Географија и картографија у средњовековном исламу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Средњовековна арапска и персијска географија била је базирана на хеленистичкој географији и достигла свој врхунац за време Мухамеда ал-Идрисија у 12. веку.

Историја[уреди]

Након својих почетака у 8. веку заснованим на хеленистичкој географији,[1] исламска географија је била штићена од стране абасидских калифа Багдада. Многи исламски ученици допринели су њеном развићу, а најистакнутији су: Мухамед ел Хорезми, Абу Зејд ел Балхи (оснивач "Балхи школе") и Абу Рајхан ел Бируни.

Исламски картографи наследили су Птолемејев Алмагест и географију у 9. веку. Ова дела стимулисала су интересовање за географију (посебно за речнике географских имена) али нису била слепо праћена.[2] Уместо тога, арабијска и персијска картографија пратила је Ел Хорезмија у усвајању правоугаоничне пројекције, пребацивајући Птолемејев Први меридијан неколико степени источно, и модификујући многе Птолемејеве географске координате.

Прихватајући грчке списе директно, без превођења на латински, арапски и персијски, географима нису биле корисне Е и О мапе у европском стилу.[2]

Муслимански научници допринели су много географији и "земљаним" наукама. У 11. веку ујгурски ученик Махмуд ел Касгари био је први који је нацртао етнографску мапу туркијских народа у Централној Азији.

Утицај[уреди]

Ови средњовековни доприноси утицали су на кинеску географију под монголском владавином.[3] Они су такође били темељ картографског рада отоманског картографа Пирија Рајса.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Tibbetts (1992). стр. 90–107.
  2. 2,0 2,1 Edson & Savage-Smith (2004). стр. 61–63.
  3. ^ (Miya 2006; Miya 2007)

Литература[уреди]

  • Tibbetts, Gerald R., (1992). The Beginnings of a Cartographic Tradition, in: John Brian Harley, David Woodward: Cartography in the Traditional Islamic and South Asian Societies. Chicago. стр. 90—107. ISBN 978-0-226-31635-2. 

Спољашње везе[уреди]