Пређи на садржај

Анто Даковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Анто Даковић
Лични подаци
Место рођењаГрахово, Османлијско царство
Место смртиЦетиње, Књажевина Црна Гора

Анто Даковић (Грахово, 1823Цетиње, 1889) био је старохерцеговачки војвода и сенатор.

Породица

[уреди | уреди извор]

Отац му је био Граховски кнез Јаков Даковић који је одлучио присајединити Граховско поље Црно Гори, 1834. године.[1] Лазар Томановић пише да је 1885. године на само Ускрсење умро посљедњи син Антов, Перко, у цвијету младости, од кога је остало једно мушко чедо у колијевци.[2]

Школовање

[уреди | уреди извор]

Основну школу је завршио у Рисну.

Војна каријера

[уреди | уреди извор]

Отац му се 1853. бранио шест дана из пећине (Демировића) код њихове куле, с војном дружином, од Омер-паше. На пријевару су их ухапсили и водили у Мостар. Код Клобука су му у току ноћи убили оца, а Анто и остали саборци су завршили у тамници, док Црна Гора није склопила мир с Омер-пашом. Граховљани су откопали његовог оца и сахранили га поред цркве у Грахову.[3] Због заслуга у борбама вођеним 1852-1853. године, против војске Омер-паше Латаса, књаз Данило одликовао га је високим руским одликовањем. За граховског војводу изабран је 1857. године. Судјеловао је у бици на Граховцу 1858. године и у устаничким борбама 1861−1862. године. У боју у кланцу Дуга, 3. маја 1861. године, посјекао је никшићког јунака Омера Бечића. По завршетку црногорско-османског рата 1862. године, напустио је Црну Гору због неслагања с књазом Николом Петровићем око неких пограничких питања и преселио у Русију, гдје му је руски цар Александар II дао спахилук у Одеској губернији, а његовог сина Јакшу (Јакова), примио у Царску академију. У Црну Гору вратио се 1870. године. У вријеме османско-црногорског рата од 1876−1878. године, био је именован за црногорског бригадира. Судјеловао је у организоврању устанка у Херцеговини 1878. године. Написао је Мемоаре (објављени 1955.), у којима је изнио сјећања о прошлости Грахова и Бањана, као и податке о борбама с османским властима од 1836. до 1878. године. Иако је умро на Цетињу, сахрањен је у Грахову. [4]

Референце

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови.