Висконти-Сфорца тарот

С Википедије, слободне енциклопедије

Висконти-Сфорца тарот се заједнички користи за означавање непотпуних комплета од отприлике 15 шпилова из средине 15. века, који се сада налазе у разним музејима, библиотекама и приватним колекцијама широм света. Ниједан комплетан шпил није преживео; радије, неке колекције имају неколико карти са лицем, док се неке састоје од само једне карте. Оне су најстарије сачуване тарот карте и датирају из периода када се тарот још звао Трионфи („тријумфи” [1] тј. адут) карте, и коришћен је за свакодневно играње.[2][3] Наручили су их Филипо Марија Висконти, војвода од Милана, и његов наследник и зет Франческо Сфорца. Оне су имале значајан утицај на визуелну композицију, нумерисање карата и тумачење савремених шпилова.[4]

Преглед[уреди | уреди извор]

Преживеле карте су од посебног историјског интереса због лепоте и детаља дизајна, који је често изведен у драгоценим материјалима и често репродукује чланове породица Висконти и Сфорца у одевним предметима и амбијентима из периода. Сходно томе, карте такође нуде увид у племићки живот у ренесансном Милану, који је дом породице Висконти још од 13. века.

О три најпознатија шпила детаљније у наставку.

Пјерпонт Морган Бергамо[уреди | уреди извор]

Овај шпил, такође познат као Колеони-Баљиони и Франческо Сфорза, произведен је око 1451. године.[5] Првобитно састављен од 78 карата, сада садржи 74, односно 20 адута, 15 карата са лицем и 39 архетип карата. Морган библиотека и музеј у Њујорку чува 35 карата, Академија Ћарара има 26 у свом каталогу, док се преосталих 13 налази у приватној колекцији породице Колеони у Бергаму. Адуте и личне карте имају позлаћену позадину, док су архетип карте крем боје са мотивом цвета и винове лозе. Два недостајућа адута су Ђаво и Кула. Модерне објављене репродукције овог шпила обично садрже покушаје реконструкције карата које недостају.

Кари-Јале[уреди | уреди извор]

Назван по Керијевој колекцији карата за играње, чуваној у Универзитетској библиотеци Јејла 1967. године, познат је и као шпил Visconti di Modrone, а потиче од око 1466. године.[6] Неки проучаваоци,[7] напротив, сугеришу да би ово могао бити у ствари најстарији скуп, који је можда наручио Филипо Марија Висконти. Сачувано је 67 карата (11 адута, 17 карата за лице и 39 архетип карата), што је довело до (спорне) сугестије да је, с обзиром на дистрибуцију шпила Пјерпонт Морган, укупан број карата када је овај сет произведен требао износити до 86.

Брера-Брамбиља[уреди | уреди извор]

Овај шпил је назван по Ђованију Брамбиљи, који је купио карте у Венецији 1900. године. Од 1971. године шпил се налази у каталогу галерије Брера у Милану. Наводно је наручио Франческо Сфорца 1463. године од Бонифацију Бембоу, сада се састоји од 48 карата са само два адута - Цар и Точак среће. Све карте са лицем имају позлаћену позадину, док архетип карте имају сребрну позадину.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ autorbis. „Oldest Tarot Cards. Origin of Tarot. Research of the history of Tarot.”. 
  2. ^ Emily E. Auger. Tarot and Other Meditation Decks: History, Theory, Aesthetics, Typology, McFarland. 2003. ISBN 978-0-7864-1674-5. стр. 145, 164, 195, 212-3.
  3. ^ Giordano Berti & Tiberio Gonard. Visconti-tarot. Buch und Karten.: Das älteste Tarot der Welt., Königsfurt Verlag. 1999. ISBN 978-3-933939-11-1.
  4. ^ Sandra A. Thomson. Pictures from the Heart: A Tarot Dictionary, St. Martin's Griffin. 2003. ISBN 978-0-312-29128-0.
  5. ^ Janina Renée. Tarot for a New Generation, Llewellyn Worldwide. 2001. ISBN 978-0-7387-0160-8. стр. 6.
  6. ^ Naomi Ozaniec. The Watkins Tarot Handbook: The Practical System of Self-Discovery, Sterling Publishing Company, Inc. 2005. ISBN 978-1-84293-114-1. стр. 5, 174, 179.
  7. ^ Hajo Banzhaf. The Crowley Tarot: The Handbook of the Cards, U.S. Games Systems, Incorporated. 1995. ISBN 978-0-88079-715-3. стр. 10.