Дитирамб

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Дитирамб је хорска песма посвећена Дионису, богу вина и уживања. Појам потиче од грчке речи дитирамбос (грч. διθύραμβος, Dithyrambos) и представља надимак овог бога.[1] Лирски дитирамб дотерао је Коринћанин Арион. Данас је дитирамб лирска песма у којој песник пева и слави земаљску срећу и уживање.[2]

Сматра се да је из дитирамба настала трагедија, јер је дијалогом хоровође и хора у дитирамбу настао драмски однос а тако и сама античка драма, сценски облик изражавања врло значајан за настанак драмске уметности.[3] Празник у част бога Диониса представљао је почетак позоришних представа у Атини. За време Великих дионизија наступали су хорови, чији су певачи били обучени у јарећу кожу и певали дитирамбе. Певање је било праћено игром. Из тих дитирамба настала је трагедија (грч. трагос – јарац и еда – песма, „песма јараца“).[4]

Аристотел у свом делу „О песничкој уметности” пише да трагедију стварају они који дају тон, који почињу дитирамб, односно јарчеву песму у дословном значењу, зато што је јарац животиња посвећена богу Дионису.[5] Италијански театролог Чезаре Молинари тумачи јарчеву песму – песмом хора сатира, а могуће и хореута (који су певали цео дитирамб), или би то могао бити корифеј, или писац дитирамба, који је у хору играо улогу диригента и солисте.[6] Према Гордану Маричићу: „Претпоставка је да су сатири били чланови хора костимирани као јарчеви, дакле ,људи-јарци’”.[7] Отуда је и постала реч трагедија, тј. песма коју певају људи преодевени у сатире.[8] Хоровођа се касније одваја од хора, што предствља почетак драмског облика.[9]

Примери дитирамба у српској књижевности могу се наћи првенствено у поезији Бранка Радичевића,[10] али и других песника, као што су Јован Јовановић Змај (песма „Ала је леп овај свет”), Стеван Раичковић (песма „Хвала сунцу, земљи, трави”)[11] и други.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Ditiramb”. Veliki rečnik. Приступљено 24. 1. 2021. 
  2. ^ „Шта значи реч дитирамб?”. Значење речи. Приступљено 25. 1. 2018. 
  3. ^ Здравковић, Милован. "Речник основних позоришних појмова" (II допуњено изд.). Народно позориште у Београду, (Београд – КИЗ АЛТЕРА), 2007. стр. 42. ISBN 978-86-84897-17-8. 
  4. ^ „СОФОКЛЕ”. Филолог. Приступљено 24. 1. 2021. 
  5. ^ ., Аристотел (1987). О песничкој уметности. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 51. 
  6. ^ Молинари, Чезаре (1982). Историја позоришта. Београд: „Вук Карџић“. стр. 29—33. 
  7. ^ Маричић, Гордан (2008). Сатирска игра данас: Теорија или театар?. Београд: NNK International. стр. 9. 
  8. ^ Ђурић, Милош Н. (2003). Историја хеленске књижевности. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства Београд, Београд. стр. 242. 
  9. ^ Кнежевић 2020, стр. 24-25
  10. ^ Najdanović, Milorad (1973). Žuta gošća u srpskoj književnosti - književnoistorijski portreti pisaca-grudobolnika. Beograd: NOLIT. Приступљено 24. 1. 2021. 
  11. ^ „Родови и врсте ауторске (писане) књижевности”. Весела дружина - настава српског за основце. Приступљено 24. 1. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]