Пређи на садржај

Антун Матија Рељковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Матија Антун Рељковић
Антун Матија Рељковић

Антун Матија Рељковић (1732—1798) био је српски књижевник и официр из Славоније.

Биографија

[уреди | уреди извор]
Део рукописа Рељковићевог Сатира из 1761. Ту наводи да су нашки стари - Славонци били писмени и знали за књигу. Сербски су штили - читали, а сербски писали - ћирилицом. Загребачки Србобран је у овом делу рукописа открио накнадни фалсификат. Неко је Нашки стари претворио у Вашки стари...[1]

Антун Матија Рељковић[2] се родио 6. јануар 1732. године у посавском месту Свињару (данас Давору) на реци Сави. Породица води порекло из Херцеговине, одакле се премештајући преко Босне (због ратова) прешавши реку Саву, населила у Свињару, селу на левој обали.

Славонско становништво махом православно, доживело је велико покатоличење након ослобођења од Турака, али се етнички (српски дух) дуго одржало, о чему сведоче стихови Рељковићеви. Хрватска страна га међутим својата, судећи по његовој (католичкој) вери, али Рељковћева "животна филозофија" и само књижевно дело - "Сатир"[3], те старо порекло - су факта која и те како иду у прилог српској страни.[4] На српски траг наводи и његов фамилијарац - потомак из 19. века. Године 1830. купио је ћириличну српску књигу у Новој Градишки, Гаврил Рељковић[5] капетан из Свињара.

Поред његовог помињања јунака Марка Краљевића сина Вукашиновог, те поименце фрушкогорских православних манастира, као главни доказ ипак највише је цитиран стих из 4. главе "Сатира": O Slavonče, ti se vrlo varaš, Koji god mi tako odgovaraš; Vaši stari jesu knjigu znali, Srbski štili a srbski pisali.[6][7]

У Свињару је 1732. године била војна посада - чета хајдучка (пешачка) под командом сатника (капетана) Стефана Рељковића, старином Босанца. Почетком те године родио се мали Матија, син капетанов. Када је 1741. године капетан кренуо у рат у Италију, обезбедио је услове да му син изучи школу. Предао је фратру Миховилу Павуновићу "редовнику и чувару државе Св. Ивана Капистранског у самостану (манастиру) Церничком".[8] Основну школу је тако изучио код фрањеваца, а затим угледајући се на оца граничарског официра, ступио у аустријску војску као прост војник (1748).[9] У војној хијерхији је брзо напредовао; када је произведен у заставника оженио се, да би 1753. године постао поручник царски.[10] У седмогодишњем рату Аустрије против Пруске (1756-1763), Антун је учествовао у биткама код Колина и Братиславе. Када је део његовог Бродског пука био опкољен он је заробљен, заточен у Франкфурту на реци Одри. Књижевношћу је почео да се бави током интернације у кући свог домаћина. Научио је тада француски језик и почео да пише. Када се вратио у војну јединицу - Бродску регименту, борио се у још две битке, код Торгаве и Максена 1759. године. Када је 1767. године превео индијске приповетке, био је у чину оберлајтанта. Стекао је затим због заслуга чин сатника (капетана) и племићку титулу са предикатом От Ехрендорфа. Када се скрасио у Немачкој, ту је написао 1761. године своје главно дело "Сатир илити дивљи човик", објављено 1762. године у Дрездену.

Рељковићев син винковачки жупник Јосип Стефан Рељковић (умро 1801.) угледајући се на оца, написао је народном десетерцу дело "Кућник".[11] Код сина у Винковцима је у старости живео и умро остарели Матија, и почива на тамошњем гробљу. Дана 27. септембра 1880. године подигнут му је достојан споменик и то над гробом, на Винковачком римокатоличком гробљу.[12]

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Када је Славонија ослобођена од турске окупације кренуо је развој те области аустријског царства. Поред економског, социјалног важан је био и културно-образовни препород. Тада су славонски књижевници и реформатори попут Антуна Кажижлића Пожежанина, Матије Антуна Рељковића, Вида Дошена, Андрије Качића и други ступили на друштвену сцену. Да би утицали на народ кренули су са писањем народним језиком и латиницом. Био је то икавски говор штокавског дијалекта, карактеристичан за славонске католике.[13]

Матија Рељковић је постао реформатор након стеченог вишегодишњег искуства по немачким земљама. У прилици је да пореди напредну и богату Пруску и њену супротност - Славонију, покушавајући да допринесе развитку и благостању свог завичаја. Након што опише оно чиме се може поносити, у свом делу опширно описује беду непросвећеног народа, критикује нерад, народне обичаје и празноверје, али остаје у великом респекту према цркви.[14] Славонци су се под Турцима запустили, подивљали, заостали за цивилизацијом. Обраћа се у "Сатиру" свом једноставном Славонцу, којег "кори" због његових "рђавих обичаја и навика". Писао је Матија по Вуку - српским језиком боље и чистије, него многи савремени књижевници из Србије.[15] Записао је и тако спасио од заборава, српску народну песму "Јакшићи кушају љубе" - објавио у "Сатиру". Ту песму, једну верзију је Вук Караџић много доцније записао од једног младића у Ужичкој нахији.[16] Његов "Сатир" је "био лектира образованих православних Срба"[17] и пре објављивања издања на ћирилици 1793. године. То прво издање штампано црквеним словима је приредио Стефан Рајић учитељ Долњоосечки,[18] а објављено је трошком племића Александра "от Којића" из Беча. Друго издање ћирилично објављено је 1807. године у Будиму.

Рељковић је писао поучна књижевна дела у циљу просвећивања славонског села. Такође је преводио са француског и немачког више наслова, међу којима басне од Езопа (постхумно 1804.), Федра и Пилпаја (1767. године, мудрости једног индијског брамана). Преводи и стручне практичне књиге попут: "Права и појмиво исписана овчарница" (Осијек, 1776.), "Постанак народне правице и дужности људских" (Осијек, 1794.).

Остала дела су му: Нова славонска и нимачка граматика (1767), Славонске либарице (1761).

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Раичевић, Велиша (1944). Хрвати у светлу историјске истине. Београд. стр. 41, 42. 
  2. ^ "Мала енциклопедија Просвета", општа енциклопедија, трећи том, Београд 1978.
  3. ^ "Време", Београд 6. јануар 1925.
  4. ^ Јоаким Вујић: "Путешествије по Србији", Београд 1902.
  5. ^ Јунгер: "Одјело из Трста", превод, Будим 1830.
  6. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 13. 07. 2019. г. Приступљено 12. 01. 2020. 
  7. ^ "Дело", Београд 1912.
  8. ^ "Дјела Антуна Матије Релковића", 1875.
  9. ^ Живојин П. Симић: "Лекције из историје српске књижевности", Београд 1897.
  10. ^ Vurcbah: "Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich enthaltend die...", Wien 1873.
  11. ^ "Источник", Сарајево 1906.
  12. ^ "Школски лист", Сомбор 1880.
  13. ^ "Дело", Београд 1897.
  14. ^ "Просветни гласник", Београд 1904.
  15. ^ Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849.
  16. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме...", Беч 1845.
  17. ^ "Просветни гласник", Београд 1910.
  18. ^ Стојан Новаковић: "Српска библиографија за новију књижевност", Београд 1869.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антун_Матија_Рељковић&oldid=28543150”