Балистокардиографија

С Википедије, слободне енциклопедије
Балистокардиографија
MeSHD001450

Балистокардиографија (БКГ) – неинвазивна дијагностичка метода у кардиологији која се користи за снимање механичке активности срца. Заснована је на мерењу кретања тела изазваног избацивањем крви у сваком срчаном циклусу. То је једна од многих метода које се ослањају на детекцију срчаних и кардиоваскуларних механичких покрета, као што су фонокардиографија, апекскардиографија, сеизмокардиографија, кинетокардиографија.

Назив[уреди | уреди извор]

Термин балистокардиограф је кованица настала од латинске речи ballista, која потиче од грчке речи βαλλίστρα - ballistra, ballistae - машине за лансирање пројектила, и грчких речи за срце и писање.

Историја[уреди | уреди извор]

Балистокардиографија (БКГ), која је првобитно откривена крајем 19. века,[1] била је у фокусу интензивног истраживања од 1940-их до раних 1980-их. Након овог периода метода је практично нестала. Овај нестанак се може пратити кроз неколико општих фактора:

  • Недостатак стандардних техника мерења, са различитим методама које воде до суптилно различитих сигнала.[2]
  • Недостатак разумевања тачног физиолошког порекла БКГ таласног облика, као и јасних смерница за тумачење резултата, што је довело до опрезности од стране медицинске заједнице;
  • Стављање примарног фокуса на клиничку дијагностику (нпр инфаркт миокарда, ангина пекторис, коронарна болест срца,[3][4] што обично захтева висок ниво специфичности и поузданости који БКГ није достигла.[5]
  • Развој нових техника: ултразвука и ехокардиографије, које су убрзо превазишле БКГ и сродне технике за неинвазивну кардиологију и хемодинамску дијагностику.

У другој деценији 21. века примнена балистокардиографија доживњава изненађујуће оживљавање. У светлу многих недостатака горе наведене методе, легитимно је поставити питање да ли је овај повратак заснован на чврстим основама, јер су откривене неке значајне разлике (као и неке сличности) у данашњим приступима овој методи, за које аутори сматрају да би требало да гарантују БКГ другу шансу.

Опште информације[уреди | уреди извор]

Балистокардиографија показује правац и убрзање млазног кретања крви а заснива је на регистрацији покрета тела изазваних контракцијама миокарда – у складу са трећим законом кретања, по коме се тело повлачи у супротном смеру одсмера кретања крви коју избацује срце.

Балистокардиограм[уреди | уреди извор]

У физиолошком смислу балистокардиограма је није ништа друго до механички запис срчаних и хемодинамских догађаја забележени са више локација, са више типова сензора (положај, брзина и убрзање), што је довело до збуњујућег броја техника и сигнала, понекад повезаних, понекад не. Ово мноштво метода допринело је замагљивању поља у прошлости и треба пазити да се ова ситуација не понови у 21. веку.

Запис балистокардиографског прегледа је у облику кривуље, чије кривине одговарају појединачним компонентама еволуције срца. Баллистокардиографски таласи који су означени словима Х, И, Ј, К, Л, М, Н и О; окренути су нагоре и означавају трзај према глави, док таласи окренут надоле означавају трзај према ногама. Х, Ј, Л, Н таласи су позитивни, док су И, К, М, О таласи негативни.

Балистокардиограм се дефинише као реакција (померање, брзина или убрзање) целог тела која је резултат срчаног избацивања крви. Сходно томе, то је интеграција вишеструких сила повезаних са кретањем крви унутар срца, унутар артерија (првенствено аорте) и кретања самог срца. То је инхерентно 3Д сигналу, иако се већина техника мерења фокусира на уздужну компоненту од главе до пете.

Његово тумачење је отежано чињеницом да сигнал зависи од методе мерења[2]У почетку је учињен напор да се стандардизују технике мерења и означавање сигнала како би се помогло упоређивање и дисеминација података.[2] У случају класичног лонгитудиналног БКГ базираног на Стару, постоји општа сагласност да рани врх (Х) у вези са кретањем срца у раној систоли и да је главни комплекс И, Ј ,К повезан са вентрикуларном ејекцијом и протоком аорте.[6][7]

Мање је слагања око каснијих таласа. Док се БКГ код здравих људи може прилично добро тумачити у светлу физиолошких догађаја, БКГ пацијената са кардиоваскуларним обољењима теже је тумачити због сложене интеракције различитих унутрашњих сила. Као резултат тога, тумачење абнормалног БКГ углавном је засновано на експерименталним подацима и углавном квалитативно.[8]

У почетку у интерпретацији, истраживање је имало за циљ да побољша разумевање сигнала, користећи различите моделе и функције преноса,[9] али то није суштински побољшало ситуацију. Зато су савремени алати за снимање и симулацију, понудили занимљиве нове приступе.

Будућност методе[уреди | уреди извор]

Савремена технологија омогућава примену БКГ на местима која до сада нису била доступна – ординација кардиолога, дом пацијента. Али што је још важније, направљено је кућиште за апликације које захтева основну анализу сигнала (попут откуцаја срца или срчаног избацивања) и на основу серијских мерења.

Међутим паралелно са применом БКГ требало би наставити даље истраживање у моделирању и интерпретацији сигнала које омогућава модерно рачунарство, и једног дана би могло да се омогући да БКГ постане дијагностички алат који се дуго тражио у раним годинама.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Gordon JW (1877). „On certain molar movements of the human body produced by the circulation of the blood”. J. Anat. Phys. 11: 533—536. .
  2. ^ а б в Scarborough WR. SCARBOROUGH WR; TALBOT SA (1956). „Proposals for ballistocardiographic nomenclature and conventions: Revised and extended report of Committee on Ballistocardiographic Terminology”. Circulation. 14 (3): 435—450. PMID 13365056. S2CID 10327186. doi:10.1161/01.CIR.14.3.435. .
  3. ^ Starr, Isaac; Wood, Francis Clark (1943). „Studies with the ballistocardiograph in acute cardiac infarction and chronic angina pectoris”. Am. Heart J. 25 (1): 81—101. doi:10.1016/S0002-8703(43)90383-7. 
  4. ^ MANDELBAUM, HARRY; MANDELBAUM, ROBERT A. (1951). „Studies Utilizing the Portable Electromagnetic Ballistocardiograph”. Circulation. 3 (5): 663—673. ISSN 0009-7322. doi:10.1161/01.cir.3.5.663. 
  5. ^ Buckingham, William; Sutton, George C.; Rondinelli, Ray; Sutton, Don C. (1953). „Interpretation of the velocity measurement ballistocardiogram”. American Heart Journal. 46 (3): 341—347. ISSN 0002-8703. doi:10.1016/0002-8703(53)90325-1. 
  6. ^ Noordergraaf, A; Heynekamp, CE (1958). „Genesis of the human longitudinal ballistocardiogram from the changing blood distribution”. Am. J. Cardiol. 2 (6): 748—756. PMID 13594861. S2CID 41842424. doi:10.1016/0002-9149(58)90272-8. 
  7. ^ Gubner RS, Rodstein M, Ungerleider HE (1953). „Ballistocardiography: An Appraisal of Technic, Physiologic Principles, and Clinical Value”. Circulation. 7 (2): 268—286. PMID 13019942. S2CID 11377068. doi:10.1161/01.CIR.7.2.268. .
  8. ^ Starr, Isaac (1965). „Progress Towards a Physiological Cardiology”. Ann. Int. Med. 63 (6): 1079—1105. PMID 5320951. doi:10.7326/0003-4819-63-6-1079. 
  9. ^ Elzinga, G.; Verdouw, P. D.; Westerhof, N.; Van Den Bos, G. C. (1974). „Transfer of cardiovascular forces through the body”. Med. Bio. Eng. And Comp. 12 (3): 322—327. PMID 4466986. S2CID 23825815. doi:10.1007/BF02477799. .

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Балистокардиографија&oldid=27442697”