Албрехт Пенк

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Албрехт Пенк
Albrecht Penck.jpg
Албрехт Пенк
Датум рођења (1858-09-25)25. септембар 1858.
Место рођења Лајпциг,
Немачка
Датум смрти 7. март 1945.(1945-03-07) (86 год.)
Место смрти Праг,
Чешка
Поље Географија
Геоморфологија
Климатологија
Школа Универзитет у Лајпцигу
Универзитет у Бечу
Институција Универзитет у Бечу
Харвард универзитет
Хумболтов универзитет
Ученици Јован Цвијић, Едуард Бринкер, Алфред Мерц, Хуго Хасингер, Херман Лаугензал, Емил Мајнен, Алфред Грунд
Супружник Ида Гангхофер
Деца Фалтер Пенк, Илсе Пенк

Албрехт Пенк (рођен 25. септембра 1858. године у Лајпцигу, умро је 7. марта 1945. у Прагу) био је немачки географ и геолог. Посебно се посветио геоморфологији, климатологији и глацијацији.

Пенкови родитељи, мајка Елизабет и отац Емил Пенк били су књижари и трговци. 1886. године оженио се Илдом Гангхофер у Минхену. Са Илдом је имао двоје деце, Валтера и Елсе Пенк. Син Валтер се такође бавио геоморфологијом.[1]

Почеци[уреди]

Након завршетка средње школе, Пенк од 1875. студира хемију, ботанику, минерологију и геологију у Лајпцигу. Студије успешно завршава 1878. године.

1879. године, после научног путовања кроз северну Немачку и јужну Скандинавију, објављује рад „Формирање стена у северној Немачкој“ (нем. Die Geschiebeformationen Norddeneutschlands). У њему први пут износи теорију о трострукој глацијацији на северу централне Европе. Након тога Пенк је постао и први професор географије на Универзитету у Минхену, а од 1885. прихватио је место на новоформираној катедри за физичку географију на Универзитету у Бечу. У Бечу је поред редовних предавања водио и студентске екскурзије.

Универзитет у Бечу на ком је Албрехт Пенк предавао

Током студијских путовања обишао је Енглеску, Шпанију, Мароко, Шкотску, Ирску, Канаду, САД, Мексико, Египат, Јужну Африку, Хаваје, Јапан, Кину, Аустралију, Сибир и многа друга места.[2]

Пријатељство са Јованом Цвијићем[уреди]

У време док је предавао на Универзитету у Бечу, њега је похађао Јован Цвијић. Објављивањем своје докторске дисертације „Das Karstphänomen“, Цвијић је многе битне научнике тог времена заинетесовао за феномен краса, па и самог Пенка. Инспирисан Цвијићевим радом Пенк је 1899. године организовао екскурзију у Далмацији, Босни и Херцеговини, и тамо се бавио истраживањем краса. Пенк и Цвијић су од тада постали веома добри пријатељи и одржавали су везе све до краја Цвијићевог живота.[3]

Битни радови[уреди]

У раду са Едуардом Бринкером „Алпи током Леденог доба“ (нем. Die Alpen im Eiszeitalter), који је изашао у 3 тома у периоду 1901-1909, проценио је да је од последњег захлађења на Земљи прошло 20.000 година, а да је укупно трајање Плеистоцена 650.000 година. Пенк ту износи схватање да су се у току Плеистоцена сменила 4 ледена доба: Гинц, Миндел, Рис и Вирм.[4]

1891. године Пенк је израдио прву мапу у размеру 1:1000000

Достигнућа и награде[уреди]

Меморијална плоча постављена у Бајерну у част Албрехта Пенка за стогодишњицу његовог рођења

1906. је именован за управника одељења за географију на Хумболтовом универзитету (тада Фридрих Билхејм универзитет) и управника ново-отвореног Института и музеја океанографије. Исте године постао је и члан Краљевске академије наука у Бечу. Током 1908/1909 предавао је на Јејлу и Универзитету Колумбија, као професор на размени. 1907. је остварио почасне докторате на Уневерзитету у Кејптауну и на Оксфорду, а 1927. и на Колумбији и Инзбруку.

Познати ученици[уреди]

Ученици су му били: Јован Цвијић, Едуард Бринкер, Алфред Мерц, Хуго Хасингер, Херман Лаугензал, Емил Мајнен, Алфред Грунд.

Референце[уреди]

  1. ^ Albrecht Penck, http://www.britannica.com/biography/Albrecht-Penck
  2. ^ Penck, Albrecht Complete Dictionary of Scientific Biography 2008. http://www.encyclopedia.com/topic/Albrecht_Penck.aspx
  3. ^ М. Васовић, Јован Цвијић
  4. ^ Др. Д. Петровић, Др. П. Манојловић 2003. Геоморфологија. Београд: Универзитет у Београду - Географски факултет

Литература[уреди]

  • Beck, Hanno: Albrecht Penck – Geograph, bahnbrechender Eiszeitforscher und Geomorphologe (1858-1945). In: Hanno Beck: Große Geographen. Pioniere – Außenseiter – Gelehrte. Dietrich Reimer Verlag, Berlin. 1982. ISBN 978-3-496-00507-0. стр. 191. —212.
  • Henniges, N.: "Sehen lernen": Die Exkursionen des Wiener Geographischen Instituts und die Formierung der Praxiskultur der geographischen (Feld-) Beobachtung in der Ära Albrecht Penck (1885-1906). In: Mitteilungen der Österreichischen Geographischen Gesellschaft, Band 156, Wien (2014). стр. 141-170.
  • Pinwinkler, A.: "Hier war die große Kulturgrenze, die die deutschen Soldaten nur zu deutlich fühlten …" Albrecht Penck (1858-1945) und die deutsche „Volks- und Kulturbodenforschung“. In: Österreich in Geschichte und Literatur, Band 55, Wien (2011). стр. 180-191.
  • Schaefer, I.: Der Weg Albrecht Pencks nach München, zur Geographie und zur alpinen Eiszeitforschung. In: Mitteilungen der Geographischen Gesellschaft in München, Band 74, München (1989). стр. 5-25.
  • Schultz, H.-D.: "Ein wachsendes Volk braucht Raum." Albrecht Penck als politischer Geograph. In: Nitz, B.; Schultz, H.-D.; Schulz, M. (editors): 1810 – 2010: 200 Jahre Geographie in Berlin (= Berliner Geographische Arbeiten 115). Berlin 2010, pp. 91-135 [2. verb. u. erw. Auflage 2011, pp. 99-153.]

Спољашње везе[уреди]