Славонија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Славонија
Croatia-Slavonia.png
Положај данашње Славоније у оквиру Републике Хрватске
Највећи градови Осијек, Славонски Брод
Држава Хрватска Хрватска
Административна јединица Осјечко-барањска жупанија
Вуковарско-сремска жупанија
Пожешко-славонска жупанија
Бродско-посавска жупанија
Вировитичко-подравска жупанија
Бјеловарско-билогорска жупанија
Сисачко-мославачка жупанија

Славонија је географска и историјска регија у источној Хрватској. Лежи између ријеке Драве на сјеверу (граница с Мађарском), Саве на југу (граница с БиХ) и Дунава на истоку (граница са Србијом). Регија је главна житница и пољопривредно најразвијенији дио Хрватске.

Историја[уреди]

Положај Бановине Славоније у оквиру Краљевине Угарске у 13. веку
Положај Осијечке области у оквиру Краљевине СХС (1922-1929)

Током историје, појам Славоније се мењао, како по пространству које је обухватао, тако и по свом етнополиичком значењу. Недуго након досељавања Словена на подручје јужне Паноније (Панонија Савија и Панонија Секунда), ове области су потпале под врховну власт Авара. Током франачко-аварских ратова крајем 8. и почетком 9. века, на овим просторима настаје посебна словенска држава - Посавска кнежевина, која је признавала врховну власт Франачког царства. Главни град ове словенске кнежевине је био Сисак. Словенско становништво ове области се на челу са својим кнезом Људевитом Посавским побунило против франачке власти, али овај устанак је на крају био угушен. Потом је у овој области владао кнез Ратимир, а средином 9. века читаво подручје је укључено у састав шире словенске кнежевине којом су владали Прибина и Коцељ. Крајем 9. века, у време владавине кнеза Браслава, ову област су по први пут опустошили Мађари. Током читавог 10. и 11. века, подручје између средњих токова реке Драве и реке Саве је било поприште сукоба између суседних држава: Источнофраначког краљевства, Мађарске кнежевине и Хрватске краљевине. Крајем 11. века у овој области је успостављена мађарска власт, на челу са кнезом Алмошем, што је представљло међукорак ка потпуном укључивању читавог подручја у састав Угарске. У то време је основана и Загребачка бискупија, која је обухватала читаву област тадашње Славоније. У раздобљу од 13. до 15. века, на овом подручју је постојала посебна управна област - Бановина Славонија.[1]

Током читавог средњовековног и раног нововековног раздобља, Славонија се према западу простирала све до реке Сутле,[2] а њен тадашњи западни део се називао Горња Славонија (лат. Sclavonia superior), обухватајући простор од Сутле до Илове, док се преостали део од реке Илове према истоку називао Доња Славонија (лат. Sclavonia inferior). Тек након Бечког рата (1683-1699), појам Славоније је постепено сужаван на дотадашњу Доњу Славонију, која је сачувала славонско обласно име, док је некадашња Горња Славонија преименована у Северну Хрватску.

Након стварања Краљевине СХС (1918), појавила се замисао о стварању посебне славонске управне области, са Осијеком као главним градом. Ова замисао је спроведена у склопу преуређења државне управе, када је Краљевина СХС подељена на управне области.[3] Том приликом је створена и посебна Осијечка област, која је обухватала читаву савремену Славонију. Осијечка област је постојала до 1929. године, када је извршено ново преуређење државне управе. Тада је читава Славонија укључена у састав новостворене Савске бановине.

Током НОБ-а (1941-1945), постојала је замисао да се у оквиру Хрватске као будуће федералне јединице у новој Југославији створи и посебна аутономна јединица Славонија, те је стога већ током 1943. године основан и посебни Обласни народноослободилачки одбор Славоније.[4] Међутим, ово тело је укинуто 1945. године, недуго по окончању рата, када је замисао о аутономији Славоније сузбијена од стране поборника унитарне Хрватске.

Након стварања независне Републике Хрватске (1991-1992), поједини регионални покрети и странке (Hrvatski demokratski sabor Slavonije i Baranje) су се у склопу планова о регионализацији државне управе залагали за стварање Славоније као посебне јединице са својим обласним сабором,[5] али ове замисли су одбачене, пошто је славонско аутономаштво означено као опасно по очување државног јединства Хрватске.

Привреда[уреди]

Мапа данашње Славоније и западног Срема

На пољопривредним површинама узгајају се већином житарице (пшеница и кукуруз), индустријско биље (шећерна репа, уљарице, крмно биље и дуван), те у нешто мањој мјери воће (јабуке, крушке, шљиве). У источном дијелу развијено је и виноградарство. У сточарској производњи превладава говедарство и свињогојство. Развијено је и рибарство.

Славонске шуме пружају важан извор дрвне грађе. Искориштавање шума, које је започело још средином 19. вијека, и данас је врло активно, али због неразвијености процеса обраде, не представља посебно профитабилну индустријску грану.

Становништво[уреди]

Феографска карта данашње Славоније, са Барањом и западним Сремом

Већина становника Славоније су Хрвати, док су Срби највећа национална мањина. Према попису становништва из 2011. године, свега 133 становника се изјаснило као етнички Славонци.[6]

Етнички састав по жупанијама[уреди]

Подаци су из пописа становништва од 2001. године:

Највећи градови[уреди]

  1. Осијек 114.616
  2. Славонски Брод 64.612
  3. Винковци 35.912
  4. Вуковар 31.670
  5. Ђаково 30.092
  6. Славонска Пожега 28.201
  7. Вировитица 22.618
  8. Нашице 17.320
  9. Жупања 16.383
  10. Нова Градишка 15.833

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]