Бој на Равњу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бој на Равњу
Део Првог српског устанка
Ravnje 005.jpg
Представа шанца са скулптуром Зеке Буљубаше
Време: август 1813.
Место: крај Равња
Резултат: Одлучна Османска победа
Крај Првог српског устанка
Сукобљене стране
Османско царство
Османско царство

Српски устаници
Команданти и вође
Османско царство Деренделија
Османско царство Сулејман-паша Скопљак
Ђорђе Петровић
Милош Обреновић
Стојан Чупић
Јачина
15.000[тражи се извор од 10. 2015.] 3.000-4.000[тражи се извор од 10. 2015.]
Жртве и губици
непознати

око 3.000

Зека Буљубаша, Петроније Шишо, војвода Јоксим Карамарковић
Зека Буљубаша у шанцу, Равње
Спомен плоча у шанцу

Бој на Равњу или Битка на Засавици је једна од битака која је означила слом Првог српског устанка.

Припреме[уреди]

Карађорђе је успоставио одбрамбену линију на западу, која иде линијом Цер-Китог-Равње на Засавици. Такође, утврђује и Шабачко поље.

У току августа 1813. године, устаничке снаге у Мачви које су предводили Прота Матеја Ненадовић, Стојан Чупић, Зека Буљубаша и други, успешно су задржавали турске продоре који су ишли поред Саве. Устаници су ту ископали низ малих шанчева и ту дочекивали турску војску. Када је ту стигао и Милош Обреновић са рудничком војском и Петроније Шишо са својим момцима, устаници граде и добро утврђују огроман шанац, између Саве и Засавице у Равњу, који је у продуженој линији имао 560 корака између Саве и Засавице. Зека Буљубаша се са својим хајдуцима сместио на десном крилу шанца, а до њега Петроније Шишо. На овом шанцу први се нашао војвода Сима Катић- Прекодринац. После њега су дошле војводе Милош Обреновић са Рудничанима, прота Матеја са Ваљевцима, Лука Лазаревић, Стојан Чупић са Мачванима и Зека Буљубаша са својим голаћима из Парашнице.

Тако се на Равњу окупило око 3000 устаника са око пет топова, док је Турска војска бројала око 15000 људи на челу са везиром Али-пашом Деренделијом и његовим замјеником Сулејман- пашом Скопљаком, командантом турске коњице.

Седамнаестог дана борбе, односно 17.9.1813. године на сцену ступају Зека Буљубаша и његови голаћи и чувени мегданџија Петроније Шишо са својим ускоцима. Они су штитили одступницу српским вођама и осталим преживјелим устаницима. Док су имали барута бранили су ланац пушкама, а кад им је нестало муниције исукали су ножеве и тако нападали Турке. Они су се хватали са турцима у коштац и у тој борби прса у прса изгинули су сви голаћи заједно са својим командантом ЗЕКОМ Буљубашом. Због ове забуне код Турака, српске војводе се избавише са преосталом војском. Милош Обреновић је једва умакао Турцима срушивши иза себе ћуприју на Модрану, прота Матеја се спасао тако што се домагао туђег коња, док је војвода Чупић са сабљом у устима препливао Засавицу и преко Пресеке и Ноћаја доспео у Шабац.

По доласку у Шабац, војвода Милош Обреновић је оштро напао команданта Симу Марковића који је у Шапцу имао под командом 10.000 људи, а није из необјашњивих разлога притекао у помоћ устаницима у Равњу, као ни раније онима из Лознице и Лешнице. Сутрадан, 18.9.1813. године, Турци крену према митровици и пређу преко Модрана и низ Саву оду ка Шапцу. После овог пораза су наступили дани када су живи завидјели мртвима, јер су Турци спроводили до тада невиђени терор над преосталим устаницима и становништвом.

Битка[уреди]

Босански везир Деренделија и Сулејман-паша Скопљак, командант турске коњице, овде су груписали већину туских снага из Босне, и упорно настојали да сломе српску одбрану и продру према Шапцу. Турци су имали и бројну коњицу и артиљерију, а били су им придодати и француски артиљерци и инжењерци који су Турке обучавали у руковању новим француским топовима и копању лагума за дизање у ваздух устаничких утврђења.

Првобитне чарке са Турцима су се пристизањем главних турских снага претвориле у даноноћне крваве борбе. Трајале су непрекидно 17 дана. Уз тутњаву турске артиљерије, смењивали су се из дана у дан напади турске коњице и пешадије. У неколико наврата Турци су успевали да продру у поједине делове шанца, али су их устаници успевали поново избацити.

Турци су, затим, по наговору француских инжењерских официра почели да копају лагуме, како би се што више приближили шанцу.

Устаничке старешине одржаше састанак и одлучише да напусте Равањ.

Зека Буљубаша, и сви (око 800) његови „голаћи“ (хајдуци) су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња.

У народу је од тада остао израз ”Засавица - права касапница”.[тражи се извор од 03. 2014.]

План битке на Равњу

Споменик[уреди]

У Равњу је 1925. године у центру села подигнут је споменик овим борцима, као и онима који су изгинули у ратовима 1912-1918. Поводом двеста годишњице битке урађена је 2013. године, поред пута за Засавицу представа шанца са скулптуром Зеке Буљубаше у дрвету и спомен плочом.

Литература[уреди]

Др Миладин Стевановић: Вождови граничари са Дрине, Вечерње новости, 23.12.2003- 18.01.2005.