Бећари

Бећари (тур. голи синови ^{[тражи се извор]}) су били Срби добровољци у Првом српском устанку, који су дошли из подручја насељених Србима у Аустрији и Турској. Названи су бећари јер нису имали породице и куће.

Служба им је била као код сталне војске са платом. Носили су народну одјећу а били су наоружани пушком, кубуром, ханџаром и ножем. Кориштени су као посада градова, за обезбјеђење граница и пратњу војвода.

По јунаштву су се истакли бећари Зеке Буљубаше, Хајдук-Вељка Петровића и Миленка Стојковића.

Приликом турског напада на Србију августа 1813, Турци под Али-пашом туку Србе под командом Милоша Обреновића на Равњу и Засавици. Да би омео брз турски продор ка Шапцу и обезбиједио повлачење српске војске, Зека Буљубаша врши јуриш са 150-200 бећара. У боју гину сви до посљедњег.

Види још

Литература

Војна енциклопедија, Београд, 1970, књига прва, pp. 535.
Шулетић, Небојша (2008). „Бећари”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 98.