Вилхелм Хауф

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вилхелм Хауф
Wilhelm Hauff.jpg
Вилхелм Хауф
Датум рођења 29. новембар 1802.
Место рођења Штутгарт
Датум смрти 18. новембар 1827.
Место смрти Штутгарт

Вилхелм Хауф (нем. Wilhelm Hauff; Штутгарт, 29. новембар 1802Штутгарт, 18. новембар 1827) је био немачки писац.

Детињство и младост[уреди]

Хауф је рођен у Штутгарту, као син Аугуста Фредерика Хауфа, секретара у министарству спољних послова, и Хедвиг Вилхелмине Елзасер Хауф. Био је друго од четворо деце.

Млади Хауф изгубио је оца када је имао седам година и своје прво, рано образовање стиче у библиотеци свога деде у Тибингену, где се његова мајка преселила после мужевљеве смрти. Године 1818. шаљу га у манастирску школу у Блаубојрену, а 1820. године почиње да студира у Универзитету у Тибингену. За четири године завршава студије филозофије и теологије у Тубингер Стифту.

Књижевни рад[уреди]

Након што је напустио универзитет, Хауф постаје учитељ деци чувеног Винтербершког минстра рата, генерала барона Ернеста Еугена фон Хугела (1774-1849) и за њих пише дело „Бајка“, које је објавио у својој Бајка алманах за годину 1826. Неке од ових прича су и данас веома популарне у земљама немачког говорног подручја, као на пример Der kleine Muck (Мали Мук), Kalif Storch (Калиф рода) и Die Geschichte von dem Gespensterschiff (Прича о броду духова) – које су све биле смештене на оријенту (исток); али и Der Zwerg Nase (Патуљасти нос), Das kalte Herz (Хладно срце) и Das Wirtshaus im Spessart (Хостел у Спесарту), смештене у Немачкој.

Такође написао је први део Mitteilungen aus den Memoiren des Satan (1826; Мемоари Белзебубе) и Der Mann im Mond (1825; Човек у месецу). Друго, пародија сентименталних и осећајних новела Хајнриха Клаурена (псеудоним Карла Хеуна, 1771–1854), постао је у току састава, блиска имитација стила коју аутор заправо и објављује под његовим именом. Као резултат, Клаурен подноси и добија тужбу за накнаду штете против Хауфа, након чега Хауф прати напад у својој духовитој и саркастичној Kontroverspredigt über H. Clauren und den Mann im Mond (1826) и постиже свој оригинални циљ: морално уништење претерано осетљиве и нездраве литературе са којом је Клаурен преплавио земљу.

У међувремену, инспирисан романима Волтера Скота, Хауф пише историјску романсу о Лихтенштајну: Romantische Sage aus der wuerttembergischen Geschichte (1826; Lichtenstein: Романтична сага из историје Виртемберга), која је постала веома популарна у Немачкој, а посебно у Швабији, где је сматрана као најинтересантнији део историје те земље, владавине кнеза Улриха (1487—1550). Овај роман је био инспирација за наследника кнеза Улриха, кнеза Вилхелма, да реновира дворац, који је пао у заборав, у складу са Хауфовим описом.

Гробни камен Вилхелма Хауфа у Штутгарту, Немачка.

Док је путовао по Француској, Холандији и северној Немачкој написао је други део Мемоара сатане и неке кратке приче, међу њима Die Bettlerin vom Pont des Arts (1826; Просјаку до Понт де Артса) и његово ремек дело, новелу Phantasien im Bremer Ratskeller (1827; Вино-духови Бремена). Такође је објавио кратке поеме, које су прешле у народне песме, међу њима Morgenrot, Morgenrot, leuchtest mir zum frühen Tod? (Светлости у зору, ти си мој светлосни пут до ране смрти) и Steh ich in finstrer Mitternacht (Ја стојим у најмрачнијој поноћи). Новела Jud Süß објављена је 1827. године.

У јануару 1827. године, Хауф преузима место уредника штутгартског јутарњег листа и у наредним месецима жени свога рођака Луиса Хауфа али његова срећа је прекинута његовом прераном смрћу због грознице, 18. новембра 1827. године.

Извори[уреди]

  • Мали Мук, Вилхелм Хауф, Свјетлост Сарајево, 1990. године
  • J. Klaiber, Wilhelm Hauff, ein Lebensbild (1881)
  • M. Mendheim, Hauffs Leben und Werke (1894)
  • H. Hofmann, W. Hauff (1902)

Спољашње везе[уреди]