Битка код Красноја
Битка код Красноја (Красни) је била серија окршаја вођених од 15. до 18. новембра 1812. током завршне фазе Наполеоновог повлачења из Москве.[1] У овом сукобу Руси под генералом Кутузовим нанели су велике губитке остацима Велике армије, која је била озбиљно ослабљена исцрпљивањем.[2][3] Ни Кутузов ни Наполеон нису дозволили да овај сукоб ескалира у пуну битку. Током четири дана борбе, Наполеон је настојао да пожури своје трупе, продужене у линији марша од 50 миља, поред Руса, који су били постављени паралелно у односу на главни пут. Упркос огромној надмоћи руске војске, Кутузов се уздржао од покретања пуне офанзиве јер није желео да ризикује жестоку битку против Наполеона.[4]
Врхунац сукоба догодио се 17. новембра, када је агресивна финта француске царске гарде навела Кутузова да одложи потенцијално одлучујући коначни напад.[1] Овај саможртвујући маневар омогућио је Наполеону да евакуише велики део своје војске пре него што су Руси заузели Красни. Наполеон је успео да избегне потпуни пораз.
Упркос Наполеоновој успешној акцији, свеукупно гледано, сукоб је био погубан за Французе.[3][2] Корпуси Давуа, Ежена и Неја претрпели су тешке поразе у појединачним акцијама током четири дана борби. Руски козаци су узели велики број заробљеника, а Велика армија је била приморана да напусти већи део своје преостале артиљерије и теретног воза.[5]
Резиме резултата[уреди | уреди извор]
Укупни француски губици у окршајима у Красном процењују се између 6.000 и 13.000 убијених и рањених, док је још 20.000 до 26.000 пало у руско заробљеништво.[6] Скоро сви француски затвореници били су заостали у повлачењу.[2] Французи су такође изгубили око 200 артиљеријских оруђа и огроман део свог воза за снабдевање.[2] Процењује се да руски губици нису били више од 5.000 убијених и рањених.
Значајно је, међутим, да је Наполеон успешно извео 75% бораца Iи IV корпуса и Царске гарде из Красног, спасавајући тако своју наду да ће ове трупе искористити као језгро око којег би могао да обнови своју војску за битку код Березине и рат Шесте коалиције.
Красни је била руска победа, али крајње незадовољавајућа. Цар Александар I се разбеснео на Кутузова када је сазнао за неуспех старог фелдмаршала да потпуно уништи Французе. Ипак, захваљујући огромној популарности Кутузова код руске аристократије, Александар му је дао победничку титулу кнеза Смоленска за оно што је постигнуто у овој бици.
Извори су нејасни зашто Кутузов није одлучио да уништи последње преостале француске трупе током офанзиве. Руски војни историчар генерал Николај Михневич указао је на неспремност Кутузова да ризикује животе својих исцрпљених и промрзлих трупа и навео речи фелдмаршала „ Све ће се то [француска војска] срушити и без мене“.[7]
У популарној култури[уреди | уреди извор]
Лав Толстој спомиње битку у свом Рату и миру. Током целог романа, али посебно у овом делу, Толстој брани поступке Кутузова, тврдећи да га је мање занимала слава пораза Наполеона него спасавање руских војника и дозвољавање Французима да наставе да се самоуништавају брзим повлачењем.[8]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Lieven, стр. 267
- ^ а б в г Foord, стр. 343
- ^ а б Lieven, стр. 267–268
- ^ Smith, стр. 201–203 "The 2nd clash at Krasnoi, November 14–18 – A village in the central sector, 50 km south west of Smolensk. A victory for the Russians under General Miloradovich (III, V, VI, VII and VIII Corps of Kutuzov's army), over the remnants of the Grande Armée under Napoleon. This four-day action saw the remnants of the Grande Armée, some 50,000 men in all, strung out of a column four days long, a ten hours walk, hurry their way past the 90,000 Russians. The Russians claimed 13,000 killed, 26,500 captured, 133 guns and fifteen colours, standards and eagles taken, as well as Marshal Davout's baton. No serious effort was made to stop the fugitives; Kutuzov could have annihilated Napoleon here. For some reason he let most of them go."
- ^ Smith, стр. 201–203
- ^ One notable prisoner was Jean Victor Poncelet, the future inventor of projective geometry.
- ^ Михневич Н. Отечественная война 1812 г. // История русской армии, 1812—1864 гг.. — СПб.: Полигон, 2003. — С. 45—46.
- ^ Tolstoy, Leo (1949). War and Peace. Garden City: International Collectors Library.
Литература[уреди | уреди извор]
- Napoleon's Russian Campaign of 1812, Edward Foord, Boston, Little Brown and Company. ISBN 9781297620355.
- Russia Against Napoleon, Dominic Lieven, Penguin Books. ISBN 978-0-14-311886-2.
- With Napoleon in Russia, Caulaincourt, William Morrow and Company, New York. ISBN 0-486-44013-3.
- Napoleon in Russia: A Concise History of 1812, Digby Smith, Pen & Sword Military. ISBN 1-84415-089-5.
- The War of the Two Emperors, Curtis Cate, Random House, New York. ISBN 0-394-53670-3.
- Narrative of Events during the Invasion of Russia by Napoleon Bonaparte, and the Retreat of the French Army, 1812, Sir Robert Wilson, Elibron Classics. ISBN 978-1-4021-9825-0.
- Moscow 1812: Napoleon's Fatal March, Adam Zamoyski, HarperCollins. ISBN 0-06-107558-2.
- The Fox of the North: The Life of Kutusov, General of War and Peace, Roger Parkinson, David McKay Company. ISBN 0-67950-704-3.
- Napoleon 1812, Nigel Nicolson, Harper & Row. ISBN 0-06-039043-3.
- The Napoleonic Wars, The Rise and Fall of an Empire, Gregory Fremont-Barnes & Todd Fisher, Osprey Publishing. ISBN 1-84176-831-6.
- The Greenhill Napoleonic Wars Data Source, Digby Smith, Greenhill Books. ISBN 1-85367-276-9.
- The Campaigns of Napoleon, David Chandler, The MacMillan Company. ISBN 0-02-523660-1.
- Napoleon's Invasion of Russia 1812, Eugene Tarle, Oxford University Press. ISBN 0-374-97758-5.
- Napoleon's Russian Campaign, Philippe-Paul de Segur, Time-Life Books. ISBN 0-8371-8443-6.
- 1812 Napoleon's Russian Campaign, Richard K. Riehn, John Wiley & Sons, Inc. ISBN 0-471-54302-0.
- Napoleon in Russia, Alan Palmer, Carrol & Graf Publishers. ISBN 0-7867-1263-5.
- In the Service of the Tsar Against Napoleon, by Denis Davydov, Greenhill Books. ISBN 1-85367-373-0.
- Atlas of World Military History, Brooks, Richard (editor)., London: HarperCollins, 2000. ISBN 0-7607-2025-8.