Богдан Лончар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Богдан Лончар
Bogdan Loncar.jpg
Богдан Лончар уочи рата
Датум рођења(1907{{month}}{{{day}}})1907.
Место рођењаЈошан
Аустроугарска
Датум смрти7. јул 1941.(1941-07-07) (33/34 год.)
Место смртиБела Црква
Краљевина Југославија
ЧинНаредник
Битке/ратовиДруги светски рат
Споменици Богдану Лончару и Миленку Браковићу у порти цркве у Белој Цркви

Богдан Лончар (Јошани код Удбине 1907Бела Црква, 7. јул 1941), био је жандармеријски наредник, командир станице у Завлаци.

Биографија[уреди]

Рођен је у селу Јошани код Удбине у Лици, од оца Косте Лончара и мајке Милице. Богдан је примљен у Војноподофицирску школу у Сремској Каменици, коју је успешно завршио, 1935. године, као први у рангу. Уочи рата налазио се на дужности првог краљевог ађутанта у Старом двору, као припадник дворске жандармерије.

Богдан Лончар је био ожењен Божицом — Босом, ћерком Рада Ђукића, личанина, који се из Америке вратио бродом да као добровољац ратује за Краљевину Србију против Аустроугарске у Првом светском рату. Непосредно пред сам рат, Богдан и Божица су добили сина Зорана. После слома Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године, Богдан је са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца.

Смрт[уреди]

На Ивањдан, 7. јула 1941. године у селу Бела Црква, срез Рађевски одржан је вашар. Како је окупљеном народу саопштено да се због због ванредних безбедносних прилика вашар забрањује, сељаци су почели да се разилазе.

Око 17 сати се појавила једна група од 15 наоружаних партизана, припадника новоформиране Рађевске чете Ваљевског НОП одреда. Окупљеном народу обратио се најпре житељ Беле Цркве, Богољуб Ракић, опанчар и борац Рађевске чете. Потом су се народу обратили познати ваљевски лекар др Миша Пантић, уједно командант чете и Жикица Јовановић Шпанац, несвршени студент и новинар из Ваљева. Међу приспелим партизанима био је и учитељ из оближње Пецке, Чедомир Милосављевић, такође добро познат локалном становништву. После тога партизани су се удаљили. Одмах након тога у селу се појавила жандармеријска патрола у којој су били наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић.

Одмах по приспећу двојице жандарма, који су започели са испитивањем сељака о боравку партизана у селу, Владан Бојанић, студент из Беле Цркве и борац Рађевске чете, који је привремено остао у селу, отрчао је у оближњу шуму да обавести партизане о доласку жандарма и њиховим поступцима. Партизани су непосредно након тога пожурили ка селу. Затим је дошло до оружаног сукоба у ком су учествовали жандарми Богдан Лончар и Миленко Браковић, са једне стране, и Жикица Јовановић Шпанац и непознати партизански борац (вероватно Драгиша Петровић, младић из суседног села Бастава).[1] У овом оружаном сукобу убијени су жандарми Лончар и Браковић.

Једини сачувани домаћи историјски извор, настао недуго након овог догађаја, представља извештај Одељења јавне безбедности из Ужица Комесаријату унутрашњих послова у Београду, од 21. јула 1941. Овај извештај настао је на основу казивања председника сеоске општине Средоја Кнежевића и сеоског старешине Николе Лазаревића. У делу извештаја који говори о догађају након доласка жандарма, истиче се:

После десетак минута од њиховог одласка наишла је жандармеријска патрола. Пред општинском судницом председник општине почео им је да говори о доласку ове групе. У том су пред жандарме искрсла двојица људи и то један наоружан пушком, а други парабелум револвером. Чим су стали пред жандарме повикали су: "Доле оружје!" Жандарми су такође узели пушке на готовс и позвали их да положе оружје и опалили из својих пушака по један метак, али више глава нападача. У том су и ова двојица припуцала на жандарме и на месту их убила.[2]

Извештај немачке Крајскомандантуре из Шапца, настао 10. јула 1941, хронолошки претходи наведеном извештају квислиншке жандармерије.

У понедељак, 7. јула, у 17.30 часова, појавило се у Белој Цркви 16 до 20 устаника, наоружаних аутоматима, једним митраљезом, пиштољима и пушкама, под командом лекара Милоша Пантића из Ваљева и покушали су да становништво наведу на оружани отпор против немачке посаде и на разарање немачких фабрика. Забранили су даљи рад у предузећу и запретили стрељањем. Два српска жандарма, која су се ту нашла, била су убијена, што је читаво становништво примило са симпатијама.[3]

После Другог светског рата овај дан се обележавао као Дан устанка народа Србије.

Рехабилитација[уреди]

Жандарми Богдан Лончар и Миленко Браковић рехабилитовани су 11. децембра 2008. од стране Окружног суда у Шапцу, на основу Закона о рехабилитацији.[4] Одлука суда је наишла на одобравања, али и оспоравања у јавности.[1] Српска православна црква је 2000. омогућила подизање споменика Богдану Лончару у порти цркве св. Ђорђа у Белој Цркви. Покрај споменика Лончару 2002. подигнут је и споменик Миленку Браковићу. Земни остаци двојице жандарма нису сахрањени у Белој Цркви.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Milan Radanović, Oklevetani datum: Dan ustanka naroda Srbije. 7. jul 1941: revizija istorijskog događaja u Beloj Crkvi u okviru zvanične politike sećanja u Srbiji nakon 2000.
  2. ^ Новак Живковић, „Прва партизанска акција у Србији. Непријатељски извештај о догађајима од 7. јула 1941. године у Белој Цркви“, Архивски преглед, 1-2/1966, Београд, 1967, стр. 142.
  3. ^ Zbornik NOR-a, XII/1, Beograd, 1973.str.194.
  4. ^ А. Делић, „Суд у Шапцу рехабилитовао жандарма којег је 7. јула 1941. убио Жикица Јовановић: Шпанац пуцао у недужног човека“, Вечерње новости, 8.1.2009.

Спољашње везе[уреди]