза етологије и компаративне психологије (2. издање)]. New York, NY: McGraw-Hill. 
  47. ^ Hebb, D.O. (1949). The Organisation of Behavior [Организација понашања]. New York, NY: Wiley. 
  48. ^ а б van Kampen, Hendrik S. (фебруар 2019). „The principle of consistency and the cause and function of behaviour” [Принцип доследности и узрок и функција понашања]. Behavioural Processes. 159: 42—54. PMID 30562561. doi:10.1016/j.beproc.2018.12.013. 
  49. ^ Somit, A. (1990). „Humans, Chimps, and Bonobos: The Biological Bases of Aggression, War, and Peacemaking” [Људи, шимпанзе и бонобои: биолошке основе агресије, рата и миротворства]. Journal of Conflict Resolution. 34 (3): 553—82. JSTOR 174228. doi:10.1177/0022002790034003008. 
  50. ^ а б McDonald, M. M.; Navarrete, C. D.; Van Vugt, M. (2012). „Evolution and the psychology of intergroup conflict: The male warrior hypothesis” [Еволуција и психологија међугрупног сукоба: хипотеза мушког ратника]. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 367 (1589): 670—9. JSTOR 41433544. PMC 3260849 Слободан приступ. PMID 22271783. doi:10.1098/rstb.2011.0301. 
  51. ^ а б Vugt, Mark Van; Cremer, David De; Janssen, Dirk P. (јануар 2007). „Gender Differences in Cooperation and Competition: The Male-Warrior Hypothesis” [Полне разлике у сарадњи и такмичењу: хипотеза мушког ратника]. Psychological Science. 18 (1): 19—23. PMID 17362372. doi:10.1111/j.1467-9280.2007.01842.x. 
  52. ^ Buss, David M. (2006). The Murderer Next Door: Why the Mind Is Designed to Kill [Убица из суседства: Зашто је ум дизајниран да убија]. Penguin. ISBN 978-1-101-11769-9. 
  53. ^ McCall, Grant S.; Shields, Nancy (2008). „Examining the evidence from small-scale societies and early prehistory and implications for modern theories of aggression and violence” [Испитивање доказа из малих друштава и ране праисторије и импликације за модерне теорије агресије и насиља]. Aggression and Violent Behavior. 13 (1): 1—9. doi:10.1016/j.avb.2007.04.001. 
  54. ^ Buss, D. M.; Duntley, J. D. (2006). „The evolution of aggression” [Еволуција агресије]. Ур.: Schaller, M.; Simpson, J. A.; Kenrick, D. T. Evolution and Social Psychology [Еволуција и социјална психологија]. New York: Psychology Press. стр. 263—86. 
  55. ^ Durrant, Russil (2011). „Collective violence: An evolutionary perspective” [Колективно насиље: еволуциона перспектива]. Aggression and Violent Behavior. 16 (5): 428—36. doi:10.1016/j.avb.2011.04.014. 
  56. ^ Briffa, Mark (2010). „Territoriality and Aggression” [Територијалност и агресија]. Nature Education Knowledge. 3 (10): 81. 
  57. ^ а б Eagly, Alice H.; Steffen, Valerie J. (1986). „Gender and aggressive behavior: A meta-analytic review of the social psychological literature” [Пол и агресивно понашање: мета-аналитички преглед социјалне психолошке литературе]. Psychological Bulletin. 100 (3): 309—30. PMID 3797558. doi:10.1037/0033-2909.100.3.309. 
  58. ^ Clutton-Brock, T. H.; Hodge, S. J.; Spong, G.; Russell, A. F.; Jordan, N. R.; Bennett, N. C.; Sharpe, L. L.; Manser, M. B. (2006). „Intrasexual competition and sexual selection in cooperative mammals” [Интрасексуална компетиција и полна селекција код кооперативних сисара]. Nature. 444 (7122): 1065—8. Bibcode:2006Natur.444.1065C. PMID 17183322. doi:10.1038/nature05386. 
  59. ^ Archer, John (август 2009). „Does sexual selection explain human sex differences in aggression?” [Да ли полна селекција објашњава полне разлике у агресији код људи?]. Behavioral and Brain Sciences. 32 (3–4): 249—266. PMID 19691899. doi:10.1017/S0140525X09990951. 
  60. ^ Campbell, Anne (1999). „Staying alive: Evolution, culture, and women's intrasexual aggression” [Остати жив: Еволуција, култура и женска интрасексуална агресија]. Behavioral and Brain Sciences. 22 (2): 203—14; discussion 214—52. PMID 11301523. doi:10.1017/s0140525x99001818. 
  61. ^ The Handbook of Evolutionary Psychology, edited by David M. Buss, John Wiley & Sons, Inc., 2005. Chapter 21 by Anne Campbell.
  62. ^ Zuk, M. "Sexual Selections: What We Can and Can't Learn about Sex from Animals." University of California Press, 2002
  63. ^ а б в Del Giudice, Marco (2015). „Gender Differences in Personality and Social Behavior” [Полне разлике у личности и социјалном понашању]. International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences. стр. 750—6. ISBN 978-0-08-097087-5. doi:10.1016/B978-0-08-097086-8.25100-3. hdl:2318/1852940. 
  64. ^ Campbell, Anne (2012). „Sex differences in aggression” [Полне разлике у агресији]. Ур.: Barrett, Louise; Dunbar, Robin. Oxford Handbook of Evolutionary Psychology. стр. 365—82. ISBN 978-0-19-856830-8. doi:10.1093/oxfordhb/9780198568308.013.0025. 
  65. ^ Lussier, Patrick; Corrado, Raymond; Tzoumakis, Stacy (2012). „Gender Differences in Physical Aggression and Associated Developmental Correlates in a Sample of Canadian Preschoolers” [Полне разлике у физичкој агресији и повезаним развојним корелатима у узорку канадске предшколске деце]. Behavioral Sciences & the Law. 30 (5): 643—71. PMID 22996132. doi:10.1002/bsl.2035. 
  66. ^ а б в Lansford, Jennifer E.; Skinner, Ann T.; Sorbring, Emma; Giunta, Laura Di; Deater-Deckard, Kirby; Dodge, Kenneth A.; Malone, Patrick S.; Oburu, Paul; Pastorelli, Concetta; Tapanya, Sombat; Uribe Tirado, Liliana Maria; Zelli, Arnaldo; Al-Hassan, Suha M.; Peña Alampay, Liane; Bacchini, Dario; Bombi, Anna Silvia; Bornstein, Marc H.; Chang, Lei (2012). „Boys' and Girls' Relational and Physical Aggression in Nine Countries” [Релациона и физичка агресија дечака и девојчица у девет земаља]. Aggressive Behavior. 38 (4): 298—308. PMC 3736589 Слободан приступ. PMID 23935227. doi:10.1002/ab.21433. 
  67. ^ а б Hay, Dale F.; Nash, Alison; Caplan, Marlene; Swartzentruber, Jan; Ishikawa, Fumiko; Vespo, Jo Ellen (2011). „The emergence of gender differences in physical aggression in the context of conflict between young peers” [Појава полних разлика у физичкој агресији у контексту сукоба међу младим вршњацима]. British Journal of Developmental Psychology. 29 (2): 158—75. PMID 21592146. doi:10.1111/j.2044-835x.2011.02028.x. 
  68. ^ Hess, Nicole H.; Hagen, Edward H. (2006). „Sex differences in indirect aggression” [Полне разлике у индиректној агресији]. Evolution and Human Behavior. 27 (3): 231—45. doi:10.1016/j.evolhumbehav.2005.11.001. 
  69. ^ Keeler, Linda A (2007). „The differences in sport aggression, life aggression, and life assertion among adult male and female collision, contact, and non-contact sport athletes” [Разлике у спортској агресији, животној агресији и животној асертивности међу одраслим мушким и женским спортистима у колизионим, контактним и неконтактним спортовима]. Journal of Sport Behavior. 30 (1): 57—76. 
  70. ^ Xie, Hongling; Drabick, Deborah A.G.; Chen, Diane (2011). „Developmental trajectories of aggression from late childhood through adolescence: Similarities and differences across gender” [Развојне путање агресије од касног детињства до адолесценције: сличности и разлике међу половима]. Aggressive Behavior. 37 (5): 387—404. PMC 4332584 Слободан приступ. PMID 21748751. doi:10.1002/ab.20404. 
  71. ^ Young, Cathy (26. 11. 1999). „Feminists Play the Victim Game” [Феминисткиње играју игру жртве]. The New York Times. Приступљено 6. 12. 2012. 
  72. ^ „What To Do If Your Partner Has A Steamroller Personality” [Шта урадити ако ваш партнер има личност „парног ваљка”]. Архивирано из оригинала 7. 9. 2021. г. 
  73. ^ Al-Ali, Majed. M.; Singh, Ajai Pratap; Smekal, Vladimir (2011). „Social anxiety in relation to social skills, aggression, and stress among male and female commercial institute students” [Социјална анксиозност у односу на социјалне вештине, агресију и стрес међу студентима и студенткињама трговинског института]. Education. 132 (2): 351—61. 
  74. ^ Low, Bobbi S. (2012). „Ecological and socio-cultural impacts on mating and marriage systems” [Еколошки и социо-културни утицаји на системе парења и брака]. Ур.: Barrett, Louise; Dunbar, Robin. Oxford Handbook of Evolutionary Psychology. стр. 449—62. ISBN 978-0-19-856830-8. doi:10.1093/oxfordhb/9780198568308.013.0030. 
  75. ^ а б Meijers, J.; Harte, J. M.; Meynen, G.; Cuijpers, P. (јул 2017). „Differences in executive functioning between violent and non-violent offenders” [Разлике у извршним функцијама између насилних и ненасилних преступника]. Psychological Medicine. 47 (10): 1784—1793. PMID 28173890. doi:10.1017/S0033291717000241. hdl:1871.1/371bdff2-a6df-45ee-a1fd-90995ea811d7 Слободан приступ. 
  76. ^ Kruk, Menno R.; Van Der Poel, A.M.; Meelis, W.; Hermans, J.; Mostert, P.G.; Mos, J.; Lohman, A.H.M. (1983). „Discriminant analysis of the localization of aggression-inducing electrode placements in the hypothalamus of male rats” [Дискриминантна анализа локализације постављања електрода које индукују агресију у хипоталамусу мужјака пацова]. Brain Research. 260 (1): 61—79. PMID 6681724. doi:10.1016/0006-8993(83)90764-3. 
  77. ^ Ferris, C. F.; Melloni, R. H. Jr.; Koppel, G; Perry, K. W.; Fuller, R. W.; Delville, Y (1997). „Vasopressin/serotonin interactions in the anterior hypothalamus control aggressive behavior in golden hamsters” [Интеракције вазопресина/серотонина у предњем хипоталамусу контролишу агресивно понашање код златних хрчака]. The Journal of Neuroscience. 17 (11): 4331—40. PMC 6573530 Слободан приступ. PMID 9151749. doi:10.1523/JNEUROSCI.17-11-04331.1997. 
  78. ^ Lee, H (2014). „Scalable control of mounting and attack by Esr1+ neurons in the ventromedial hypothalamus” [Скалабилна контрола пењања и напада од стране Esr1+ неурона у вентромедијалном хипоталамусу]. Nature. 509 (7502): 627—32. Bibcode:2014Natur.509..627L. PMC 4098836 Слободан приступ. PMID 24739975. doi:10.1038/nature13169. 
  79. ^ Hashikawa, K (2017). „Esr1+ cells in the ventromedial hypothalamus control female aggression” [Esr1+ ћелије у вентромедијалном хипоталамусу контролишу женску агресију]. Nat. Neurosci. 11 (20): 1580—1590. PMC 5953764 Слободан приступ. PMID 28920934. doi:10.1038/nn.4644. 
  80. ^ Potegal, M.; Hebert, M.; Decoster, M.; Meyerhoff, J. L. (1996). „Brief, high-frequency stimulation of the corticomedial amygdala induces a delayed and prolonged increase of aggressiveness in male Syrian golden hamsters” [Кратка, високофреквентна стимулација кортикомедијалне амигдале изазива одложено и продужено повећање агресивности код мужјака сиријских златних хрчака]. Behavioral Neuroscience. 110 (2): 401—12. PMID 8731066. doi:10.1037/0735-7044.110.2.401. 
  81. ^ а б в Potegal, M.; Ferris, C.F.; Hebert, M.; Meyerhoff, J.; Skaredoff, L. (1996). „Attack priming in female Syrian golden hamsters is associated with a c-fos-coupled process within the corticomedial amygdala” [Припрема за напад код женки сиријских златних хрчака повезана је са процесом везаним за c-fos унутар кортикомедијалне амигдале]. Neuroscience. 75 (3): 869—80. PMID 8951880. doi:10.1016/0306-4522(96)00236-9. 
  82. ^ Greenberg, Neil; Scott, Michelle; Crews, David (1984). „Role of the amygdala in the reproductive and aggressive behavior of the lizard, Anolis carolinensis” [Улога амигдале у репродуктивном и агресивном понашању гуштера Anolis carolinensis]. Physiology & Behavior. 32 (1): 147—51. PMID 6538977. doi:10.1016/0031-9384(84)90088-X. 
  83. ^ Bauman, M. D.; Toscano, J. E.; Mason, W. A.; Lavenex, P.; Amaral, D. G. (2006). „The expression of social dominance following neonatal lesions of the amygdala or hippocampus in rhesus monkeys (Macaca mulatta)” [Изражавање социјалне доминације након неонаталних лезија амигдале или хипокампуса код резус мајмуна (Macaca mulatta)] (PDF). Behavioral Neuroscience. 120 (4): 749—60. PMID 16893283. doi:10.1037/0735-7044.120.4.749. 
  84. ^ Paus, T. 'Mapping Brain Development' in Developmental Origins of Aggression, 2005, The Guilford Press.
  85. ^ а б Schechter, Daniel S.; Moser, Dominik A.; Pointet, Virginie C.; Aue, Tatjana; Stenz, Ludwig; Paoloni-Giacobino, Ariane; Adouan, Wafae; Manini, Aurélia; Suardi, Francesca; Vital, Marylene; Sancho Rossignol, Ana; Cordero, Maria I.; Rothenberg, Molly; Ansermet, François; Rusconi Serpa, Sandra; Dayer, Alexandre G. (2016). „The association of serotonin receptor 3A methylation with maternal violence exposure, neural activity, and child aggression” [Повезаност метилације серотонинског рецептора 3А са изложеношћу мајке насиљу, неуралном активношћу и агресијом код деце]. Behavioural Brain Research. 325 (Pt B): 268—277. PMID 27720744. doi:10.1016/j.bbr.2016.10.009 Слободан приступ. 
  86. ^ Caramaschi, Doretta; De Boer, Sietse F.; De Vries, Han; Koolhaas, Jaap M. (2008). „Development of violence in mice through repeated victory along with changes in prefrontal cortex neurochemistry” [Развој насиља код мишева кроз поновљене победе заједно са променама у неурохемији префронталног кортекса]. Behavioural Brain Research. 189 (2): 263—72. PMID 18281105. doi:10.1016/j.bbr.2008.01.003. hdl:11370/f683911d-3c8b-4ba6-a6bb-12cbaf11dead Слободан приступ. 
  87. ^ Pihl, RO & Benkelfat, C. 'Neuromodulators in the Development and Expression of Inhibition and Aggression' in Developmental_origins_of_aggression.html?id=XmSfJEl2v4sC Developmental Origins of Aggression, 2005, The Guilford Press.
  88. ^ Heinrichs, M; Domes, G (2008). „Neuropeptides and social behaviour: Effects of oxytocin and vasopressin in humans” [Неуропептиди и социјално понашање: ефекти окситоцина и вазопресина код људи]. Advances in Vasopressin and Oxytocin – from Genes to Behaviour to Disease. Progress in Brain Research. 170. стр. 337—50. ISBN 978-0-444-53201-5. PMID 18655894. doi:10.1016/S0079-6123(08)00428-7. 
  89. ^ Campbell, Anne (2008). „Attachment, aggression and affiliation: The role of oxytocin in female social behavior” [Везивање, агресија и афилијација: улога окситоцина у женском социјалном понашању]. Biological Psychology. 77 (1): 1—10. PMID 17931766. doi:10.1016/j.biopsycho.2007.09.001. 
  90. ^ Walton, Kenneth G.; Levitsky, Debra K. (2003). „Effects of the Transcendental Meditation Program on Neuroendocrine Abnormalities Associated with Aggression and Crime” [Ефекти програма Трансценденталне медитације на неуроендокрине абнормалности повезане са агресијом и криминалом]. Journal of Offender Rehabilitation. 36 (1–4): 67—87. doi:10.1300/J076v36n01_04. 
  91. ^ а б Carlson, Neil R (2013). „Hormonal Control of Aggressive Behavior” [Хормонска контрола агресивног понашања]. Physiology of Behavior. Pearson. ISBN 978-0-205-23939-9. 
  92. ^ а б Van Goozen, S (2005). „Hormones and the Developmental Origins of Aggression” [Хормони и развојни корени агресије]. Ур.: Tremblay, Richard Ernest; Hartup, Willard W.; Archer, John. Developmental Origins of Aggression. Guilford Press. ISBN 978-1-59385-110-1. 
  93. ^ а б Archer, John (2006). „Testosterone and human aggression: An evaluation of the challenge hypothesis” [Тестостерон и људска агресија: евалуација хипотезе изазова]. Neuroscience & Biobehavioral Reviews. 30 (3): 319—45. PMID 16483890. doi:10.1016/j.neubiorev.2004.12.007. 
  94. ^ "Three Important Physical Ovulation Symptoms" from BabyMed.com
  95. ^ Wingfield, John C.; Ball, Gregory F.; Dufty, Alfred M.; Hegner, Robert E.; Ramenofsky, Marilyn (1987). „Testosterone and Aggression in Birds” [Тестостерон и агресија код птица]. American Scientist. 75 (6): 602—8. Bibcode:1987AmSci..75..602W. 
  96. ^ Muller, Martin N; Wrangham, Richard W (2004). „Dominance, aggression and testosterone in wild chimpanzees: A test of the 'challenge hypothesis'” [Доминација, агресија и тестостерон код дивљих шимпанзи: тест 'хипотезе изазова']. Animal Behaviour. 67: 113—23. doi:10.1016/j.anbehav.2003.03.013. 
  97. ^ а б в г Soma, Kiran K.; Scotti, Melissa-Ann L.; Newman, Amy E.M.; Charlier, Thierry D.; Demas, Gregory E. (2008). „Novel mechanisms for neuroendocrine regulation of aggression” [Нови механизми неуроендокрине регулације агресије]. Frontiers in Neuroendocrinology. 29 (4): 476—89. PMID 18280561. doi:10.1016/j.yfrne.2007.12.003. 
  98. ^ Siegel, Allan; Bhatt, Suresh; Bhatt, Rekha; Zalcman, Steven (2007). „The Neurobiological Bases for Development of Pharmacological Treatments of Aggressive Disorders” [Неуробиолошке основе за развој фармаколошких третмана агресивних поремећаја]. Current Neuropharmacology. 5 (2): 135—47. PMC 2435345 Слободан приступ. PMID 18615178. doi:10.2174/157015907780866929. 
  99. ^ Volman, I.; Toni, I.; Verhagen, L.; Roelofs, K. (2011). „Endogenous Testosterone Modulates Prefrontal-Amygdala Connectivity during Social Emotional Behavior” [Ендогени тестостерон модулира повезаност префронталне амигдале током социјално-емоционалног понашања]. Cerebral Cortex. 21 (10): 2282—90. PMC 3169658 Слободан приступ. PMID 21339377. doi:10.1093/cercor/bhr001. 
  100. ^ а б Mehta, Pranjal H.; Beer, Jennifer (2010). „Neural Mechanisms of the Testosterone–Aggression Relation: The Role of Orbitofrontal Cortex” [Неурални механизми односа тестостерона и агресије: улога орбитофронталног кортекса]. Journal of Cognitive Neuroscience. 22 (10): 2357—68. PMID 19925198. doi:10.1162/jocn.2009.21389. 
  101. ^ Siever, Larry J. (2008). „Neurobiology of Aggression and Violence” [Неуробиологија агресије и насиља]. American Journal of Psychiatry. 165 (4): 429—42. PMC 4176893 Слободан приступ. PMID 18346997. doi:10.1176/appi.ajp.2008.07111774. 
  102. ^ а б Ellis, Lee; Farrington, David P; Hoskin, Anthony W (2019). Handbook of Crime Correlates [Приручник о корелатима криминала]. ISBN 978-0-12-804417-9. doi:10.1016/C2015-0-01432-0. 
  103. ^ Mazur, Allan; Booth, Alan (1998). „Testosterone and dominance in men” [Тестостерон и доминација код мушкараца]. Behavioral and Brain Sciences. 21 (3): 353—63; discussion 363—97. PMID 10097017. doi:10.1017/s0140525x98001228. 
  104. ^ Albert, D.J.; Walsh, M.L.; Jonik, R.H. (1993). „Aggression in humans: What is its biological foundation?” [Агресија код људи: која је њена биолошка основа?]. Neuroscience & Biobehavioral Reviews. 17 (4): 405—25. PMID 8309650. doi:10.1016/S0149-7634(05)80117-4. 
  105. ^ Constantino, John N.; Grosz, Daniel; Saenger, Paul; Chandler, Donald W.; Nandi, Reena; Earls, Felton J. (1993). „Testosterone and Aggression in Children” [Тестостерон и агресија код деце]. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry. 32 (6): 1217—22. PMID 8282667. doi:10.1097/00004583-199311000-00015. 
  106. ^ Pibiri, Fabio; Nelson, Marianela; Carboni, Giovanni; Pinna, Graziano (2006). „Neurosteroids regulate mouse aggression induced by anabolic androgenic steroids” [Неуростероиди регулишу агресију мишева изазвану анаболичким андрогеним стероидима]. NeuroReport. 17 (14): 1537—41. PMID 16957604. doi:10.1097/01.wnr.0000234752.03808.b2. 
  107. ^ Choi, P. Y. L.; Parrott, A. C.; Cowan, D. (1990). „High-dose anabolic steroids in strength athletes: Effects upon hostility and aggression” [Високе дозе анаболичких стероида код спортиста снаге: ефекти на непријатељство и агресију]. Human Psychopharmacology: Clinical and Experimental. 5 (4): 349—56. doi:10.1002/hup.470050407. 
  108. ^ „Aggression protein found in mice” [Протеин агресије пронађен код мишева]. BBC News. 5. 12. 2007. Приступљено 26. 9. 2009. 
  109. ^ а б Chamero P; Marton, T. F.; Logan, D. W.; et al. (децембар 2007). „Identification of protein pheromones that promote aggressive behaviour” [Идентификација протеинских феромона који подстичу агресивно понашање]. Nature. 450 (7171): 899—902. Bibcode:2007Natur.450..899C. PMID 18064011. doi:10.1038/nature05997. 
  110. ^ Smith, R. S.; Hu, R.; Desouza, A.; Eberly, C. L.; Krahe, K.; Chan, W.; Araneda, R. C. (2015). „Differential Muscarinic Modulation in the Olfactory Bulb” [Диференцијална мускаринска модулација у мирисном булбусу]. Journal of Neuroscience. 35 (30): 10773—85. PMC 4518052 Слободан приступ. PMID 26224860. doi:10.1523/JNEUROSCI.0099-15.2015. 
  111. ^ Krieger, J.; Schmitt, A.; Lobel, D.; Gudermann, T.; Schultz, G.; Breer, H.; Boekhoff, I. (1999). „Selective Activation of G Protein Subtypes in the Vomeronasal Organ upon Stimulation with Urine-derived Compounds” [Селективна активација подтипова Г протеина у вомероназалном органу након стимулације једињењима из урина]. Journal of Biological Chemistry. 274 (8): 4655—62. PMID 9988702. doi:10.1074/jbc.274.8.4655 Слободан приступ. 
  112. ^ Caltech Scientists Discover Aggression-Promoting Pheromone in Flies Caltech press release, 2009
  113. ^ Siwicki, Kathleen K; Kravitz, Edward A (2009). „Fruitless, doublesex and the genetics of social behavior in Drosophila melanogaster” [Fruitless, doublesex и генетика социјалног понашања код Drosophila melanogaster]. Current Opinion in Neurobiology. 19 (2): 200—6. PMC 2716404 Слободан приступ. PMID 19541474. doi:10.1016/j.conb.2009.04.001. 
  114. ^ Garratt M, Brooks RC (јануар 2015). „A genetic reduction in antioxidant function causes elevated aggression in mice” [Генетско смањење антиоксидативне функције изазива повишену агресију код мишева]. J. Exp. Biol. 218 (Pt 2): 223—7. PMID 25524980. doi:10.1242/jeb.112011 Слободан приступ.  Пронађени су сувишни параметри: |at= и |pages= (помоћ)
  115. ^ Perusse, D; Gendreau, P (2005). „Genetics and the Development of Aggression” [Генетика и развој агресије]. Ур.: Tremblay, Richard Ernest; Hartup, Willard W.; Archer, John. Developmental Origins of Aggression. Guilford Press. ISBN 978-1-59385-110-1. 
  116. ^ Derringer, Jaime; Krueger, Robert F.; Irons, Daniel E.; Iacono, William G. (2010). „Harsh Discipline, Childhood Sexual Assault, and MAOA Genotype: An Investigation of Main and Interactive Effects on Diverse Clinical Externalizing Outcomes” [Оштра дисциплина, сексуално злостављање у детињству и генотип МАОА: истраживање главних и интерактивних ефеката на различите клиничке екстернализујуће исходе]. Behavior Genetics. 40 (5): 639—48. PMC 2912157 Слободан приступ. PMID 20364435. doi:10.1007/s10519-010-9358-9. 
  117. ^ Cherepkova, Elena V; Maksimov, Vladimir N; Aftanas, Lyubomir I; Menshanov, Petr N (2015). „Genotype and haplotype frequencies of the DRD4 VNTR polymorphism in the men with no history of ADHD, convicted of violent crimes” [Фреквенције генотипова и хаплотипова ВНТР полиморфизма гена ДРД4 код мушкараца без историје АДХД-а, осуђених за насилне злочине]. Journal of Criminal Justice. 43 (6): 464—469. doi:10.1016/j.jcrimjus.2015.10.002. 
  118. ^ E.O. Wilson, On Human Nature (Harvard, 1978) pp.101–107.
  119. ^ Leakey, R.,& Lewin, R. (1978). People of the lake. New York: Anchor Press/Doubleday.
  120. ^ Adams, David (1991). The Seville Statement on Violence: preparing the ground for the construction of peace [Севиљска изјава о насиљу: припрема терена за изградњу мира]. ISBN 923-102775-1. 
  121. ^ а б в Bond, MH. (2004) 'Aggression and culture', in Encyclopedia of applied psychology, Volume 1.
  122. ^ Thomas, Elizabeth Marshall (1959). The Harmless People. Vintage Books. ISBN 978-0-394-70289-6. 
  123. ^ Keeley, L.H. (1996). War Before Civilization: The myth of the peaceful savage. Oxford University Press. . New York: .
  124. ^ Lomas, William (24. 6. 2011). „Conflict, Violence, and Conflict Resolution in Hunting and Gathering Societies” [Сукоби, насиље и решавање сукоба у ловачко-сакупљачким друштвима]. Totem: The University of Western Ontario Journal of Anthropology. 17 (1). 
  125. ^ Gray, Peter (пролеће 2009). „Play as a Foundation for Hunter-Gatherer Social Existence” [Игра као основа за друштвено постојање ловаца-сакупљача] (PDF). American Journal of Play. 1 (4): 476—522. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 10. 2013. г. 
  126. ^ Gray, Peter (16. 5. 2011). „How Hunter-Gatherers Maintained Their Egalitarian Ways” [Како су ловци-сакупљачи одржавали своје егалитарне начине]. Psychology Today. 
  127. ^ а б Durrant, J.; Ensom, R. (2012). „Physical punishment of children: Lessons from 20 years of research” [Физичко кажњавање деце: лекције из 20 година истраживања]. Canadian Medical Association Journal. 184 (12): 1373—7. PMC 3447048 Слободан приступ. PMID 22311946. doi:10.1503/cmaj.101314. 
  128. ^ Gershoff, Elizabeth T (2008). Report on Physical Punishment in the United States: What Research Tells Us About its Effects on Children [Извештај о физичком кажњавању у Сједињеним Државама: шта нам истраживања говоре о његовим ефектима на децу] (PDF) (Извештај). Center for Effective Discipline. стр. 16. hdl:11212/3568 Слободан приступ. 
  129. ^ "Corporal Punishment" (2008). International Encyclopedia of the Social Sciences.
  130. ^ Gershoff, Elizabeth T. (2013). „Spanking and Child Development: We Know Enough Now to Stop Hitting Our Children” [Ударање по задњици и развој детета: сада знамо довољно да престанемо да тучемо нашу децу]. Child Development Perspectives. 7 (3): 133—137. PMC 3768154 Слободан приступ. PMID 24039629. doi:10.1111/cdep.12038. 
  131. ^ Taylor, C. A.; Manganello, J. A.; Lee, S. J.; Rice, J. C. (2010). „Mothers' Spanking of 3-Year-Old Children and Subsequent Risk of Children's Aggressive Behavior” [Мајчино ударање трогодишње деце и накнадни ризик од агресивног понашања деце]. Pediatrics. 125 (5): e1057—65. PMC 5094178 Слободан приступ. PMID 20385647. doi:10.1542/peds.2009-2678. 
  132. ^ Straus, Murray A; Douglas, Emily M; Madeiros, Rose Ann (2013). The Primordial Violence: Spanking Children, Psychological Development, Violence, and Crime [Примордијално насиље: ударање деце, психолошки развој, насиље и криминал]. New York: Routledge. стр. 81. ISBN 978-1-84872-953-7. 
  133. ^ а б в Becher, Lea; Mehlkop, Guido; Sattler, Sebastian (септембар 2025). „Aggressive behavior and social Status: An experimental test of the general aggression model” [Агресивно понашање и друштвени статус: експериментални тест општег модела агресије]. Social Science Research. 131. 103224. doi:10.1016/j.ssresearch.2025.103224. 
  134. ^ Fujihara, Takehiro; Kohyama, Takaya; Andreu, J. Manuel; Ramirez, J. Martin (1999). „Justification of interpersonal aggression in Japanese, American, and Spanish students” [Оправдање међуљудске агресије код јапанских, америчких и шпанских студената]. Aggressive Behavior. 25 (3): 185—95. doi:10.1002/(SICI)1098-2337(1999)25:3<185::AID-AB3>3.0.CO;2-K. 
  135. ^ Cohen, Dov; Nisbett, Richard E.; Bowdle, Brian F.; Schwarz, Norbert (1996). „Insult, aggression, and the southern culture of honor: An "experimental ethnography."” [Увреда, агресија и јужњачка култура части: „експериментална етнографија”.]. Journal of Personality and Social Psychology. 70 (5): 945—59. PMID 8656339. doi:10.1037/0022-3514.70.5.945. hdl:2027.42/92155 Слободан приступ. 
  136. ^ Bergmüller, Silvia (2013). „The Relationship Between Cultural Individualism-Collectivism and Student Aggression Across 62 Countries” [Однос између културног индивидуализма-колективизма и агресије ученика у 62 земље]. Aggressive Behavior. 39 (3): 182—200. PMID 23494751. doi:10.1002/ab.21472. 
  137. ^ Nolan, P. (2007). Capitalism and Freedom: The Contradictory Character of Globalisation, p. 2. Anthem Studies in Development and Globalization, Anthem Press.
  138. ^ Sherer, Moshe; Karnieli-Miller, Orit (2004). „Aggression and violence among Jewish and Arab Youth in Israel” [Агресија и насиље међу јеврејском и арапском омладином у Израелу]. International Journal of Intercultural Relations. 28 (2): 93—109. doi:10.1016/j.ijintrel.2004.03.004. 
  139. ^ Amjad, Naumana; Wood, Alex M. (2009). „Identifying and changing the normative beliefs about aggression which lead young Muslim adults to join extremist anti-Semitic groups in Pakistan” [Идентификовање и мењање нормативних уверења о агресији која наводе младе муслимане да се придруже екстремистичким антисемитским групама у Пакистану]. Aggressive Behavior. 35 (6): 514—519. PMID 19790255. doi:10.1002/ab.20325. 
  140. ^ Akert, M. Robin, Aronson, E., and Wilson, D.T. "Social Psychology", 5th Edition. Pearson Education, Inc. 2005
  141. ^ Freedman, Jonathan L. (2002). Media Violence and its Effect on Aggression: Assessing the Scientific Evidence [Медијско насиље и његов утицај на агресију: процена научних доказа]. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-8425-5. 
  142. ^ Ferguson, Christopher J. (април 2011). „Video Games and Youth Violence: A Prospective Analysis in Adolescents” [Видео-игре и насиље младих: проспективна анализа код адолесцената]. Journal of Youth and Adolescence. 40 (4): 377—391. PMID 21161351. doi:10.1007/s10964-010-9610-x. 
  143. ^ Sherry, Jl (јул 2001). „The effects of violent video games on aggression..: A meta-analysis” [Ефекти насилних видео-игара на агресију: мета-анализа]. Human Communication Research. 27 (3): 409—431. doi:10.1111/j.1468-2958.2001.tb00787.x. 
  144. ^ Anderson, Craig A.; Dill, Karen E. (2000). „Video games and aggressive thoughts, feelings, and behavior in the laboratory and in life” [Видео-игре и агресивне мисли, осећања и понашање у лабораторији и у животу]. Journal of Personality and Social Psychology. 78 (4): 772—90. PMID 10794380. doi:10.1037/0022-3514.78.4.772. 
  145. ^ Tremblay, Richard E. (2000). „The development of aggressive behaviour during childhood: What have we learned in the past century?” [Развој агресивног понашања током детињства: шта смо научили у прошлом веку?]. International Journal of Behavioral Development. 24 (2): 129—41. doi:10.1080/016502500383232. 
  146. ^ Bongers, Ilja L.; Koot, Hans M.; Van Der Ende, Jan; Verhulst, Frank C. (2004). „Developmental Trajectories of Externalizing Behaviors in Childhood and Adolescence” [Развојне путање екстернализујућих понашања у детињству и адолесценцији]. Child Development. 75 (5): 1523—37. PMID 15369529. doi:10.1111/j.1467-8624.2004.00755.x. 
  147. ^ NICHD Early Child Care Research Network. (2004). „Trajectories of physical aggression from toddlerhood to middle childhood: Predictors, correlates, and outcomes” [Путање физичке агресије од раног детињства до средњег детињства: предиктори, корелати и исходи]. Monographs of the Society for Research in Child Development. 69 (4): vii, 1—129. PMID 15667346. doi:10.1111/j.0037-976X.2004.00312.x (неактивно 2. 9. 2025). 
  148. ^ Bongers, I. L.; Koot, H. M.; Van Der Ende, J.; Verhulst, F. C. (2007). „Predicting young adult social functioning from developmental trajectories of externalizing behaviour” [Предвиђање социјалног функционисања младих одраслих на основу развојних путања екстернализујућег понашања]. Psychological Medicine. 38 (7): 989—99. PMID 18047767. doi:10.1017/S0033291707002309. 
  149. ^ Schellenberg, Rita (2000). „Aggressive Personality: When Does it Develop and Why?” [Агресивна личност: када се развија и зашто?]. Virginia Counselors Journal. 26: 67—76. 
  150. ^ Tremblay, Richard E; Hartup, Willard W.; Archer, John, ур. (2005). Developmental Origins of Aggression [Развојни корени агресије]. New York: The Guilford Press. ISBN 978-1-59385-110-1. 
  151. ^ Dabb, Carrie (1997). The Relationship Between Weather and Children's Behavior: A Study of Teacher Perceptions [Однос између времена и понашања деце: студија перцепција наставника] (Теза). doi:10.26076/4c1c-66d6 Слободан приступ. 
  152. ^ Bandura, Albert; Ross, Dorothea; Ross, Sheila A. (1961). „Transmission of aggression through imitation of aggressive models” [Пренос агресије кроз имитацију агресивних модела]. The Journal of Abnormal and Social Psychology. 63 (3): 575—82. PMID 13864605. doi:10.1037/h0045925. 
  153. ^ American Academy of Pediatrics (2011) Ages & Stages: Aggressive Behavior HealthChildren.org, retrieved January 2012
  154. ^ National Association of School Psychologists (2008) Angry and Aggressive Students
  155. ^ Coie, J.D. & Dodge, K.A. (1997). Aggression and antisocial behavior. In W. Damon & N. Eisenberg (Eds). Handbook of Child Psychology, Vol. 3: Social, emotional and personality development
  156. ^ Maccoby, Eleanor E.; Jacklin, Carol Nagy (1978). The Psychology of Sex Differences: —Vol. II: Annotated Bibliography [Психологија полних разлика: —том II: анотирана библиографија]. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0975-0. 
  157. ^ Björkqvist, Kaj; Österman, Karin; Lagerspetz, Kirsti M. J. (1994). „Sex differences in covert aggression among adults” [Полне разлике у прикривеној агресији међу одраслима]. Aggressive Behavior. 20 (1): 27—33. doi:10.1002/1098-2337(1994)20:1<27::aid-ab2480200105>3.0.co;2-q. 
  158. ^ Archer, John (2004). „Sex Differences in Aggression in Real-World Settings: A Meta-Analytic Review” [Полне разлике у агресији у стварним окружењима: мета-аналитички преглед]. Review of General Psychology. 8 (4): 291—322. doi:10.1037/1089-2680.8.4.291. 
  159. ^ Card, Noel A.; Stucky, Brian D.; Sawalani, Gita M.; Little, Todd D. (2008). „Direct and Indirect Aggression During Childhood and Adolescence: A Meta-Analytic Review of Gender Differences, Intercorrelations, and Relations to Maladjustment” [Директна и индиректна агресија током детињства и адолесценције: мета-аналитички преглед полних разлика, интеркорелација и односа са неприлагођеношћу]. Child Development. 79 (5): 1185—229. PMID 18826521. doi:10.1111/j.1467-8624.2008.01184.x. 
  160. ^ Hines, Denise A.; Saudino, Kimberly J. (2003). „Gender Differences in Psychological, Physical, and Sexual Aggression Among College Students Using the Revised Conflict Tactics Scales” [Полне разлике у психолошкој, физичкој и сексуалној агресији међу студентима користећи ревидиране скале тактика сукоба]. Violence and Victims. 18 (2): 197—217. PMID 12816404. doi:10.1891/vivi.2003.18.2.197. 
  161. ^ Björkqvist, Kaj (1994). „Sex differences in physical, verbal, and indirect aggression: A review of recent research” [Полне разлике у физичкој, вербалној и индиректној агресији: преглед недавних истраживања]. Sex Roles. 30 (3–4): 177—88. doi:10.1007/BF01420988. 
  162. ^ Navis, Charlene; Brown, Stephen L.; Heim, Derek (2008). „Predictors of injurious assault committed during or after drinking alcohol: A case–control study of young offenders” [Предиктори наношења повреда почињених током или након конзумирања алкохола: студија случај-контрола младих преступника]. Aggressive Behavior. 34 (2): 167—74. PMID 17922526. doi:10.1002/ab.20231. 
  163. ^ Bartholow, Bruce D.; Fabiani, Monica; Gratton, Gabriele; Bettencourt, B. Ann (мај 2001). „A Psychophysiological Examination of Cognitive Processing of and Affective Responses to Social Expectancy Violations” [Психофизиолошко испитивање когнитивне обраде и афективних одговора на кршења друштвених очекивања]. Psychological Science. 12 (3): 197—204. PMID 11437301. doi:10.1111/1467-9280.00336. 
  164. ^ Polman, Evan; Pettit, Nathan C.; Wiesenfeld, Batia M. (јул 2013). „Effects of wrongdoer status on moral licensing” [Ефекти статуса преступника на морално лиценцирање]. Journal of Experimental Social Psychology. 49 (4): 614—623. doi:10.1016/j.jesp.2013.03.012. 
  165. ^ Johnie J. Allen, Craig A. Anderson General aggression model P. Rössler, C.A. Hoffner, L. Zoonen (Eds.), The International Encyclopedia of Media Effects, Wiley (2017), pp. 1-15
  166. ^ Allen, Johnie J; Anderson, Craig A; Bushman, Brad J (фебруар 2018). „The General Aggression Model” [Општи модел агресије]. Current Opinion in Psychology. 19: 75—80. PMID 29279227. doi:10.1016/j.copsyc.2017.03.034. 
  167. ^ Fragale, Alison R.; Rosen, Benson; Xu, Carol; Merideth, Iryna (јануар 2009). „The higher they are, the harder they fall: The effects of wrongdoer status on observer punishment recommendations and intentionality attributions” [Што су виши, то јаче падају: ефекти статуса преступника на препоруке за кажњавање посматрача и атрибуције намера]. Organizational Behavior and Human Decision Processes. 108 (1): 53—65. doi:10.1016/j.obhdp.2008.05.002. 
  168. ^ Karelaia, Natalia; Keck, Steffen (септембар 2013). „When deviant leaders are punished more than non-leaders: The role of deviance severity” [Када се девијантни лидери кажњавају више од не-лидера: улога тежине девијације]. Journal of Experimental Social Psychology. 49 (5): 783—796. doi:10.1016/j.jesp.2013.04.003. 
  169. ^ Turner, Charles W.; Layton, John F.; Simons, Lynn S. (1975). „Naturalistic studies of aggressive behavior: Aggressive stimuli, victim visibility, and horn honking” [Натуралистичке студије агресивног понашања: агресивни стимулуси, видљивост жртве и трубљење]. Journal of Personality and Social Psychology. 31 (6): 1098—107. PMID 1142063. doi:10.1037/h0076960. 
  170. ^ Berkowitz L (јул 1989). „Frustration-aggression hypothesis: examination and reformulation” [Хипотеза фрустрације-агресије: испитивање и реформулација]. Psychol Bull. 106 (1): 59—73. PMID 2667009. doi:10.1037/0033-2909.106.1.59. 
  171. ^ Castle, T.; Hensley, C (2002). „Serial Killers with Military Experience: Applying Learning Theory to Serial Murder” [Серијске убице са војним искуством: примена теорије учења на серијска убиства]. International Journal of Offender Therapy and Comparative Criminology. 46 (4): 453—65. PMID 12150084. doi:10.1177/0306624X02464007. 
  172. ^ blennow; Manhem (20. 1. 2021). „CSF studies in violent offenders” [Студије ЦСФ код насилних преступника]. Journal of Neural Transmission. 108: 869—878 — преко Forsman A. 
  173. ^ Dolan, Eric W. (2023-09-30). „Contrary to popular belief, recent psychology findings suggest aggression isn't always tied to a lack of self-control” [Супротно популарном веровању, недавни налази из психологије сугеришу да агресија није увек повезана са недостатком самоконтроле]. PsyPost (на језику: енглески). Приступљено 2023-10-02. 
  174. ^ Smith, P. (2007). „Why has aggression been thought of as maladaptive?” [Зашто се агресија сматрала неадаптивном?]. Aggression and Adaptation: the Bright Side to Bad Behavior. Routledge. стр. 65—83. ISBN 978-1-135-59375-9. 
  175. ^ Hawley, Patricia H.; Vaughn, Brian E. (2003). „Aggression and Adaptive Functioning: The Bright Side to Bad Behavior” [Агресија и адаптивно функционисање: светла страна лошег понашања]. Merrill-Palmer Quarterly. 49 (3): 239—42. JSTOR 23096055. doi:10.1353/mpq.2003.0012. 
  176. ^ Bjørkly, Stâl (2006). „Psychological Theories of Aggression: Principles and Application to Practice” [Психолошке теорије агресије: принципи и примена у пракси]. Violence in Mental Health Settings. стр. 27–46. ISBN 978-0-387-33964-1. doi:10.1007/978-0-387-33965-8_2. 
  177. ^ Ferguson, Christopher J. (јун 2010). „Blazing Angels or Resident Evil? Can Violent Video Games be a Force for Good?” [Blazing Angels или Resident Evil? Могу ли насилне видео-игре бити сила добра?]. Review of General Psychology. 14 (2): 68—81. doi:10.1037/a0018941. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Агресивност&oldid=30505163”