Битка на Ебру (1938)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка на Ебру
Део Шпанског грађанског рата
Време: 25. јул16. новембар 1938.
Место: Тера Алта, Шпанија
Резултат: Победа Франкових снага, територија Републике преполовљена на два дела
Сукобљене стране
Шпанија Шпанска република
Интернационалне бригаде
Шпанија Националистичка Шпанија
Трећи рајх Легија Кондор
Италија Легионарска авијација
Јачина
80.000[1][2] 90.000[3]
Жртве и губици
10.000–15.000 мртвих[4] 6.500 мртвих[4]

Битка на Ебру је била последња велика републиканска офанзива током Шпанског грађанског рата. Одиграла се од јула до новембра 1938. године.

Позадина[уреди]

До 1938. године, Друга шпанска република нашла се пред расулом. Баскија је пала у руке Франкових националистичких снага, ПОУМ се распала услед унутарњих фракционашких борби, а све већи број држава у свету почео је да стаје на страну (начелна потпора) националиста, јер се победа републиканске стране није чинила изгледном.

У настојању да спречи пораз, председник владе Шпаније Хуан Негрин одобрио је план за офанзиву, који је осмислио Висенте Рохо Љук. Циљ офанзиве био је да се растерети притисак Франкових снага на Валенсију и Каталонију и показати осталим државама да је Република довољно снажна.

Битка[уреди]

Мапа Шпаније шест месеци пред битку на Ебру (Републиканци црвено, Националисти плаво).
Мапа Шпаније новембра 1938, одмах након битке на Ебру и непосредно пред пад Каталоније.

Офанзива је започела 25. јула 1938, када су републиканске снаге под командом пуковника Модеста са 90 пловила и преко понтонских мостова прешле реку Ебро и извршиле изненадни напад на Националисте.[5] Током првог дана борби, Републиканци су заробили преко 4.000 националистичких војника, а исто тако велик број је дезертирао. До 26, јула републиканци су прешли 800 км фронта. Напади су у почетку били успешни, све док националисти нису зауставили офанзиву захваљујући надмоћи војног ваздухопловства.

Франко је одлучио да у битку пошаље тешку артиљерију (осам дивизија, више од 400 бомбардера и 100 ловаца). Сем тога, немачке и италијанске Легија Кондор и Легионарска авијација константно су бомбардовале републиканске понтонске мостове, иако су републикански инжењери успевали да их брзо поправе. Међутим, ово је успорило доток нових оружаних снага и свакодневних потрепштина, што је ослабило редове Републиканаца.[6] Циљ Републиканаца током битке био је да се освоји стратешки битан град Гандеса, али им то није пошло за руком због снажне утврђености непријатељских снага у месту.

Републиканска офанзива је завршила, па је Франко одлучио под сваку цену да уништи Републиканце код Ебра. Фронт се претворио у сценарио класичних битака из Првог светског рата, где су обе стране јуришале и завршавале с гомилом погинулих, а да помака на фронту није било. Кључ за победу Националиста на крају су биле италијанске и немачке ваздушне снаге, односно око 500 борбених авиона, који су свакодневно бомбардовали републиканске положаје. На врхунцу битке, Републиканска влада је, под притиском Друштва народа, била присиљена да повуче Интернационалне бригаде (10.000 добровољаца) из свеукупног ангажмана у грађанском рату,[7] што је додатно ослабило Републику. Националисти су затим покренули контраофанзиву, укупно њих шест до завршетка битке 16. новембра исте године, чиме је запечаћен пораз Републиканске армије.

Пораз на Ебру додатно је демотивисао владу и снаге Републике у даљем пружању значајинијег отпора. Ова битка уједно је била и задњи ангажман Интернационалних бригада у овом рату, које су након битке послане у залеђе и распуштене.

Последице[уреди]

Републиканска офанзива је проузрочила је супротан учинак од оног кога је замислила влада Хуана Негрина. Народна републиканска армија је била неутрализована као војна сила, те до краја рата 1. априла 1939, није била способнија за ниједан већи ангажман сем одбрамбених операција и повлачења.

Референце[уреди]

  1. Hugh (2001). стр. 813.
  2. Beevor (2006). стр. 350.
  3. Beevor (2006). стр. 357.
  4. 4,0 4,1 Hugh (2001). стр. 833.
  5. Preston (2006). стр. 289.
  6. Beevor (2006). стр. 352–353.
  7. Beevor (2006). стр. 362.

Литература[уреди]