Пређи на садржај

Брзо ходање

С Википедије, слободне енциклопедије
Такмичење брзих ходача на атлетској стази у дворани.

Брзо ходање је атлетска дисциплина која подразумева такмичење у брзини прелажења одређене деонице користећи се искључиво кораком.

Претеча брзог ходања било је такмичење из 19. века у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама где су такмичари пешачили стотине километара током више дана. Како је атлетика постала организовани спорт у Енглеској пред крај 19. века, брзо ходање је постало једна од дисциплина. Први пут се појавило на Олимпијским играма 1904. као део првенства у вишебоју, односно десетобоју.[1] Трка мушкараца на 20 километара ходања, која је данас стандардна у олимпијском програму и за мушкарце и за жене, први пут је установљена на Олимпијским играма 1956. у Мелбурну. Светска Атлетика је од 2026. увела две нове званичне дисциплине брзог ходања: полумаратон и маратон. Већ на Светском екипном првенству у ходању 12. априла 2026, традиционална дистанца ходања на 20 километара замењенао је полумаратонским ходањем, док је дисциплина ходања од 35 км замењена маратонским ходањем. По речима Себастијана Коуа нове ходачке дистанце су уведене зато што су полумаратон и маратон стекли велику популарност као атлетске тркачке дисциплине, па се сматра да ће публици бити интересантније да упоређује времена тркача и ходача и тако схвати колико су ходачи способни да брзо проходају полумаратонске и маратонске дистанце.[2] На Олимпијским играма у Лос Анђелесу 2028. одлучено је да ће се брзи ходачи и ходачице такмичити искључиво у полумаратону.[3]

Правила

[уреди | уреди извор]
Кршење правила број 1:Пример када оба стопала брзог ходача нису у контакту са тлом.

Постоје два основна правила брзог ходања:

  1. Једно стопало ходача мора увек бити у додиру са тлом, и по томе се разликује од трчања (код трчања имамо фазу лета - обе ноге истовремено у ваздуху);
  2. Нога која иде напред мора бити испружена у колену, тј. несавијена, све до тренутка доласка те ноге у вертикалан положај (под углом од око 90 степени у односу на тло).

Правило контакта са тлом

[уреди | уреди извор]

Једно стопало брзог ходача увек мора да додирује тло. Кршење овог правила назива се „губитак контакта“. Пошто је уобичајено да брзи ходачи, код сваког корака, изгубе контакт са тлом на неколико милисекунди, ово лебдење не мора нужно представљати кршење правила, јер све зависи од његовог трајања. Критеријум за неважење овог стања је да ли се може детектовати голим оком или, говорећи математичкијим терминима, да ли има (приближно) трајање дуже од 40 милисекунди.[4]

Скица правилног положаја ногу за поштовање правила број 2.

Правило несавијања у колену

[уреди | уреди извор]

Друго правило каже да нога која је испред и која ће подржати тежину тела треба да остане испружена, са несавијаним коленом, од тренутка када дође у контакт са тлом, до тренутка када тежиште тела буде директно изнад њега, односно када нога дође у вертикални положај.[4]

Када пета ходача додирне тло, нога треба да је испружена са прстима усмереним нагоре (око 45 степени од тла). Та нога мора остати испружена док не буде у вертикалном положају. Када нога пређе вертикални положај, тек онда ходач може да је савије у колену. Постизање ове синхронизоване акције је кључ правилног брзог ходања.[5]

Искуснији брзи ходачи, када им пета додирне тло, ту ногу држе испружену од тренутка првог контакта са тлом до тренутка када друга (подигнута) нога поново додирне тло. Другим речима, нога остаје испружена, чак и када је напустила вертикални положај и када је остала позади.[4]

Жути и црвени картони (или палице) са симболима. Жути као упозорење, црвени за казну и дисквалификацију.

Кршење правила и казне

[уреди | уреди извор]

Једна промена која је добила на популарности јесте увођење система казнених зона, односно „стајалишта или линије за паузирање" (енгл. pit stop или енгл. pit lane). Према овом систему, брзи ходачи који добију упозорења (црвене картоне) служе временску казну у одређеном простору уместо да буду аутоматски дисквалификовани.[6]

Током једне трке брзог ходања, било на стадиону или ван стадиона (на друму), постоје судије које проверавају да ли се ходачи придржавају правила. У друмским тркама требало би да буде шест до девет судија (укључујући главног судију), док је за трке на стадиону, на атлетској стази, довољно пет (укључујући главног судију). Судије треба да буду близу ходача и да пажљиво прате њихов рад ногу. Судије имају право да дају црвене картоне онима који крше правила. Такође имају право да упозоре ходаче да крше правила показујући им жути картон, који представља или „губитак контакта“ (симбол: ~) или „савијено колено“ (симбол: >).[7]

Судија показује брзом ходачу упозорење да се не придржава правила контакта стопала са тлом.

Иако се жути картони евидентирају, они немају значајан утицај на наставак трке, јер су једноставно упозорење ходачу за могућу казну (црвени картон). Сваки судија има право да изда највише један црвени картон за одређеног такмичара и највише два жута картона (један за савијено колено и један за губитак контакта). У случају да се изда црвени картон, одмах се обавештава главни судија, који, ако утврди да су за одређеног ходача издата три црвена картона, обавештава њега или њу знаком за казну и одводи њега или њу у посебан простор за чекање (казнену зону),[7] где ће одслужити одређену временску казну. Ова временска казна зависи од дистанце на којој брзи ходачи учествују:

  • Ако је трка на 10 км - временска казна је 1 минут
  • Ако је трка на 20 км - временска казна је 2 минута
  • Ако је трка на 35 км - временска казна је 3,5 минута
  • Ако је трка на 50 км - временска казна је 5 минута
Приказ табле где се евидентирају прекршаји брзих ходача током трке.

Ако исти такмичар добије четврти црвени картон, главни судија њега или њу дисквалификује и удаљава из такмичарског простора, након што је претходно прозвао његов или њен број и показао посебан црвени знак. Због прописа, брзим ходачима није дозвољено да буду директно обавештени од стране судија о издатим црвеним картонима. Из тог разлога, дуж стазе постоје посебне табле на којима су исписани бројеви такмичара, а поред њих ознаке за црвене картоне са симболима прекршаја (~ или <). Ради ефикаснијег праћења и суђења, такмичења се одржавају на кружним стазама, било на стадионима било ван стадиона (на друму). На овај начин судијама је лакше да виде такмичаре више пута током трке. Прописи, за сада, забрањују надзор техничким средствима (камерама, двогледом). Судије доносе пресуду само голим оком, не искључујући могућност коришћења нових технологија за откривање прекршаја у будућности.[8]

Води се стална дебата о будућности правила у такмичарском брзом ходању. Неки се залажу за употребу напредне технологије у суђењу, као што су камере велике брзине или сензори, како би се прецизније открили прекршаји контакта стопала са подлогом или несавијања ноге.[6]

Дисциплине и такмичења у брзом ходању

[уреди | уреди извор]

Трке у брзом ходању могу се организовати на разним дистанцама, понекад и произвољних дужина у дискрецији организатора трке. Млађе категорије брзих ходача могу наступати на дистанцама од 1.000 и 2.000 метара. Већина такмичарских трка се организује на следећим стандардизованим дистанцама:

Брзо ходање на 3.000 метара

[уреди | уреди извор]
Брзо ходање на 3.500 метара
[уреди | уреди извор]

Брзо ходање на 5.000 метара

[уреди | уреди извор]

Брзо ходање на 10.000 метара или 10 километара

[уреди | уреди извор]
Брзо ходање на 10 миља
[уреди | уреди извор]

Брзо ходање на 20 километара

[уреди | уреди извор]

Брзо ходање на 35 километара

[уреди | уреди извор]

Брзо ходање на 50 километара

[уреди | уреди извор]
Брзо ходање на 100 километара
[уреди | уреди извор]

Трка брзог ходања на 100 километара се може уприличити као ревијална трка или такмичење екстремних спортиста. 1972. организовано је Светско првенство у брзом ходању у Лугану на коме је Израелац рођен у Београду, Шаул Ладањи победио у трци ходача на 100 километара у времену 9:31:00 (9 сати:31 минут:0 секунди) и то време је и данас светски рекорд на овој дистанци.[9][10]

Развој светског рекорда

[уреди | уреди извор]

Жене

[уреди | уреди извор]

Мушкарци

[уреди | уреди извор]

Развој рекорда на највећим такмичењима

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Affleck, John (2016-08-17). „Don’t run (and don’t laugh) – the little-known history of racewalking”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2025-08-29. 
  2. ^ „World Athletics to introduce new distances to race walk events in 2026”. english.news.cn (на језику: енглески). Приступљено 2026-06-06. 
  3. ^ Taylor, Tony (2025-04-16). „LOS ANGELES 2028 : ONLY THE HALF-MARATHON WALK!”. Lancashire Walking Club : Health The First Wealth (на језику: енглески). Приступљено 2026-06-06. 
  4. ^ а б в Salvage, Jeff; Westerfield, Gary. „How to judge Race Walking (video)”. Приступљено 29. август 2025. 
  5. ^ „Racewalk.com - Race Walking Technique”. racewalk.com. Приступљено 2025-08-29. 
  6. ^ а б Need, Runners. Olympics”. Runners Need. Приступљено 2025-08-29. 
  7. ^ а б „Teams manual. European race walking team championship”. Архивирано из оригинала 2022-11-07. г. Приступљено 29. август 2025. 
  8. ^ „Race walking Officiating Handbook” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 2021-05-11. г. Приступљено 29. август 2025. 
  9. ^ „Ladany, Shaul”. Jewsinsports.org. Архивирано из оригинала 28. 09. 2018. г. Приступљено 29. август 2025. 
  10. ^ Sagi, Yehoshua (September 1, 2003). „Fame was a long walk away, and he made it”. Haaretz. Архивирано из оригинала 24. сеп 2015. г. Приступљено 29. август 2025.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Брзо_ходање&oldid=31019700”