Пређи на садржај

Апела

С Википедије, слободне енциклопедије

Апела( гр. Απέλλα) је назив за народну скупштина у античкој Спарти, пандан атинској еклесији. Поједини научници оспоравају овај термин, сматрајући Апелу празником посвећеном грчком богу Аполону који се одржавао месечно те да се скупштина у Спарти сазивала на тај дан.[1]На апели изјашњавало се потврдним или одричним викањем (акламацијом). Стварна улога апеле у политичком животу Спарте није била велика. Она није располагала законодавном иницијативом.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Историја

[уреди | уреди извор]

Сви спартијати (повлашћена друштвена група) старији од 30 година чинили су народну скупштину, која се звала апела. Она се састајала на отвореном, јер се веровало да украшена просторија одвлачи пажњу грађана од државних послова. На седницама апеле могли су да говоре само базилеуси (краљеви) и геронти (чланови веће стараца- Герузије). Остали у апели су на њихове говоре реаговали повицима одобравања или негодовања. Такав начин гласања се назива акламација. У надлежност Апеле спадало је објављивање рата и склапање мира, избор ефора и чланова герузије.

Такође спартанска скупштина бирала је нове геронте ( чланове Герузије), чим би се неко место упразнило. Сам избор описао је Плутарх :

А избор се обављао на овај начин. Пошто се састала народна скупштина, одабрани су људи били затварани у оближњу просторију тако да нити су они могли видети скупштину нити скупштина њих, него су само чули вику скупштинара. Јер као и у другим приликама вика скупштине одлучивала је између кандидата који нису били увођени сви заједно него појединачно по редоследу одређену жребом и пролазили су ћутке кроз њу. Онда су затворене судије које су код себе имали таблице за писање, бележили јачину вике за сваког појединца не знајући коме је упућена осим да је био уведен први, други или трећи и тако даље. А онај који је био поздрављен најјачом и најгласнијом виком, њега су проглашавали изабраним. Тај би, овенчан венцем, редом походио храмове богова; следило га је мноштво младих људи хвалећи и величајући га, те много жена славећи његову врлину хвалоспевима и називајући његов живот сретним. А сваки од његових најближих, нудећи му вечеру, говорио је да га град части том трпезом.[2]

Скупштина Апела је бирала је у почетку и петорицу ефора, који су имали контролну функцију над краљевима.[2]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Apellai”. oxford.com. Приступљено 2025-12-2.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  2. ^ а б „Спартанска олигархија”. Историјска читанка (на језику: српски). 2022-10-06. Приступљено 2025-12-02. 

Литература

[уреди | уреди извор]