Дворац Гардики

С Википедије, слободне енциклопедије
Дворац Гардики
Дворац Гардики
Опште информације
МестоКрф
Држава Грчка
Врста споменикатврђава
Време настанка13. век.
ВласникГрчка
www.kastra.eu/castlegr.php?kastro=gardiki

Дворац Гардики (грч. Κάστρο Γαρδικίου) је византијски замак из 13. века на југозападној обали Крфа и једина преживела средњовековна тврђава на јужном делу острва.[1][2] Изградио га је владар eпирске деспотовине[3] и био је један од три замка који су бранили острво пре млетачке ере (1401—1797). Три замка су формирала одбрамбени троугао, са Гардикијем који је чувао југ острва, замком Касиопи на североистоку и Ангелокастром на северозападу.[4]

Порекло и локација[уреди | уреди извор]

Детаљ једне од кула замка.

Дворац датира из тринаестог века и налази се на ниском брду у близини села Агиос Матаиос које се налази на вишем узвишењу.[5][6] Владар одговоран за изградњу замка није познат, али се претпоставља да га је саградио или Михајло I Комнин Дука или његов син Михајло II Комнин, владари eпирске деспотовине. Одмах јужно од замка налази се језеро Корисиа које је од мора одвојено уским појасом земље.[7][8]

Улаз у замак.

Остаци из палеолитског доба, датирајући од 20.000 година пре нове ере, када је Крф још увек био уједињен са копненим делом Епира, пронађени су на месту замка у каменом склоништу Гардикиоу, укључујући камене алате ловаца и животињске кости,[9] који су у међувремену уклоњени и изложени у aрхеолошком музеју на Крфу.[3][10]

Током пред-млетачке ере Крф је штитила троугласта линија одбране коју су чинили дворац Гардики на југозападу, дворац Касиопи на североистоку и византијски дворац Ангелокастро на северозападу Крфа.[3] [4] [11]

Архитектура[уреди | уреди извор]

Зидови замка Гардики чине осмоугаоник, а структура садржи осам кула украшених редовима плочица. Постоје елементи древне грађевине који су уграђени у изградњу замка. Древна грађевина је, вероватно, била чесма.[1][5][6]

Осам кула су квадратног облика, а обрис осмерокутне структуре је готово елиптичан. На врху јужне куле налазе се трагови капеле са остацима верских фресака портрета светаца.[3] Иако су оштећене, куле и даље задржавају пуну висину.[1] Улаз у дворац је очуван, али унутрашњост је у рушевном стању.[7][8]

Дворац Гардики се сматра једним од најимпозантнијих архитектонских остатака на Јонским острвима,[12] заједно са Ангелокастром, замком Касиопи и две венецијанске тврђаве града Крфа, Kитаделом и Новом тврђавом.

Историјска референца[уреди | уреди извор]

Андреа Мармора,[13] најранији историчар Крфа у средњем веку, у својој књизи Della Historia di Corfù из 1672. године помиње да су епирски деспоти украшавали град Крф „најплеменитијим грађевинама“ и градили одбрану на другим местима на острву, укључујући тврђаве Гардики и Ангелокастро, између осталих важних места.[14] [15] [16]

Архитектонски нагласци[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Stamatopoulos, Nondas (1993). Old Corfu: history and culture (3 изд.). N. Stamatopoulos. стр. 166. „The Byzantine Fortress at Gardiki The only remaining ancient fortification in the southern part of the island is the ruined fortress of Gardiki on the lower... 
  2. ^ DK Publishing (1. 5. 2012). Top 10 Corfu & the Ionian Islands. DK Publishing. стр. 80. ISBN 978-0-7566-9434-0. 
  3. ^ а б в г Nick Edwards (2003). The Rough Guide to CorfuНеопходна слободна регистрација. Rough Guides. стр. 223. ISBN 978-1-84353-038-1. „On the other side of Mount Ayios Matheos. 2 km by road, is Gardiki Pirgos, the ruins of a thirteenth century castle built in this unlikely lowland setting by the despots of Epirus. 
  4. ^ а б Dēmētrēs Philippidēs (1983). Greek Traditional Architecture: Eastern Aegean, Sporades-Ionian Islands. 1. Melissa. стр. 222. 
  5. ^ а б A. B. Tataki (Director of Research of the National Hellenic Research Foundation) (1983). Corfu: History, Monuments, Museums. Ekdotike Athenon S.A. стр. 68. 
  6. ^ а б John Freely (28. 4. 2008). The Ionian Islands: Corfu, Cephalonia, Ithaka and Beyond. I. B. Tauris, Limited. стр. 82. ISBN 978-1-84511-696-5. 
  7. ^ а б Korina Miller (15. 9. 2010). Greek Islands. Lonely Planet. стр. 446. ISBN 978-1-74220-343-0. 
  8. ^ а б Lonely Planet; Korina Miller; Kate Armstrong; Alexis Averbuck; Michael S Clark; Chris Deliso; Des Hannigan; Victoria Kyriakopoulos; Andrea Schulte-Peevers (1. 3. 2012). Lonely Planet GreeceНеопходна слободна регистрација. Lonely Planet. стр. 657. ISBN 978-1-74321-014-7. 
  9. ^ Kate Armstrong; Michael Clark; Chris Deliso (2008). Greek Islands. Lonely Planet. стр. 458. ISBN 978-1-74104-314-3. 
  10. ^ Marc Dubin (17. 6. 2013). DK Eyewitness Travel Guide: The Greek Islands: The Greek Islands. DK Publishing. стр. 82. ISBN 978-1-4654-1360-4. 
  11. ^ „The Old Town of Corfu Nomination for inclusion on the World Heritage List STATE PARTY Greece STATE, PROVINCE OR REGION Greece, lonian Islands Region, Corfu Prefecture NAME OF PROPERTY The Old Town of Corfu” (PDF). UNESCO. стр. 29. „One thing is certain, however. The area under plough outside the walls increased, since the village communities multiplied across the entire island (if we are to judge from the Byzantine castles that have survived) in order to protect the fields. They are castles such as Kassiopi, Angelokastro and Gardiki and, of course, the Old Fortress which was the medieval town itself. 
  12. ^ Martin Young (1977). Corfu and the Other Ionian Islands. Cape. стр. 108. ISBN 978-0-224-01307-9. Приступљено 8. 4. 2013. 
  13. ^ Essays on the Latin Orient. CUP Archive. 1921. стр. 212. „Andrea Marmora, a member of a noble family still extant in Corfu, published in Italian ... 
  14. ^ Andrea Marmora, Della Historia di Corfù, 1672, Libro 4, p. 210 "Adorno egli di nobilissimi edificii la Città; fabbricò in posto, molto atto alla difesa, il castel S. Angelo; fortificò Gardichio e altri luoghi importanti sù l'Isola..."
  15. ^ Miller, William (1908). The Latins in the Levant: A History of Frankish Greece (1204–1566). E. P. Dutton. стр. 514. Приступљено 1. 10. 2013. „The oldest historian of Corfu may be exaggerating when he says that the Despots of Epiros adorned the city with most noble buildings 
  16. ^ William Miller. „The Latins in the Levant”. Web archive.