Александар Гиљфердинг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Александар Гиљфердинг
Aleksandr Hilferding.jpg
Александар Гиљфердинг
Биографија
Пуно имеАлександар Фјодорович Гиљфердинг
Датум рођења(1831-07-14)14. јул 1831.
Место рођењаВаршава
 Руска Империја[данас  Пољска]
Датум смрти2. јул 1872.(1872-07-02) (40 год.)
Место смртиКаргопољ
 Руска Империја
УниверзитетМосковски државни универзитет Ломоносов

Александар Гиљфердинг (Варшава, 14. јул 1831. — Каргопољ, 2. јул 1872) био је руски конзул у Босанском пашалуку.

Биографија[уреди]

Рођен је у Варшави 1831. године. Московски универзитет је завршио 1852. као ученик Виктора Ивановича Григоровича и слависте Јосифа Максимовича Бођанског. Био је славенофил. Објавио је 1853. рад О сродности словенског језика и санскрита, а нешто касније објавио је магистарски рад Однос словенског језика са сродним језицима. Био је заговорник идеја о једном словенском језику и једној азбуци. Од 1852. је у служби руског министарства иностраних послова. 1854. године објавио је Писма о историји Срба и Бугара. Годину дана касније објавио је Историју балтичких Словена.

Током 1856. постао је дописни члан Руске академије наука. 1856. постављен за руског конзула у Босни коју је читаву пропутовао. По повратку у Петроград био је функционер министарства иностраних послова. На путу за Босну обилазио је манастире на Косову и успут је покуповао много докумената о српској историји књижевности.

По повратку из Босне објавио је путопис Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији (1859), пун значајних информација и дотада непознатих историјских података. После путописа објавио је 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској, а 1862. објавио је дело о Ћирилу и Методију.

1865. је написао рад Сеоска општина, у коме је наглашавао задругу као образац демократије, који Русија треба да сачува и да не иде путем Србије, која је уништила задругу. Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени. Имао је делимичну подршку у Хрватској и Далмацији, а у Србији су га подржавали углавном противници Вукове реформе. Вукову реформу језика и писма сматрао је победом западњаштва и латинице.

Своје ставове о развоју Хрвата је издао у студији „Историјско право хрватског народа“. Значајно дело му је и: „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ (1859).

Спољашње везе[уреди]