Алфред де Мизе

С Википедије, слободне енциклопедије
Алфред де Мизе
Alfred de musset.jpg
Алфред Луј Шарл де Мизе
Датум рођења(1810-12-11)11. децембар 1810.
Место рођењаПариз
 Француска
Датум смрти2. мај 1857.(1857-05-02) (46 год.)
Место смртиПариз
 Француска
Занимањедрамски писац, песник и романописац
Значајни радовиLa Confession d'un enfant du siècle
ПокретРомантизам
Потпис
Signature of Alfred de Musset

Алфред Луј Шарл де Мизе Патај (11. децембра 1810 — 2. маја 1857) био је француски драмски писац, песник и романописац.[1] Заједно са својом поезијом, познат је по писању аутобиографског романа La Confession d'un enfant du siècle (Исповест детета века).[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Мизе је рођен у Паризу. Његова породица била је из више класе, али сиромашна, а отац је радио на разним кључним државним функцијама, али сину никада није давао новац. Његова мајка је потекла из сличних околности, а њена улога домаћице — на пример забаве у салону, ручкови и вечере у резиденцији Мизе- оставила је трајни утисак на младог Алфреда.[2]

Рани показатељи Мизеових дечачких талената видели су се по његовој наклоности према глумачким импровизованим мини представама заснованим на епизодама из старих љубавних прича које је читао.[2] Годинама касније, старији брат Пол де Мизе сачуваће ове и многе друге детаље за потомство у биографији о свом славном млађем брату.[2]

Уз помоћ Пола Фошера, девера Виктора Ига, почео је да посећује, са 17 година, Сенакл, књижевни салон Шарл Нодијера у Bibliothèque de l'Arsenal. После покушаја медицинске каријере (од које је одустао због неукуса за сецирање), права,[1] цртања, енглеског и клавира, постао је један од првих писаца романтизма, са првом песничком збирком Contes d'Espagne et d'Italie (1829, Приче о Шпанији и Италији).[1] Када је навршио двадесет година, његову растућу књижевну славу већ је пратила сумпорна репутација коју је хранила његова кицошка страна.

Био је библиотекар француског Министарства унутрашњих послова под Јулском монархијом. Његова политика била је либералног типа и био је у добрим односима са породицом Луја Филипа Првог.[3] У то време се такође укључио у полемику током рајнске кризе 1840, коју је изазвао француски премијер Адолф Тијерс, који је као министар унутрашњих послова био Мизеов надређени. Тијерс је захтевао да Француска треба да поседује леву обалу Рајне (која се описује као „природна граница” Француске), као што је имала под Наполеоном, упркос немачком становништву на тој територији. Ове захтеве су одбиле немачке песме и поеме, укључујући Rheinlied Николаса Бекера, који је садржао стих: Sie sollen ihn nicht haben, den freien, deutschen Rhein (Неће је имати, слободна, немачка Рајна). Мизеје на то одговорио сопственом песмом: Nous l'avons eu, votre Rhin allemand (Имали смо је, вашу немачку Рајну).

Прича о његовој прослављеној љубавној вези са Џорџом Сандом (1833—1835)[1] испричана је са његовог становишта у његовом аутобиографском роману La Confession d'un Enfant du Siècle (Исповест детета века) (1836),[1] који је снимљен као филм Деца века из 1999. године и у филму Исповест детета века из 2012. године, а из њеног угла је приказан у књизи Elle et lui (1859). Мизеове Nuits (1835—1837) прати емоционални преокрет његове љубави према Санду од раног очаја до коначне оставке.[1] Такође се верује да је анонимни аутор Gamiani, or Two Nights of Excess (1833), лезбејског еротског романа за који се такође верује да је направљен по узору на Санд.[4]

Портрет Алфреда де Мизеа, насликан од стране Станисласа Енри Дарондеа.

Изван везе са Сандом, био је позната личност у јавним кућама и опште је прихваћено да је анонимни аутор-клијент који је претукао и понизио аутора и куртизану Céleste de Chabrillan, познату и као Ла Могадор.

Мизе је смењен са места библиотекара од стране новог министра Ледру-Ролина након револуције 1848. године. Међутим, именован је за библиотекара Министарства за јавно образовање 1853. године.

Мизе је 24. априла 1845. године примио Légion d'honneur у исто време када и Балзак, а изабран је за француску академију 1852. године након два неуспела покушаја 1848. и 1850. године.

Алфред де Мизе умро је у сну у Паризу 1857. Узрок је била срчана слабост, комбинација алкохолизма и дуготрајна аортна инсуфицијенција. Један од симптома који је приметио његов брат био је клацкање главе као резултат појачавања пулса; ово је касније названо де Мизеовим знаком.[5] Сахрањен је на гробљу Père Lachaise у Паризу.

Критике и утицај[уреди | уреди извор]

Француски песник Артур Рембо био је веома критичан према Мизеовом делу. Рембо је у свом Писму видовњака (Lettres du Voyant) написао да Мизеније ништа постигао јер је „затворио очи” пред визијама (Писмо Полу Деменију, мај 1871.).

Rolla, слика Анрија Жервеа из 1878. године, уље на платну.

La règle du jeu (Правила игре) редитеља Жана Реноара инспирисана је Мизеовом представом Les Caprices de Marianne.

Слика Анрија Жервеа из 1878. године заснована је на песми Де Мизеа. Жири Салона Париза одбио га је због неморала, јер садржи сугестивне метафоре у сцени из песме, са голом проститутком након секса са клијентом, али је контроверза помогла Жервеовој каријери.

Музика[уреди | уреди извор]

Бројни (често француски) композитори писали су дела користећи Мизеову поезију током 19. и почетком 20. века.

Опера[уреди | уреди извор]

Опера Жорж Бизеа Djamileh (1871., са либретом Луја Галета) заснована је на Мизеовој причи Namouna. Представа La Coupe et les lèvres била је основа опере Ђакома Пучинија Едгар (1889). Етел Смит компоновала је оперу засновану на Fantasio која је премијерно изведена у Вејмару 1898. Опера Андреа дел Сарто (1968) француског композитора Жан Ив Данијел Лезура (1908—2002) заснована је на Мизеовој драми André del Sarto. Lorenzaccio, који се одржава у Фиренци Медичија, углазбио је музичар Силвано Бусоти 1972. године.

Песма[уреди | уреди извор]

Гроб Алфреда де Мизеа, Père Lachaise гробље, Париз, Француска.

Бизе је Мизеову песму A Une Fleur поставио за глас и клавир. Полин Виардо поставила је Мизеову песму Madrid за глас и клавир као део својих 6 Мелодија (1884). Велшки композитор Морфид Лвин Овен написао је поставке песама за Мизеове La Tristesse и Chanson de Fortunio. Pour les funérailles d'un soldat Лили Буланже за баритон, мешовити хор и оркестар поставка је неколико редова из 4. чина Мизеове драме La Coupe et les lèvres.

Остало[уреди | уреди извор]

Шејн Брајант глуми Алфреда де Мизеа у продукцији Notorious Woman у позоришту Masterpiece Theatre, 1974.

2007. године, Селин Дион је за свој албум D'elles снимила песму под називом Lettre de George Sand à Alfred de Musset.

Не играј се љубављу” је југословенски ТВ филм из 1968. године. Режирао га је Сава Мрмак а сценарио је написао Алфред де Мизе.

Списак дела[уреди | уреди извор]

Поезија[уреди | уреди извор]

  • À Mademoiselle Zoé le Douairin (1826).
  • Un rêve (1828).
  • Contes d'Espagne et d'Italie (1830).
  • La Quittance du diable (1830).
  • La Coupe et les lèvres (1831).
  • Namouna (1831).
  • Rolla (1833).
  • Perdican (1834).
  • Camille et Rosette (1834).
  • L'Espoir en Dieu (1838).
  • La Nuit de mai (1835).
  • La Nuit de décembre (1835).
  • La Nuit d'août (1836).
  • La Nuit d'octobre (1837).
  • La Nuit d'avril (1838).
  • Chanson de Barberine (1836).
  • À la Malibran (1837).
  • Tristesse (1840).
  • Une Soirée perdue (1840).
  • Souvenir (1841).
  • Le Voyage où il vous plaira (1842).
  • Sur la paresse (1842).
  • Après une lecture (1842).
  • Les Filles de Loth (1849).
  • Carmosine (1850).
  • Bettine (1851).
  • Faustine (1851).
  • Œuvres posthumes (1860).

Представе[уреди | уреди извор]

  • La Quittance du diable (1830).
  • La Nuit vénitienne (1830).
    • до 1847. године, све су биле неуспешне.
  • La Coupe et les lèvres (1831).
  • À quoi rêvent les jeunes filles (1832).
  • André del Sarto (1833).
  • Les Caprices de Marianne (1833).
  • Lorenzaccio (1833).
  • Fantasio (1834).
  • On ne badine pas avec l'amour (1834).
  • La Quenouille de Barberine (1835).
  • Le Chandelier (1835).
  • Il ne faut jurer de rien (1836).
  • Faire sans dire (1836).
  • Un Caprice (1837).
    • први пут је била играна 1847. године и била је огроман успех, захваљујући њој, кренуле су да се играју и остале представе
  • L'Habit vert (1849).
  • Louison (1849).
  • On ne saurait penser à tout (1849).
  • L'Âne et le Ruisseau (1855).

Романи[уреди | уреди извор]

  • La Confession d'un enfant du siècle (The Confession of a Child of the Century, 1836).
  • Histoire d'un merle blanc (The White Blackbird, 1842).

Кратке приче и новеле[уреди | уреди извор]

  • Emmeline (1837).
  • Le Fils du Titien (1838).
  • Frédéric et Bernerette (1838).
  • Margot (1838).
  • Croisilles (1839).
  • Les Deux Maîtresses (1840).
  • Histoire d'un merle blanc (1842).
  • Pierre et Camille (1844).
  • Le Secret de Javotte (1844).
  • Les Frères Van Buck (1844).
  • Mimi Pinson (1845).
  • La Mouche (1853).

На енглеском преводу[уреди | уреди извор]

  • A Good Little Wife (1847).
  • Selections from the Prose and Poetry of Alfred de Musset (1870).
  • Tales from Alfred de Musset (1888).
  • The Beauty Spot (1888).
  • Old and New (1890).
  • The Confession of a Child of the Century (1892).
  • Barberine (1892).
  • The Complete Writings of Alfred de Musset (1907).
  • The Green Coat (1914).
  • Fantasio (1929).
  • Camille and Perdican (1961).
  • Historical Dramas (1997).
  • Lorenzaccio (1998).
  • Twelve Plays (2001).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ His names are often reversed „Louis Charles Alfred de Musset”: see „(Louis Charles) Alfred de Musset” (bio), Biography.com, 2007, webpage: Bio9413.
  2. ^ а б в г „Chessville — Alfred de Musset: Romantic Player”, Robert T. Tuohey, Chessville.com, 2006, webpage: Chessville-deMusset. Приступљено 1. јануар 2021. године.
  3. ^ The Spectator, Volume 50. F.C. Westley. 1877. p. 983.
  4. ^ Kendall-Davies, Barbara (2003). The Life and Work of Pauline Viardot Garcia. Cambridge Scholars Press. pp. 45—46. ISBN 1-904303-27-7.
  5. ^ „Twelve eponymous signs of aortic regurgitation, one of which was named after a patient instead of a physician”, in: The American Journal of Cardiology, vol. 93, issue 10, 15 May 2004, pp. 1332—3; by Tsung O. Cheng MD.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Affron, Charles (2015). A Stage For Poets: Studies in the Theatre of Hugo and Musset. Princeton, N.J.: Princeton University Press.
  • Bishop, Lloyd (1987). The Poetry of Alfred de Musset. Styles and Genres. New York: Peter Lang.
  • Croce, Benedetto (1924). „De Musset.” In: European Literature in the Nineteenth Century. London: Chapman & Hall, pp. 252—266.
  • Gochberg, Herbert S. (1967). Stage of Dreams: The Dramatic Art of Alfred de Musset (1828—1834). Genève: Librairie Droz.
  • Majewski, Henry F. (1989). Paradigm & Parody: Images of Creativity in French Romaniticism. Charlottesville: University Press of Virginia.
  • Rees, Margaret A. (1971). Alfred de Musset. New York, N.Y.: Twayne Publishers.
  • Sedgewick, Henry D. (1931). Alfred de Musset, 1910—1857. Indianapolis: Bobbs—Merrill Company.
  • Sices, David (1974). The Theatre of Solitude. The Drama of Alfred de Musset. Hanover, N.H.: University Press of New England.
  • „Alfred de Musset, Poet”, The Edinburgh Review, Vol. CCIV, 1906, pp. 103—132.
  • Barine, Arvède (1906). The Life of Alfred de Musset. New York: Edwin C. Hill Company.
  • Besant, Walter (1893). „Alfred de Musset.” In: Essays and Historiettes. London: Chatto & Windus, pp. 144—169.
  • Beus, Yifen (2003). "Alfred de Musset's Romantic Irony, " Nineteenth-Century French Studies, Vol. XXXI, No. 3/4, pp. 197—209.
  • Bishop, Lloyd (1979). „Romantic Irony in Musset's 'Namouna',” Nineteenth-Century French Studies, Vol. VII, No. 3/4, pp. 181—191.
  • Bourcier, Richard J. (1984). "Alfred de Musset: Poetry and Music, " The American Benedictine Review, Vol. XXXV, pp. 17—24.
  • Brandes, Georg (1904). Main Currents in Nineteenth Century Literature, Vol. V. New York: The Macmillan Company, pp. 90—131.
  • Denommé, Robert Thomas (1969). Nineteenth-century French Romantic Poets. Carbondale: Southern Illinois University Press.
  • Gamble, D.R. (1989—1990). "Alfred de Musset and the Uses of Experience, " Nineteenth-Century French Studies, Vol. XVIII, No. 1/2, pp. 78—84.
  • Gooder, Jean (1986). "Alive or Dead? Alfred de Musset's Supper with Rachel, " The Cambridge Quarterly, Vol. XV, No. 2, pp. 173—187.
  • Grayson Jane (1995). "The French Connection: Nabokov and Alfred de Musset. Ideas and Practices of Translation, " The Slavonic and East European Review, Vol. LXXIII, No. 4, pp. 613—658.
  • Greet, Anne Hyde (1967). "Humor in the Poetry of Alfred de Musset, " Studies in Romanticism, Vol. VI, No. 3, pp. 175—192.
  • James, Henry (1878). „Alfred de Musset.” In: French Poets and Novelists. London: Macmillan & Co., pp. 1—38.
  • Lefebvre, Henri (1970). Musset: Essai. Paris: L'Arche.
  • Levin, Susan (1998). The Romantic Art of Confession. Columbia, SC: Camden House.
  • Mauris, Maurice (1880). „Alfred de Musset.” In: French Men of Letters. New York: D. Appleton and Company, pp. 35—65.
  • Mossman, Carol (2009). Writing with a Vengeance: The Countess de Chabrillan's Rise from Prostitution. Toronto: University of Toronto Press.
  • Musset, Paul de (1877). The Biography of Alfred de Musset. Boston: Roberts Brothers.
  • Oliphant, Cyril Francis (1890). Alfred de Musset. Edinburgh: William Blackwood and Sons.
  • Padgett, Graham (1981). "Bad Faith in Alfred de Musset: A Problem of Interpretation, " Dalhousie French Studies, Vol. III, pp. 65—82.
  • Palgrave, Francis T. (1855). „The Works of Alfred de Musset.” In: Oxford Essays. London: John W. Parker, pp. 80—104.
  • Pitwood, Michael (1985). „Musset.” In: Dante and the French Romantics. Genève: Librairie Droz, pp. 209—217.
  • Pollock, Walter Herries (1879). „Alfred de Musset.” In: Lectures on French Poets. London: C. Kegan Paul & Co., pp. 43—96.
  • Rees, Margaret A. (1963). "Imagery in the Plays of Alfred de Musset, " The French Review, Vol. XXXVI, No. 3, pp. 245—254.
  • Sainte-Beuve, C.A. (1891). „Alfred de Musset.” In: Portraits of Men. London: David Scott, pp. 23—35.
  • Stothert, James (1878). "Alfred de Musset, " The Gentleman's Magazine, Vol. CCXLIII, pp. 215—234.
  • Thomas, Merlin (1985). „Alfred de Musset: Don Juan on the Boulevard de Gand.” In: Myths and its Making in the French Theatre. Cambridge: Cambridge University Press, pp. 158—165.
  • Trent, William P. (1899). „Tennyson and Musset Once More.” In: The Authority of Criticism. New York: Charles Scribner's Sons, pp. 269—291.
  • Wright, Rachel L. (1992). "Male Reflectors in the Drama of Alfred de Musset, " The French Review, Vol. LXV, No. 3, pp. 393—401.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]